[sim] 'Tajna' Racak

[Miroslav Antic& SNN]

 

Glas javnosti,

 

Sreda, 21. januar, 2004.

 

Dosije:

 

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/DO04012001.shtml

 

GLAS istražuje Šta se zaista dogodilo pre pet godina u kosmetskom selu Račak Akcija u korist bombardovanja Ovih dana se navršilo pet godina od događaja u selu Račak, na Kosovu i Metohiji, koji su bili kasnije neposredan povod za bombardovanje Jugoslavije. Posle pet godina oglasila se i Helena Ranta , vođa finskih patologa, koja je imala ključnu ulogu u objašnjenju da li je u ovom selu pored Štimlja policija izvršila masakr nad civilnim stanovništvom ili je bio u pitanju sukob policije i pripadnika OVK. Nedavno data izjava Helene Rante listu "Berliner cajtung" potpuno se razlikuje od njenih tvrdnji iz ranijih godina. Sada se gospođa Ranta pita i čudi što se Haški tribunal nije više angažovao da rasvetli činjenice oko svega što se dogodilo u Račku. Ona sada tvrdi, a to je bilo i tada jasno i činjenično dokazano, da su u blizini Račka bili sahranjeni pripadnici OVK. Helena Ranta dodaje da je imala informaciju da je tamo ubijeno i više srpskih vojnika. Nažalost, broj Srba koji su tada izgubili život ostaće tajna , tvrdi Ranta. Insceniranje Vredi se posle ovoga podsetiti šta se sve u Račku dogodilo tih januarskih dana 1999. godine. Selo se nalazi u podnožju Jezerskih planina , imalo je oko 250 - 300 kuća. Početkom januara u selu je bio smešten štab OVK i neprekidno napadao policiju i civile u tom delu Kosova i Metohije. U to vreme u Račku nije bilo civila, jer su se sklonili u druga mesta, osim nekoliko starih lica. Policija je pripremila antiterorističku akciju i o tome obavestila misiju OESCE-a. Kada je akcija počela na brdu iznad sela bila je i ekipa novinara "Rojtersa" i oko petnaest džipova verifikatora OESCE-a. Akcija policije je izvedena, ali je posle toga usledilo nešto drugo. Šef Verifikacione misije OESCE-a Vilijam Voker je, očigledno je danas, a to je bilo i tada jasno, iskoristio ovaj događaj i velikom medijskom prevarom poslao u svet poruku da na Kosovu i Metohiji policija vrši masakr nad albanskim civilima. U martu mesecu 1999. godine ono što je prevagnulo kod tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona da počne rat protiv Jugoslavije bili su upravo izvešaji vezani za Račak. Klinton je tada rekao svetu :"Treba da zapamtimo ono što se dogodilo u Račku… nevini ljudi, žene i deca su odvedeni iz svojih domova u jednu jarugu, prisiljeni da kleknu u prašinu i pokošeni paljbom." I - bombardovanje je počelo. O ovom događaju koji je imao dalekosežne posledice, za "Glas" govori Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je sa svojom ekipom pokušala da uđe u selo Račak i obavi uviđaj. Pucali su na nas -U jutarnjim časovima 15. januara obaveštena sam da je u selu Račak bio sukob između policije i terorista i da je u tom sukobu bilo žrtava. Odmah sam kao dežurni sudija prikupila ekipu i negde oko podneva krenuli smo ka Račku. Na ulazu u selo videli smo džipove OESCE-a . Pripadnici policije su obezbeđivali teren, jer je pretila opasnost da pucaju na nas. Na terenu smo našli razno oružje razbacano na sve strane, sanduke sa municijom, kao i delove uniforme sa oznakama UČK. Kako nalažu propisi, smo to markirali, prikupili i odneli sve u kriminalističku tehniku MUP-a. Međutim, kada smo krenuli dalje, tamo gde su nam signalizirali da se nalaze leševi, na nas su zapucali, pa je bilo logično da moramo da se povučemo. Naravno, nismo odustali od toga da profesionalno obavimo posao, pa smo i sutradan krenuli na teren. Tada smo imali vrlo težak razgovor sa generalom Karlom Džonom