Za koga je toliko važno da se baš sada
prelomi za Srbiju - kraljevina ili republika
REVIJA 92
23. decembar
2003. godine
Br. 400
Pise: Rade Drobac
Nije bilo teško da se smisli krilatica
kako bez kralja ne valja, ali ni oni koji su je lansirali nisu u stanju da
dokažu kako bi to pomoglo Srbima i Srbiji
Nedavno je Alaksandar Karadjordjević, koga dobar deo štampe
neosnovano naziva prestolonaslednikom srpske krune, u intervjuu jednom
beogradskom listu izjavio da Srbiji treba monarhija.
Ta njegova izjava je
sasvim razumljiva jer čovek očekuje da on bude kralj. S druge strane navikao je
na monarhije, ne samo po poreklu, već i usled dugog življenja u Velikoj
Britaniji, gde je i danas parmlamentarna monarhija koja je i njega, kao i mnoge
druge političke azilante i svakojake prognanike, obilato pomagala nadajući se da
će jednog dana ponovo doćI na vlast. I ona to čini i danas, i to više nego ikad,
jer se nada da je kucnuo čas za pokušaj restauracije kraljevine, manje zbog
kraljevine, više zbog potencijalnog kralja koji je njima odan..
Ono što čudi
je da se za podršku ponovnom uspostavljanju kraljevine u Srbiji prvi javio
Patrijarh srpski Pavle. Iako je on zadužen za duhovna pitanja, našao je za
potrebno da se oglasi političkim stavom neprimerenim crkvi,
To kao da je bio
dogovoreni signal da se sprska politička scena počne intenzivno baviti pitanjem
da li je Srbiju bolje da bude kraljevina ili republika, zaboravljajućI namah
mnogo važnija i teža pitanja po opstanak srpskog naroda.
Na ulicama i u
kafanama mnogi diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja potežući istorijske
činjenice kao argumente, iznoseći podatke o ovim i onim kraljevima i njihovom
ponašanju u odredjenim situacijama. Te Kralj je pobegao iz zemlje sa zlatom i
novcem kada je počeo napad na Jugoslaviju 1941, godine, te kralj Petar je bio
narodna i vojnička majka i sl.
Sva su ta pitanja iz domena prošlosti, kao što
bi i kraljevine trebalo da su stvar prošlosti. Pri tome se retko gde može čuti
ono što je za ovaj momenat mnogo važnije, a to je šta se ponovnim uvodjenjem
monarhije u Srbiju želi postićI I ko to želi, odnosno šta to znači za Srbiju,
dakle šta bi dobila a šta izgubila?
Nesporno je da je monarhija, kao oblik
vladavine prevazidjena odavno i da predstavlja suprotnost demokratiji,
jednakosti u pravu i svim modernim tekovinama društvenog razvoja. Valjda je
svima jasno da je bolje birati predsednika medju 10 miliona gradjana, ui javnom
nadmetanju, nego osuditi sebe i naciju na jednu porodicu, sa svim hirovima
njenih verovatno brojnih članova, slabostima, pa čak i mogućim vrlinama mogućih
budućih kraljeva. Ipak je sasvim jasno da je bolje na čelu države imati nekoga
ko se svojim političkim radom i ukupnim identitetom, gradjenim godinama, dokazao
i to verifikovati narodnom voljom, nego se osuditi zanavek na neizvesnost hirova
prirode na jednoj porodici. Srbija nije imala, i ko zna da li će u budućnosti
imati, mirnu i spokojnu istoriju, pa je stavljanje sudbine naroda i države u
ruke jednog čoveka, ili jedne porodice, više nego avantura i rizik.. Uostalom,
predsednici i vlade su smenjivi a kraljevi nisu pa se greške teško
ispravljaju.
Čak i da je tačno da je Srbija zemlja čuda i nemogućih zbivanja,
valjda neće postati jedina evropska i civilizovana zemlja koja će u 21. veku
odlučiti da se vrati u duboku istoriju. Samo bi joj još trebalo da uvede viteške
redove i sav onaj kalambur od protokola pa da veselje bude kompletno. Kada bi to
uživo videli, verovatno bi i oni koji danas zagovaraju monarhiju našlii za
shodno da to kritikuju kao circus za državne i narodne pare. Čak i kad bi se
našla zemlja kojoj tako nešto odgovara, jednoj evropskoj zemlji sa istorijskom,
političkom i kiulturnom tradicijom na kojoj mogu pozavideti i mnoge evropske
zemlje, nešto tako nije primereno.
U ovoj zemlji sigurno nema koncenzusa oko
povratka kraljevine pa bi to otvorilo nove konflikte i sukobe bez iakave
potrebe.
