[sim] Srbija na nuklearnom djubristu

[Miroslav Antic-SNN]

 

 

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/T04022801.shtml Glas javnosti,   Nedelja, 29. februar, 2004.   Tema: Ko i kako u Srbiji planira skladištenje nuklearnog otpada? Smrtonosni otpad svuda oko nas Na listi budućih nuklearnih smetlišta nalaze se teritorije pod međunarodnim protektoratom - BiH, Kosovo, Avganistan i Irak Jedna nuklearna centrala za tridesetak godina napravi oko 6.000 tona nuklearnog otpada, niske, srednje i visoke radioaktivnosti. Kada se ta količina pomnoži sa stotinama izgrađenih atomskih centrala u svetu, jasno je da je problem nuklearnog đubreta ne samo ključni ekološki, već i ozbiljan politički problem. Budući da ni jedna dosad stvorena tehnologija skladištenja ne garantuje apsolutnu sigurnost od zagađenja životne sredine, uvek postoji rizik da u narednih 300.000 godina otpad prodre u podzemne vode. A kad radioaktivni otpad tamo dospe, staviće tačku na celokupan živi svet na planeti, pošto su sve podzemne vode na zemaljskoj kugli povezane. Veliki biznis Milijarde dolara potrošene na istraživanja mogućih lokacija za deponovanje nuklearnog otpada, uglavnom, nisu donela prihvatljiva rešenja. Mnoge razvijene zemlje zato su spremne da debelo plate svakom ko prihvati da ovo opasno breme smesti na svoju teritoriju. - Moćni svetski koncerni, koji nuklearna postrojenja, pre svega koriste za dobijanje izotopa za atomsko naoružanje, pokrenuli su užasan biznis. Trgovina se zasniva na mutnim, tajnim dogovorima sa razrađenim sistemom transporta, koji nevidljiv prolazi svaku carinu i javnu kontrolu. Cena skladištenja, počev od otpada niske radioaktivnosti (kontaminirana voda od pranja reaktora, korišćene rukavice i druga oprema), pa do iskorišćenog nuklearnog goriva, kreće se od 100 do 1.600 dolara po kilogramu, priča za "Glas" dugogodišnji borac za ekologiju i autor zakona protiv izgradnje nuklearnih centrala na području Srbije, ekolog Dejan Dimov. Pojedine zemlje prihvataju tuđi otpad, pošto već imaju područja potpuno uništena nuklearnim "smećem". Jedan od regiona "mrtve zemlje" nalazi se u Rusiji, iza Urala, i prostire se na čitavih 700.000 kvadratnih kilometara. Neke zemlje, pak, prihvatile su da za debele pare prerađuju tuđi otpad. Na zapadnoj obali Engleske, već decenijama radi najveći uređaj za preradu iskorišćenog goriva iz atomskih centrala. Svake godine u grofoviju Kembria dopremano je više od 1.000 tona nuklearnog đubreta iz reaktora iz gotovo celog sveta. I danas radi ova industrija za preradu nuklearnog đubreta i smatra se drugom tačkom po radioaktivnoj vrelini. Na prvom mestu je Hanford u Americi. Muljalo se - Prva mesta na listi budućih nuklearnih smetlišta Zapada zauzimaju zemlje i pokrajine pod međunarodnim vojnim protektoratom, kao što su BiH i Kosovo, Avganistan i Irak. Ko može na tom području da kontroliše vojne isporuke? Amerikanci su se već spremili da u narednih trideset godina proučavaju dejstvo nuklearnog otpada i osiromašenog uranijuma na lokalno stanovništvo Kosmeta. Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine definitivno je stavilo pečat na sudbinu tog regiona kao skladišta tuđeg nuklearnog smeća, tvrdi Dimov. Na osnovu merenja radioaktivnosti izvršenog 80-ih godina, postoje indicije da je Srbija tada prerađivala tuđi nuklearni otpad. - U svetskoj euforiji izgradnje nuklearki, koja je trajala od 1945, planiralo se da u bivšoj Jugoslaviji do 2025. godine budu napravljene prvobitno 43, a potom 23 nuklearne elektrane. Na području Srbije trebalo je da se po jedna izgradi u Mladenovu kod Bačke Topole, Kostolcu, u dolini Pive čak 7. U međurepubličkoj podeli posla, briga o otpadu namenjena je Institutu za nuklearna istraživanja "Vinča", podseća Dimov. Profit Od svih oprobanih podloga za deponovanje nuklearnog đubreta (so, beton, okean, pustinja), naučnici preporučuju