Nevinost i zaštita
|
D I R E K T N O
Ljubodrag Stojadinović
|
Da bi dokazao kako je budućnost već počela, Boris Tadić se malo vratio u prošlost. Konačno je rekao ono što svi znamo mesecima: Neda Arnerić se nije vraćala iz Turske da bi glasala za izbor guvernera. Ona se, dakle, nije zlopatila 800 kilometara u taksiju kako bi uhvatila prvu letelicu za Beograd.
Šta je nateralo Tadića da o krupnim obmanama zbog kojih se pada i ide u zatvor govori tek tri meseca kasnije? Možda stvarno nije znao! Ili je onda smatrao da je prećutna solidarnost sa lažovima uračunata u politiku stranke. Ali, to izgleda nije najvažnije u čitavom benderovskom zapletu. Čak ni hipoteza po kojoj premijer Živković nije slutio da se toliko dokonih Minhauzena sabralo oko ideje vladanja.
Izjava portparola stranke, posle svega, baš je primer žilavosti u uzaludnom laganju. Taj čovek i dalje tvrdi kako je sve u redu. Koliko on (portparol) zna, Neda je bila u parlamentu, i tačka!
I sad je teško izaći na kraj sa običnom čaršijskom logikom. Šta je, u stvari, politika? Možda delatnost u kojoj prestaje ideja o nevinosti i gde je zaista sve dopušteno. Neograničen prostor u kome svoju veštinu uglavnom prikazuju nedorasli ljudi.
Nekima od njih mesto ministra ili potpredsednika vlade bilo je prvo zaposlenje u životu. Kako su oni vladali? Možda tako što su preterano verovali svojoj skromnoj pameti. Ta naopaka vera nas je i doterala do autoritarnog bespuća. Iz takvog uma izlazile su nesavršene lažovske konstrukcije, pune smešnih rupa. Lažovi su sebi obezbedili dovoljno javne pažnje, uz neopisivo nerviranje publike.
Kako će se Tadić uopšte otresti ljudi koji su nam svake večeri zagorčavali demokratski život? Izgleda da se takvi ne daju lako i da bez velike drame ne odlaze sa velike scene. Čak ni nevina Neda, na kojoj su se "slomila kola". Zašto je uspela da zaboravi sve u čemu je učestvovala! Njena nedužnost je deo posebne priče, tajna koju tek treba otkrivati. Ali, sa čitavom svojom biografijom i pozicijom "plastičnog cveta parlamenta", koji je stalno u klupi, ali nikada ne govori, ona je ipak simbol jedne slaboumne konstrukcije. Nevinost sa moćnom zaštitom, "redov Džesika" srpske politike.
Laž u politici nije samo naš izum. Zar ovde nije bilo reči o Nikolu Makijaveliju, kao majstoru prilagođavanja stvarnosti? To se ponegde, u učenju "veštine mogućeg" definiše i kao politički pragmatizam. Uglavnom laže ko stigne, ali se bar trudi da u tome bude pomalo stila, pa pre svega da laž bude verovatna. Čak, verovatnija od istine, jer su dobre političke izmišljotine pažljivo očišćene od apsurdnih i tupoglavih dodataka.
Političari koji donekle poštuju vulgarno pripitomljavanje Makijavelija skloni su da se drže lagarija koje sa sobom ne nose veliki rizik. To su, recimo, predizborna obećanja. Primer nesavršene i lako oborive legitimne prevare. Zbog toga se niko ne ljuti, ili je ljutnja uglavnom zakasnela. Malo ko pamti šta je sve obećano u predizbornim maštanjima, jer bi to tek bio inventar utopističkih snevanja i raznih budalaština. Tako se inače govori, puk poželi da čuje čudnovata obećanja, znajući da od toga neće biti ništa.
Brutalna politička neistina je i traganje za boljom slikom u prošlosti. Šta se događalo pre desetak godina možda smo već stigli da zaboravimo. Sada nije dobro, ali strašna je laž da je sa onima koji bi da se vrate bilo bolje. Bilo je gore nego ikad, ali ovi koji lažu danas pomažu onima koji su nas doveli do kraha da vređaju naša sećanja.
Dakle, mi još nismo doživeli demokratski prevrat, niti prevarantsku katarzu. Ovde je i najgluplja obmana dokaz praktične političke pameti. Iz prošlosti su nas zatekle tajne koje niko nije smeo ili umeo da razreši. Vlast se zaklinjala u demokratiju, a podzemlje je kontrolisalo državu. Tek se naslućuju čvornovate veze tajnih službi, važnih kabineta i zvaničnih državnih ubica. Od Miloševića naovamo, likvidacije nepoćudnih postale su pitanje posla i "eliminacije smetnji", a nikako zločin. Ako je u politici dopušteno ubijanje, kao svirepo svetao patriotski čin, onda, čemu se čuditi pri običnim laganjima.
Ubilačka rutina je stvorena i negovana u Miloševićevom patriotskom šinjelu. Okoreli čistači porodičnog prostora postali su junaci prevrata, uz zadržavanje terminatorske legitimacije. Zato što nisu ubijali petog oktobra, imali su prava da nastave dalje.
I oni su to činili, vezujući suviše lako za sebe demokratske ikone nove vlasti. Zato su likvidacije bile tako surove i tako savršene, jer su "radnici" bili u milosti. I kod onih i kod ovih. Tek sada saznajemo da je Legija lepo mogao sve da ih pobije, osim onih koji su ga slušali.
Ko je koga u tome kontrolisao? Da li nam, konačno, i danas "podivljale frakcije tajnih službi" kroje kapu. Nova vlast je pokazala nežnost za njih i strah pred njima. Naravno, i ravnodušnost pred "biračkim telom". Ta nejasna kategorija promenljive ćudi inače se može beskonačno dovoditi u zabludu.
Isti ljudi, koji su naterali Nedu da ćuti, a one nesrećnike da lažu, koji su smislili blesavu ideju o taksiju iz Bodruma bili su "demokratska veza" sa Legijom i njegovom ispostavom u Šilerovoj. Teške laži, koje su bile očigledne za sve osim za pileći mozak koji ih je smislio, ipak su i naličje bezobzirne osionosti.
Tako je nastao slučaj "nevine Nede", glumice, čije su sve uloge već u dubokoj senci gluvoneme skupštinske role. To je sudbina glumca. Nikada se ne zna šta će odigrati i kako će se ugasiti.
Konačno je Tadić priznao da su svi oni lagali i da je glumica "upotrebljena" kao naivka sa seoske bine. Ali, šta s tim? Hoće li svi oni nesrećnici, zajedno sa upornim portparolom, još biti na listi? Da li je Boris lično poentirao, a bacio stranku na obe plećke, ili se pojavio kao čovek koji najvažnije stvari poslednji sazna.
Svejedno, jer smo još duboko u vodama najbezočnijih i najglupljih političkih zabluda. I to saznanje je dobro pred 28. decembar. Naše najveće tajne su u najvećim lažima. Dakle, ima nade, bar među onima koji još nisu progovorili.