Uz to ni ličnost potencijalnog kralja ne uliva nikakvo poverenje. Da
zna naš jezik možda bi razumeo i neke od naših problema, ali za svojih
četrdesetak godina, uprkos silne ljubavi za svoju otadžbinu, nije uspeo da ga
savlada. Popularnost medju Srbima je stekao svojim izjavama: "Srbi, ja sam za
vama", ili onom: "Ja hoću ključevi od moja kuća". Toleranciju je dokazao
zabranjujući nekim članovima svoje kraljevkse porodice da stanuju u dvoru,
verovatno zbog manjka prostora. No, njegove lične osobine i nisu ovde toliko
važne, koliko zašto nam se sada natura kralj i nameće kraljevina. Da li zato da
bi nas, preko njega, V. Britanija u potpunosti kontrolisala i modelirala našu
političku scenu i prilike prema svojjim potrebama.
Iskustvo: Upornost u nametanju
Tokom
svoje dugogodišnje diplomatske karijere bezbroj puta, u poslednjih desetak
godina, pitali su me britanski novinari da li bi rešenje za jugoslovenske
probleme bio povratak kralja na presto? Uvek sam im odgovarao da kralja ne
prihvataju svi ni u Srbiji, a kamoli u Hrvatskoj, Sloveniji ili Bosni, pa čak ni
u Crnoj Gori. Oni očigledno ne odustaju pa bilo nam pravo ili
ne.
Aleksandar Karadjordjević je ceo život živeo u Velikoj
Britaniji koja ga je školovala, finansijski i svakojako pomagala. On je čak
ofricir Britanske armije. Iz naše štampe se moglo saznati da je u Beograd došao
sa velikom pompom, predstavljajućI se kao zaštitnik ovog naroda i branioc
demokratije, pri čemu smo već istakli da kraljevina i demokratija ne idu
zajedno. Neko će reći da je kralj samo figura, a da parlamentarna demokratija
čini sž` političkih odnosa. To je tačno ukoliko je stvarno tako, ali videli smo
iz primera bliske nam prošlosti da su neki političari imali mnogo veću vlast
iako im nije pripadala po formalnoj funkciji na kojoj su bili (Milošević) a neki
nisu imali nikakvu vlast, ili mnogo manje nego što im je pripadalo po funkciji
(Koštunica), zavisno od tipa ličnosti i, pre svega, podrške koju ta ličnost može
da obezbedi sebi i poziciji na kojoj se nalazi.
Ne treba sumnjati da bi
Aleksandar Karadjordjević imao svu podršku moćne Britanije ako bi došao za
kralja i sigurno ne bi bio samo formalna i protokolarna figura, već čovek preko
koga bi Britanci ostvarivali svoje zamisli.Mozda su zato i opsednuti povratkom
kralja na presto u Srbiji.
Da li pripadnici SAS cuvaju donedavnog
oficira britanske vojske Aleksandra Karadjordjevića i njegovu
porodicu
Uostalom, u našoj se štampi moglo pročitati da je dvor u kojem
je odseo pretendent na presto pretvoren u pravi štab za vraćanje kralja na
vlast, da u njemu rade probrani stručnjaci iz Britanije i naše zemlje, da su
opremljeni najmodernijom komunikacijskom opremom, i da je prvi interes grupe
stvoriti pozitivan imiž` u srpskoj javnosti. Zato je Aleksandar Karadjordjević
odmah po dolasku u Beograd počeo da se ponaša kao kralj. Pojavljivao se na svim
važnim dogadjajima, u dvoru priredjivao prijeme i večere za razne grupacije
ljudi - načelnike okruga, predstavnike zdravlja, himanitarne organizacije i sl.
Na mnogim tim skupovima pojavljivali su se neki ministri iz republičke vlade,
ugledne javne i kulturne ličnosti i strane diplomate (jako važno). Jednom rečju,
ponašao se kao da je vraćen na presto, a nije.
Neki tvrde da dvor u kome se
nalazi obezbedjuju specijalci britanskog SAS-a, što ne bi bilo čudno jer je i on
oficir britanske vojske. Pored toga, neki tvrde da je i vitez Malteškog
krstaškog reda (katoličkog) čime mu, ukoliko je to tačno, pripadaju posebne
privilegije.
Kako bilo da bilo, njegovo ustoličavanje ne bi Srbiji donelo
ništa dobro. Naprotiv, doprinelo bi novim podelama a zemlja bi utonula u još
veću zavisnost od inostranstva.
Za one mnogobrojne koji veruju da kada imamo
nekoga ko je dobro vidjen u inostranstvu to mora biti dobro i za nas, ističem da
se takve priče obično završavaju dobro za te u inostranstvu a ne za nas. Nije
mali broj ni onih iz sadašnje vlasti koji su "dobro vidjeni" u inostranstvu "gde
imaju velik,i ugled", ali ovde i sa svim njihovim umećem i sposobnostima, sve
ključa od otpuštanja, zatvaranja fabrika, rasprodaje imovine,
afera...
Trebaju li nam, pored toga, i nove trzavice, razdori, iscrpljivanja,
makar i sa kraljevskim predznakom?
