Sve američke laži o Srbima
Naknadna istina ne pomaže
U obilju dezinformacija koje su kružile zapadnim medijima tokom građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, najgore su prošli Srbi, koji su po pravilu optuživani i za nedela koja se uopšte nisu dogodila, ili su ih počinili drugi. Prava istina, po pravilu, saznala bi se posle par godina, i to iz usta onih međunarodnih službenika koji su u vreme dramatičnih dana imali veoma značajne i odgovorne funkcije
piše: Nenad M. Stevanović
Američki pisani i elektronski mediji "otkrili" su da
Srbi nisu toliko "loši momci" kao što su to predstavljali američki izveštači sa
Balkana. Džek Keli, dugogodišnji novinar američkog dnevnika USA today, podneo je
ostavku, jer su novine u kojima je radio zaključile da je više puta prevario
urednike i verovatno falsifikovao informacije, izveštavajući kao dopisnik iz
više od 90 zemalja, među kojima i Srbije. Povod za pokretanje istrage protiv
Kelija bio je članak "UN: Izveštaji povezuju Srbe sa ratnim zločinima", koji je
Keli poslao iz Beograda 14. jula 1999. godine.
Keli je u svom članku naveo da
je razgovarao sa jednom aktivistkinjom za ljudska prava u Beogradu koja je od
srpskog vojnika navodno dobila priznanje da je imao naređenje za etničko
čišćenje. Na osnovu interne istrage otkriveno je da se Keli sa tom
aktivistkinjom nikad nije sastao. On je tvrdio da je razgovarao sa tom
aktivistkinjom, ali da nije mogao da pronađe ženu koja je prevodila i
prisustvovala tom razgovoru i koja bi to potvrdila, pa je zamolio jednu
prijateljicu, takođe prevodioca, da slaže i redakciji lista kaže da je
prisutvovala razgovoru Kelija sa aktivistkinjom. Keli je ovaj potez obrazložio
"panikom" koja ga je obuzela zbog istrage pokrenute protiv njega.
Novinari u službi CIA
U obilju dezinformacija koje su kružile zapadnim
medijima tokom građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, najgore su prošli Srbi,
koji su po pravilu optuživani i za nedela koja se uopšte nisu dogodila, ili su
ih počinili drugi. Prava istina, po pravilu, saznala bi se posle par godina, i
to iz usta onih međunarodnih službenika koji su u vreme dramatičnih dana imali
veoma značajne i odgovorne funkcije.
Kada su Srbi u februaru 1993. na
Majevici zarobili britanskog plaćenika Alana Roberta Lofthausa, ovaj je srpskim
kontraobaveštajcima priznao da je sve vreme ratovanja bio u satelitskoj vezi sa
jednim američkim novinarem. Bio je to Roj Gatman, nekadašnji beogradski izveštač
"Rojtera", a potom zagrebački i sarajevski dopisnik Njusdeja. Po rečima
Lofthausa, ovaj Amerikanac priznao mu je da je špijun CIA i da se vodi pod
šifrom "2-IC".
On se prvi put kao ratni izveštač javio 1991. godine. Tada je
iz Herceg Novog izveštavao o srpskom razaranju starog jezgra Dubrovnika kao da
se nalazi na licu mesta, a kasnije o srpskim masakrima i silovanjima u Bosni.
Informacije o tim događajima dobijao je od Islamske verske zajednice,
Američko-turskog udruženja žena, dr Arifa Tanovića, direktora tuzlanske
televizije, i plaćenika Alana Roberta Lofthausa.
Drugi uhapšenik, američki
novinar Dejvid Roud, proteran je krajem 1995. iz Republike Srpske, jer je kao
dopisnik Kriščen sajens monitora iz Bostona koristio podatke CIA da bi došao do
mesta gde su, navodno, u Srebrenici pobijeni muslimani.
Roud je rođen 7.
avgusta 1967. godine u porodici Harvija i Kerol Roud u Hratfordu, država
Kentaki. Uvek je bio tamo gde je "Amerika branila svoje nacionalne interese – i
na Kubi, i u Siriji, i u SSSR-u, i u Estoniji, i u Bosni", govorili su njegovi
roditelji.
Pulicer za obmanu
U Republiku Srpsku američki izveštač došao je iz
Zagreba sa falsifikovanim dokumentima i bez akreditacije. Njegov prethodnik,
dopisnik Džonatan Landej, proteran je sa Pala jer je uhvaćen da svoje
informacije šalje u CIA. Dejvid Roud je u Srebrenici našao "krv po zidovima i
rasuta dokumenta nestalih ljudi", ali ne i masovne grobnice, za kojima je, po
nalogu oficira CIA, tragao. Pošto je u SAD predstavljen kao srpska žrtva, Dejvid
Roud je za reportaže o nepronađenim grobnicama u Srebrenici dobio Pulicerovu
nagradu za 1995. godinu.
Američki potpukovnik Džon E. Srej je u svom ratnom
dnevniku zapisao da su i čuveni novinari Kristijan Amanpur i Piter Dženiks
prihvatali muslimansku propagandu kao jedinu istinu i objavljivali antisrpske
izveštaje iz Bosne.