skladišta od bazaltnih stena. U Srbiji takvu vrstu stena imaju Kopaonik i Fruška gora. - Budući da je jedan deo Kopaonika prodat za Nato bazu, a drugi, turistički deo donosi veliki profit, kocka pada na Frušku goru. Vreme odluke se približava, jer je ministarka Anđelka Mihajlov pre tri meseca najavila da će srpska vlada u roku od šest meseci odrediti centralnu lokaciju za odlaganje nuklearnog otpada Srbije, upozorava na mogući nuklearni epilog u Srbiji predsednik Ekološkog pokreta Novog Sada Nikola Aleksić. On ističe da se povećano interesovanje političkih partija za ekologiju javlja isključivo zbog profita. - Najveći novac dobija se kao provizija za izgradnju nuklearne elektrane - zato ne čudi zalaganje pojedinih stranaka za izgradnju nuklearke u Vojvodini. Skandal, međutim, nije izazvao takav predlog, već pristanak nekog iz pokrajinske uprave da se tik iznad najjačeg izvorišta pijaće vode izgradi centralna topionica i deponija najtoksičnijeg hemijskog otpada iz cele Srbije. Ministarstvo za zaštitu životne sredine je već napravilo projekat uz pomoć francuske konsultantske kuće SOFREKO i izjavilo da postoji saglasnost lokalne uprave. Ni do dan-danas ministarka se nije izjasnila ko je to dao saglasnost u ime 300.000 stanovnika Novog Sada, kaže predsednik ove vojvođanske ekološke organizacije koja je član Evropskog ekološkog biroa. Iako je ta zamisao kasnije odbačena, tzv. "avgustovska radijacija" iz 1989. godine, pokazala je da se nešto po Srbiji "muljalo" sa nuklearnim otpadom. - Ispitivanja su potvrdila postojanje izotopa iz nuklearnog reaktora. To je bila definitivna potvrda da je neki atomski otpad prerađivala srpska industrija. Verovatno je neko imao ideju da otpad sagori na visokoj temperaturi rudnika u Boru, a ostatke razveju nad Srbijom (iako se takvim procesom sigurno ne umanjuje radioaktivno zračenje). Ukoliko bi se slični događaji ponovili danas, veoma bi im odgovarao postojeći Zakon o jonizujućem zračenju, koji nalaže merenje beta zračenja tek nakon mesec dana od akcidenta, upozorava Dimov, nazivajući ovaj zakon genocidnim, jer u suštini omogućava trgovinu ekstremno opasnim materijama i direktno štiti lobi koji zagovara skladištenje nuklearnog đubreta. Ni dve godine posle osnivanja zasebnog ministarstva za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine, Srbija nema adekvatan zakon, koji bi sprečio zloupotrebe u ovoj oblasti. - Ministarka Anđelka Mihajlov uporno tvrdi da je predlog zakona o zaštiti životne sredine prošao javnu raspravu u kojoj je učestvovalo 3.000 stručnjaka. Voleo bih da znam ime bar jednog stručnjaka koji se saglasio sa rešenjima tog zakona. Kako može da nas štiti zakon koji prekršiocima propisuje maksimalnu kaznu od 5.000 evra? Ministarka ništa nije uradila, samo je osnovala Agenciju, bez zakona i odluke parlamenta, da bi mogla da prima donacije. A tu je sve jasno, pošto se donatorski novac troši po strogim pravilima - 80 odsto para koje stignu, vraćaju se istim putem preko projekata koje rade inostrane kuće. Od ukupne pomoći, maksimalno 20 procenata može da se prosledi domaćim naučnim kućama, kaže Dimov, razočaran srpskim ministrima koji nemaju ideje, viziju, niti otvaraju prave teme. Samozvani - Strašno me plaši što ti samoprozvani reformski političari ne raspoznaju prioritete. Svaka evropska birokratska vlada će bez reči da podrži politiku prioriteta i štitiće svoj nacionalni interes - resurse i životnu sredinu. Nama se, eto, priča opet ponavlja, dolaze novi ljudi na vlast i odmah stvaraju novo čudo - Ministarstvo za nauku i životnu sredinu. Spajanje ovih oblasti znači da od nauke i ekologije neće biti - ništa. Budžetska sredstva namenjena nauci suviše su bedna (0,03 odsto) da bi mogla da pokriju i potrebe ekologije. O zaštiti životne sredine ubuduće stizaće samo vesti novinara - zainteresovanih kako će deca da im žive, smatra Dimov. Tanja Kaluđerović