Nemam dovoljno prostora da na strani pisama čitalaca osporavam ubeđenje prof. dr Ranka Bugarskog da "naporednu upotrebu ovih pisama" (srpske ćirilice i hrvatske latinice) u srpskom jeziku smatra "obogaćenjem". I sam sam našu dvopismenost smatrao "bogatstvom", sve dok se nisam, na osnovu preciznih istraživanja, ali i iz očiglednih činjenica koje su vidne na svakom koraku, u potpunosti uverio da smo od takvog "bogatstva" stigli do velike, često i stopostotne, potisnutosti srpskog (ćiriličnog, vukovskog) na račun hrvatskog (latiničnog, gajevskog) pisma, što mi je otvorilo oči da sagledam zašto na takvo "obogaćenje" ne računa ozbiljnije nijedan civilizovan i bogat narod na svetu.
Ovom prilikom nemam mesta ni za podastiranje činjenica koje dokazuju da je srpsko pismo danas u Srbiji uveliko marginalizovano i istisnuto, ne samo iz javne, nego i iz službene upotrebe. Ovde imam prostora samo da kažem kako nijedan narod u Evropi, pa ni u celom svetu nema jedno pismo u javnoj, a drugo u službenoj upotrebi. Svaki jezik ima jedno pismo i nijedan drugi narod ne deli se po korišćenju različitih pisama u svom jeziku.
Profesorovi argumenti kako ne treba strepeti od toga "da će latinica istisnuti ćirilicu iz javne upotrebe, bar dok je ona po Ustavu i Zakonu prvo službeno pismo u Srbiji" umnogome su oštećeni činjenicom da i vrapci odavno znaju da je ćirilica već iz mnogih oblasti potpuno istisnuta, a ne razumem kako je mogao profesor da zaboravi da se u Srbiji odredbe Ustava i zakona i danas često sprovode po čuvenom, baš ovde izumljenom, zakonopravilu, po kome se: "zakona ne treba držati kao pijan plota".
Dragoljub Zbiljić,
predsednik Izvršnog odbora "Ćirilice",
Novi
Sad
