|
Objašnjenje zašto Srbija ne dočekuje u najboljoj kondiciji i raspoloženju veliki jubilej, može se naći i u rečima izgovorenim ovih dana o srpskoj istoriji i njenim poukama za savremene generacije. Veličanje Karađorđa i njegovih ustanika je opšte mesto u besedama svih koji su se ovih dana osetili pozvanim da nešto kažu o srpskim dvovekovnim vertikalama. Konfuzija počinje kad treba utvrditi ko je s ove naše vremenske strane na toj vertikali: jesu li to savremeni hajduci alijas haški begunci, ili mondijalisti; svetosavski fundamentalisti ili zagovornici sekularnog društva i države; guslari ili džezeri; treba li Karađorđevi potomci da spremaju "načertanije za 21. vek", ili program pridruživanja Evropskoj uniji...
Oni koji optiraju za prve stavove navedenih dihotomija, tvrde da u idealima Karađorđevog vremena imaju dokaz ispravnosti vlastitih aktuelnih političkih opredeljenja. Odlazeću proevropsku vladu koja je nasledila Miloševićevu urnisanu Srbiju i započela njen demokratski preobražaj, oni vide gotovo kao dahije protiv kojih su se pobunili srpski ustanici pre dva veka. Reprezenti ovakvog političkog mišljenja okupili su se na zanimljivom crkveno-omladinsko-vojno-prekodrinskom skupu u beogradskom Domu sindikata, nazvanom duhovna akademija posvećena 200-godišnjici Prvog srpskog ustanka. Bila je to svojevrsna konvencija antimoderne, prema svetu nepoverljive, netolerantne Srbije. Odavno nije izgovorena tako otvoreno antievropska tirada kao što je učinio vladika Atanasije na ovom skupu. Šta će nam Evropa kad nam iz nje dolazi samo zlo, od 1914. do 1999. godine - gasne komore, komunizam, Dejton, Rezolucija 1244, haški sud... - nabrojao je crkveni velikodostojnik. Visoki armijski predstavnik na ovom skupu je viteškim srpskim ustanicima iz 1804. pridružio dobrovoljce u ratovima od 1991. do 1999. godine. Slične vertikale pravili su i drugi govornici na ovom skupu.
Duhovna akademija u beogradskom Domu sindikata nije bila uvršćena u zvanični program proslave jubileja. Ona je, zapravo, bila neka vrsta opozicije zvaničnoj proslavi u Orašcu koju je organizovala "podanička vlada gospodina Živkovića i Žarka Koraća", kako ju je okvalifikovao istoričar Radoš Ljušić. Doduše, i na državnoj proslavi u Orašcu mogle su se čuti reči sasvim po ukusu govornika na duhovnoj akademiji u Domu sindikata. Laureat nagrade za patriotsko pesništvo Rajko Petrov Nogo grmeo je protiv planetarnih dahija i lokalnih poturica i veličao dvojicu savremenih knezova koji su utekli sablji i našli zaštitu u krilu svog naroda. I u Novom Sadu, na skupu koji je organizovalo više patriotskih organizacija, zamereno je što u proslavu ustanka nije uneto više nacionalnog naboja. Aktuelne vlasti, smatra akademik Vasilije Krestić, imaju paranoični strah od nacionalizma i zato su obezvredile ovu proslavu i udarile šamar svim Srbima.
Po svoj prilici, Srbija će uskoro dobiti vladu čiji će strah od nacionalizma biti manji, a oprez prema svetu veći. Do novog jubileja je daleko, ali kad-tad neko će biti u prilici da vrednuje ko je svojim programima i svojim praktičnim delovanjem koliko doprineo progresu i blagostanju Srbije.