Odmah posle zločina u ulici Vase Miskina i na Markalama,
u kojima je stradalo više desetina nedužnih civila, optuženi su Srbi, što je i
dovelo do dugogodišnjih sankcija protiv Srbije, kao i bombardovanja položaja
Vojske Republike Srpske. Skoro deset godina kasnije tadašnji glavnokomandujući
UNPROFOR-a britanski general Majkl Rouz u svojim memoarima objašnjava da su Srbi
lažno optuženi i da su kobne granate došle verovatno sa muslimanskih položaja,
koji su na taj način isprovocirali reakciju zapadnih sila.
U vezi s masakrom
na pijaci Markale u Sarajevu 1993, državni sekretar Medlin Olbrajt ne samo da je
lagala nego je i dokaz proglasila "tajnom", potrudivši se da svet zaista obmane.
Taj dokaz je nedvosmisleno otkrio da su bosanski muslimani bombardovali
sopstveni narod kako bi pridobili simpatije celog sveta. Ta laž je srpski narod
koštala na hiljade nevinih ljudskih života.
Javnost na zapadu je mirno prešla
preko saznanja da su mnogi laureati Pulicerove nagrade karijeru napravili preko
laži o Srbima. Novinari britanskog ITN-a koji su napravili ekskluzivne snimke
"izgladnelih Bošnjaka u srpskim konc-logorima", tek su 1997. priznali da su
snimci lažni i da je u pitanju obmana. Čuvena zvezda Si-En-Ena Kristijana
Amanpur često se javljala sa Pala, odakle je "uživo", tvrdeći gledaocima da je u
Sarajevu, pozivala na reakciju protiv četnika koji su silovali 50.000
Bošnjakinja. Zapad nije bio zainteresovan za epilog ovakvih priča, poput one
kada je jedna "silovana" Bošnjakinja u Švajcarskoj u azilu rodila –
crnče.
Rat na Kosmetu takođe je vrveo od čudovišnih laži, gde su po pravilu
satanizovani Srbi.
Vokerova iskustva iz Salvadora
Sekretar odbrane Vilijam Koen uverio je svet da su
"Srbi na Kosovu ubili 100.000 Albanaca". Danas je Kforu teško da pronađe tela
3.000 žrtava, od kojih su trećina Srbi.
Najgrotesknija laž izvedena je sa
masakrom u Račku, u januaru 1999, kad su Srbi optuženi da su ubili 45 kosovskih
Albanaca. Činjenica da na mestu zločina nije bilo krvi, kao i da je ambasador
Voker triput sprečio srpskog patologa Marinkovića da dođe na mesto zločina,
pokazuje da se pribeglo velikoj laži da bi se opravdalo bombardovanje Srbije.
Ambasador Voker je medijima rekao da je to "bilo nešto najstrašnije što je ikada
video".
Svet se u tim trenucima nije obazirao na činjenicu da su u vreme
Vokerovog diplomatskog mandata u Salvadoru eskadroni smrti odsecali glave
hiljadama žrtava. Prema svedočenju sveštenika Danijela Santjaga, njihove glave
su kasnije nabijane na kolac. Voker je o tom zločinu protiv čovečnosti ćutao
zato što su počinioci zločina obučavani u američkim vojnim bazama i zato što im
je pomagala CIA.
U laži zapadne propagande treba uvrstiti i izjavu generala
Veslija Klarka. On je slagao kad je rekao da je avijacija NATO-a "uništila
srpsku armiju". Ta laž je otkrivena kad je nekoliko stotina neoštećenih srpskih
tenkova napustilo Kosovo. Tada je otkrivena istina o tome da je tokom kampanje
bombardovanja, koja je trajala 78 dana i koja je američke poreske obveznike
koštala desetine milijardi dolara, uništeno svega 13 srpskih
tenkova.
Smena Rouza
Javljajući se iz Goražda, piše Sraj, i Amanpur i Dženiks su izveštavali kako "Srbi razaraju grad, kuću po kuću", namerno prećutkujući istinu da su muslimani minirali grad, onda iz njega pobegli, ostavljajući svoje sunarodnike bez zaštite i predajući Goražde bez borbe. Najvažniji posao u Bosni, po oceni potpukovnika Sraja, obavili su ovi dopisnici CNN-a kada su krenuli u napad na generala Majkla Rouza, kog su javno optužili da "voli Srbe". I general Rouz je javno optužen da je predao Goražde Srbima, jer "nije hteo da brani muslimanski grad". Posle žestoke medijske kampanje britanski general je neslavno napustio Sarajevo.
Izuzetan posao
Američki mediji su napravili izuzetan posao podržavanjem negativnog imidža Srba i Srbije, i to do te mere da je u niz slučajeva to pomoglo da se dođe do političkih rezultata koji imaju ogromnu ulogu u nanošenju smrtnih rana Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Ukoliko se ta američka politika kažnjavanja Srba ne promeni, uspeće u svom cilju da uništi jednu zemlju i demorališe jedan narod – napisala je 1995. doktor istorije Norma fon Ragenfeld Feldman za časopis Unitdž Herald iz San Franciska.
