ПЕТ ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО-а НА СРЈ

Србија и Блерова доктрина

Док Буш сматра да његова земља, као водећа сила света, може и сама да интервенише, без подршке међународне заједнице, Блер сугерише да се, легализовањем рата против неподобних земаља, свака оружана интервенција може унапред оправдати, без маратонских седница у Савету безбедности

Премијер Тони Блер се заложио недавно у парламенту, бранећи већ по ко зна који пут британско учешће у инвазији на Ирак, да Уједињене нације озваниче право на превентивни рат против земаља за које се процени да угрожавају светски мир, што су сада, по њему, такозване отпадничке државе и државе које одбацују вредности слободних и демократских друштава.

Открића о терористичком нападу на Њујорк 11. септембра 2001. године нагнала су га да посумња у поставку да су – како је то одређено Вестфалским уговором из 1648. године – оправдани једино одбрамбени ратови и ратови за примену самог тог уговора. „То је можда закон, али треба ли и даље то да буде?”, упитао се он.

Ове речи, које је цитирала британска штампа, нису објављене у ауторизованом тексту премијеровог говора (ваљда да би се нашла мера његовој амбициозности), али је суштина захтева остала. „То значи да УН треба да разумеју да ми, суочени са садашњим претњама, морамо да чинимо све што можемо на ширењу вредности слободе, демократије, владавине права, верске толеранције и правде за потлачене, колико год то било болно за неке земље, али и да истовремено водимо немилосрдни рат против оних који желе да искористе расне и религиозне поделе да би свет одвели у катастрофу”, рекао је Блер.

Ову тезу су британски коментатори назвали Блеровом доктрином. Она се од Бушове доктрине о превентивном рату разликује утолико што за војну интервенцију јачег ипак унапред тражи подршку УН, па је зато и названа „доктрином међународне заједнице”. Али, да би стварно то била, потребна је темељна измена међународног права. Док Буш сматра да његова земља, као водећа сила света, може и сама да интервенише, без подршке међународне заједнице, Блер сугерише да се, легализовањем рата против неподобних земаља, свака оружана интервенција може унапред оправдати, без маратонских седница у Савету безбедности.

Ова размишљања су везана за Ирак, али их Блер налази у једном свом говору који је одржао у Чикагу, у току напада НАТО-а на СРЈ, у пролеће 1999. године. Навео је тада пет правила за покретање оружаних интервенција: „Бити сигуран у своје аргументе, исцрпсти претходно све друге опције, затражити да војне операције буду увиђавно изведене, припремити се за дуге стазе и утврдити евентуално постојање сопствених интереса”.

Кад се данас, пет година од агресије НАТО-а на СРЈ, анализирају Блерова некадашња „правила” и садашња „доктрина о међународној заједници”, уочљиво је да између њих постоји извесна комплементарност. Међутим, садашњи предлог за легализацију превентивног рата сам по себи говори да су у време напада на Југославију и за саме нападаче још више морале да важе дотадашње (вестфалске) међународне правне норме него сада, кад Блер тражи њихово историјско анулирање. А то напросто значи да се пре пет година десила класична агресија.

Неки британски коментатори говоре сада о „преседану Србије” и сматрају да су стара правила већ тада била „доведена у питање”, као и да је „напад НАТО-а на Србију због Косова 1999. године установио правило хуманитарне интервенције”. По њима, „Блер сада жели да оде још даље у свему томе”. То не изгледа једноставно, јер оно што једни у истим тим УН, од којих се тражи ревизија ратног права, зову „интервенцијом”, други квалификују као „агресију”. При том су паралеле између напада на Србију и напада на Ирак неизбежне у једном смислу – агресори нису, ни у првом ни у другом случају, имали за своје оружане интервенције подршку Савета безбедности УН. Због тога ти ратови не могу бити законити.

Тешко да се данас, у контексту свега што је обелодањено у међувремену, може говорити о „хуманитарној интервенцији”. Још мање се може говорити о томе да је Србија угрожавала светски мир. Економски потенцијал агресора је био 679 пута већи од економског потенцијала СРЈ, тврди Јелена Гускова, вероватно најсавеснији страни хроничар југословенске кризе. Започета без мандата УН, операција „Милосрдни анђео” се тако, после 78 дана, и завршила: тенкови НАТО-а нису под плавом заставом запосели територију Србије на Космету. Уједињене нације су прихватиле свршен чин: Резолуција 1244 је усвојена 10. јуна, на крају рата.

Од Блерових „пет правила” три нису примењена на начин који би искључивао рат. Није, најпре, било „снаге аргумената” за рат. Сведочанства о масакру у Рачку, што је био непосредан повод за напад, данас ни хашком суду не делују поуздано. Друге, то јест дипломатске, опције нису биле исцрпљене, јер је оружана интервенција била планирана знатно раније, пре „етничког чишћења” на Космету, о чему сведочи интернационализација косметског питања одмах после закључења Дејтонског споразума 1995. године. „Друге опције” су се свеле на серију ултиматума и претњи оружаном силом. Рамбује је донео апсурд: ако прихвати понуђени споразум, СРЈ ће на својој територији имати трупе НАТО-а, а ако га не прихвати – биће бомбардована. Што се тиче „увиђавног” вођења ратних операција, ми најбоље знамо колике су биле размере „колатералне штете”.

За разлику од претходних, преостала два од пет Блерових „правила” – о раду на дуге стазе и о постојању националних интереса нападача – помно су примењена. Да се ради на дуже стазе знамо по томе што досад нема никаквог већег напретка на Космету. А интереси главних нападача су видљиви, са овог транзитног простора, све до Каспијског мора.

Нама је премијер Блер ових дана учинио услугу: подсетио нас је на то да тужбу против НАТО-а за агресију, упућену Међународном суду правде, не смемо ни да превиђамо ни да заборављамо.

Драгослав Ранчић


http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm 




Одговори путем е-поште