Drenkijevičem, zamenikom Vilijama Vokera, koji je počeo da postavlja uslove i da nas odvraća od odlaska u Račak. Kako je objašnjavao, tamo se nalaze civili koji mogu, uplašeni zbog prisustva policije, da pucaju na nas. Ja sam mu odgovorila da je on ovde stranac i da ne može meni da postavlja uslove niti da naređuje. Postoji zakon u ovoj zemlji, koji nalaže da mi moramo da obezbeđujemo mesto na kome se dogodio sukob. Tada mi je zapretio Hagom. Mi smo još dva puta pokušavali da uđemo u Račak, ali je uvek pucano na nas i 16. i 17. januara. Tek 18. januara, zajedno sa posmatračima, dva Amerikanca i jednim Italijanom, uspeli smo da vidimo leševe koji su u međuvremenu prebačeni u džamiju. Sa nama u ekipi je bio i sudski veštak, sve smo pregledali, snimili i dogovoreno je da se leševi prebace na Institut sudske medicine u Prištini, seća se Danica Marinković. Dezinformacija obišla svet U svet je otišla informacija Vilijama Vokera o masakru nad civilima, ali mi smo i dalje bili uporni da se dokaže da to nije istina. Formirani su timovi patologa - finski, ukrajinski i naši stručnjaci i dokazali su da su sve rane zadobijene u borbi, što znači da nije bilo nikakvog masakra nad nedužnim seljanima. Ipak, svetom su kružile informacije i "dokazi" o velikom masakru u kome je srpska policija vadila oči i odsecala uši žrtvama. Ekipa patologa, na čijem je čelu bila stomatolog Helena Ranta, nije objavila pravi izveštaj, ali je Ranta na konferenciji za štampu, kako sada tvrdi, pod velikim pritiskom potvrdila ono što su Voker i njegovi nalogodavci tražili. Svi oni koji su tada izveštavali i bili u prilici da to vide, videli su da se radi o velikom pritisku koji se vrši na nju. To je bilo očigledno, ali je bilo nemoguće u tom trenutku suprotstaviti se mašineriji koja se pokrenula. Gospođa Ranta se sada, posle pet godina, i svega što se u međuvremenu dogodilo, pita zašto se nisu koristile fotografije koje dokazuju da su tela pomerana, a sada se tačno zna i presvučena, i još strašnije što sada saopštava da su na nju vršili pritisak nemački diplomata Pauls i ambasador Gruber, koji je u stopu pratio u to vreme. Ona kaže da je morala lično da pokaže izjavu Vilijamu Vokeru, kome se ona nije dopala i pod velikim pritiskom, ona je otišla na pres konferenciju 17. marta u Prištini i pred celim svetom podržala netačne navode. Tada je bilo "uslova" za početak akcije "milosrdni anđeo" i bombardovanje Jugoslavije. Novinari nisu mogli da saopšte istinu Narednih godina mnogi novinari pokušavali su da kažu istinu o Račku, da je u stvari to bio sukob policije i pripadnika OVK, i to da su leševi dovučeni do mesta koje je poslužilo za medijsku sliku o masakru. Francuski novinar Reno Žirar iz Figaroa bio je u Račku i bio je zbunjen da reporteri nisu spomenuli ono što je i sam video da je to ""bilo utvrđeno selo sa puno rovova" uporište OVK. On je napisao početnu priču o masakru, ali je kasnije "posumnjao" u to i rekao:" Osetio sam da nešto nije u redu". Kristof Satle iz Monda je bio u Račku onog dana kada su policajci izvršili napad i video jednog ubijenog i četiri ranjenika kada je napustio selo. Sutradan je OVK pokazala tela iz masakra koja nisu tada bila tu. Njegov komentar je bio: " Ne mogu da rešim tu misteriju". Zna se i to da su dva TV novinara agencije AP i dva tima posmatrača OESCE-a takođe videla borbu za Račak sa brda, ušli u Račak kad i srpske snage i otišli zajedno sa njima. AP ekipa je snimila kamerom napušteno selo. Preko noći se OVK vratila i pokupila svoje mrtve koji su poginuli u borbi. Tada su se uključile i sve druge "ekipe" koje su obrazlagale na svoj način masakr civila. Guljšen Reufi - Prlinčević

