Za pasulj milion dolara
BEOGRAD - Srpska kuhinja koja je u svetu, pre svega, poznata po sarmi i pasulju, pored toga što objektivno ne može da proizvede pirinač, pa mora da ga uveze, prinuđena je da i pasulj kupi u inostranstvu. Tako će Lotar Mateus, doskorašnji trener "Partzana", koga je nemačka štampa htela da uvredi nakon ženidbe sa Srpkinjom Marijanom Kostić, pa je konstatovala da će mu kuhinja mirisati na pasulj, ako taj specijalitet bude poželeo da pojede u Srbiji, morati pasulj da donese sa neke druge strane sveta.
Srbija je, naime, prošle godine za samo deset meseci uvezla 2.430 tona pasulja iz belog sveta jer ga nije proizvela u dovoljnoj količini, odnosno koliko može da ga pojede. Taj kontigent je platila bezmalo milion dolara, tačnije 954.000 dolara. Poljacima je za 473 tone izbrojano 188.000 dolara, Italijanima za 466 tona 187.000, Kinezima za 401 dato je isto toliko, a Argentincima za 365 tona 128.000 dolara.
Slobodan Vučković, načelnik za izvoz u Zavodu za statistiku, kaže da je pasulj uvožen čak i iz Kirgistana, pa je 282 tone plaćeno 75.000 dolara, za uvoz 21 tonu iz Etiopije izbrojano je 24.000, Kanađanima je za 279 tona dato 107.000, Grcima za jednu tonu 2.000, Bugarima za četiri tone isto toliko( očigledno ućarilo se na niskoj ceni), a Makedoncima za 12 tona - 4.000 dolara. To nije sve jer je Amerikancima za 26 tona dato 10.000, a Slovencima za 42 prebačeno na račun 16.000 dolara.
Neki domaći proizvođači su, ipak, uspeli da nešto odvoje od usta, pa je Makedoncima prodato 25 tona. To znači da smo uvezli oko 100 puta više, nego što smo izvezli, pa ovaj primer najbolje ilustruje zašto je toliki spoljnotrgovinski deficit.
 | ||||
 |
|
Nije daleko ni Tajland Da nema te svetske pijace na kojoj srpski trgovci ne nađu neki proizvod zgodan za uvoz i potrošnju u ovdašnjoj državi potvrđuje i činjenica da se tunjevina uvozi sa Tajlanda. Domaća firma "Top trejd", uz pomoć britanske kompanije "Liberti grup", uvozi tunjevinu na srpsko tržište i konzerva od 185 grama, zavisno od trgovine, košta od 33 do 50 dinara. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Poljoprivredni kombinat "Beograd" je jedna od retkih društvenih firmi koja je od nedavno započela veću proizvodnju pasulja. Pre tri godine, na sugestiju pokojnog premijera Zorana Đinđića da Srbija uvozi dosta poljoprivrednih proizvoda, između ostaloga i pasulj, PKB je pokušao da zasnuje masovniju proizvodnju i prošle godine je zasejao 100 hektara. Goran Jovanović, izvršni direktor za proizvodnju, koji se i lično založio da se isforsira setva pasulja, kaže da je prosečan prinos bio oko jednu tonu po hektaru.
Maksimalan prinos je, inače, oko dve tone po hektaru. Jovanović kaže da se čak i prosečna proizvodnja od jednu tonu isplati, ako se može prodati po ceni od 60 - 70 dinara po kilogramu, ali je proizvodnja veoma rizična i žetva je komplikovana. Ako se posmatra samo zasejana površina, ona je velika, ali s obzirom na to da PKB obrađuje 21.000 hektara, ona bi, pod određenim uslovima, mogla i da se poveća.
- Kada zrno, tokom žetve, prođe kroz kombajn, ono se dosta polomi pa, iako je sorta kvalitetna, teško se postiže cena jer lom daje loš vizuelni utisak. Sejali smo dve vrste, krupan "gradištanac" i sitan "spinel" koji je ukusan, ali zbog veličine zrna, takođe, ne privlači pažnju kupaca. Pasulj je usev čija je proizvodnja dosta komplikovana, jer traži dosta ručnog rada. "Gradištanac" neravnomerno zri, što znači da se mora brati više puta i traži nekoliko zalivanja, a kao i svaka druga sorta, odgovarajuću vlagu vazduha da bi se samooprašio. Klimatski uslovi koji pogoduju proizvodnji pasulja su takvi da na svake četiri godine dolazi jedna koja je relativno povoljna - kaže Jovanović i dodaje da se traga za određenom sortom koja bi najviše pogodovala ubiranju pomoću kombajna, odnosno industrijskoj proizvodnji.