####   http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/DO04012002.shtml   Račak, pet godina posle i dalje izaziva sumnje Vokerove greške Specijalno za Glas iz Vašingtona Kada je Vilijam Voker, šef Verifikatorske misije OEBS-a napuštao Kosovo i Metohiju, Albanci su mu u znak iskrene zahvalnosti za sve što je učinio posle 15. januara 1999. godine poklonili veliko ulje na platnu koje prikazuje Račak u plamenu, kaskade krvavih, beživotnih tela Albanaca i Vokera koji poput anđela ili šišmiša dominira nebeskim svodom. Voker, uprkos neospornim činjenicama i danas tvrdi da duboko veruje kako je učinio pravu stvar kada je 16. januara 1999. godine objavio da su srpske snage bezbednosti prethodnog dana u Račku počinile masakr nad 45 nedužnih albansih seljaka, i da kao takav ovaj događaj mora odmah biti osuđen kao ratni zločin. I zato je masakr u Račku bio jedan od ključnih događaja koji su doveli do toga da NATO snage, uz blagoslov međunarodne zajednice, 24. marta 1999. godine započnu bombardovanje Jugoslavije. Račak nije bio prvo albansko selo koje su srpske snage bezbednosti zbrisale, kaže Vilijam Voker sedeći spokojno u svojoj skromnoj kancelariji na 20. spratu AES korporacije u Arlingtonu (Virdžinija), ostavljajući novinara da se pita zašto čovek koji tako kategorično iznosi stavove - ne odgovara na pitanje zašto se i za ta druga sela nije čulo, naročito ako su i tamo počinjeni zločini nad civilnim stanovništvom? Ovaj iskusni američki diplomata koji je sedam godina za vreme civilnog rata u Salvadoru bio ambasador i dan-danas zna naizust svako selo u okolini Štimlja i Prizrena. Kako sam kaže bez oklevanja uvek je spreman da i pred Haškim sudom i za srpske medije ispriča šta se događalo od trenutka kada ga je 15. januara 1999. godine britanski general Karol John Drenienkievič telefonom obavestio da je tim verifikatora već na putu za Račak kako bi proverio navode generala Dušana Lončara koji je tvrdio da je petnaest pripadnika OVK poginulo u razmeni vatre sa srpskim snagama bezbednosti. Nešto pre sumraka tim je ušao u selo naišli su na tragove bitke, nekoliko tela i par ranjenih - žena, dete i još dvoje, troje. Raportirali su našoj regionalnoj kancelariji u Prizrenu i odmah su zbrinuli ranjene, kaže Voker uz objašnjenje da su svi članovi tima napustili selo pre mraka. Shodno radnom pravilniku verifikatorske misije a suprotno vrlo preciznim pravilima po kojima se sprovodi kriminalistička istraga, poprište bitke tj. budućeg ratnog zločina ratnog zločina bilo je potpuno napušteno sve do sledećeg jutra. Tog sunčanog, mrazovitog jutra počinjena je još jedna, neverovatna, greška koja je istražiteljima samo otežala rekonstrukciju događaja. - S prvom jutarnjom svetlošću naši ljudi su se vratili u selo i zatekli uplakane, izbezmljene seljane koji su plakali nad kuršumima unakaženim telima svojih očeva, braće, muževa, sinova. Četrdeset i pet nenaoružnih seljaka hladnokrvno je pogubljeno, priseća se Voker koji je 16. januara nešto pre podneva stigao u Račak sa oko tridesetak novinara spremnih na sve. Apsolutno na sve. Novinari su s Vokerom umarširali na i dalje neobeleženo, neobezbeđeno mesto zločina. Niko iz verifikacionog tima nije ih sprečio da u groznici stvaranja što dramatičnije, što potresnije priče o Račku, nameštaju i pomeraju krvavu odeću i tela ubijenih Albanaca. Kako Vilijam Voker tvrdi, i kako će verovatno pisati u njegovoj još nezavršenoj knjizi "Račak", Jugoslovenska vojska je 15. januara u obliku potkovice zauzela položaje na brdu iznad sela. Potom je granatama zasipala selo sve dok nije procenjeno da nema velikog rizika za policajce. Pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova Srbije ušli su u selo i pokupili su sve muškarce, njih ukupno 45, koji nisu stigli da pobegnu u šumu. Uplakanim meštanima rečeno je da ih vode na informativni razgovor u obližu policijsku stanicu. Nešto kasnije odjekivali su rafali sve dok i poslednji od njih nije pao mrtav. Nikakvih znakova borbe nema. Jedino mesto gde smo našli čaure bilo je na uzdignutoj obali rečice. Sve čaure ispaljene iz AK-47. Bez sumnje to ukazuje na srpske snage bezbednosti, tvrdi Voker, naglašavajući da je teza o presvlačenju pripadnika OVK u civilnu odeću aspolutno neodrživa, odnosno još jedna srpska laž. Istovremeno zaboravljajući da i OVK i vojska i policija u Srbiji ne koristi toliko AK-47 već M-70 i M-70A. - Da li znate koliko je teško presvući mrtvog čoveka, naročito po ovakvom mrazu? Zar zaista mislite da ne bismo primetili takvu obmanu, pita Voker neznatno povišenim glasom novinara koji nikako ne može da se ne zapita kako su kolege iz Monda i Figaroa još 21. januara 1999. godine, mimo celog sveta, stali na stranu Srba? Zašto su primetili da masakr u Račku ima gotovo programski kvalitet, da je Vilijam Voker bio brzoplet jer je srpske snage bezbednosti optužio za hladnokrvno ubistvo više od četrdeset Albanaca, a da prethodno nije isključio sve mogućnosti da je OVK zapravo prikupila i podmetnula tela u Račku. I otkud to da se u izveštaju i jugoslovensko-belorskuskog patologa i u izveštaju finskih forenzičarskog tima pominje različit stepen raspadanja tela Albanaca koji su pobijeni svi zajedno, na istom mestu u isto vreme? Lidija Kujundžić