ШПАНСКЕ ДРАМЕ ГЛОБАЛНОГ ЗНАЧАЈА

Казнени глас

Терористичке експлозије и изборна смена власти променили су Шпанију чак толико да је, тим поводима, она одједном извршила и глобални утицај неслућених размера, највећи после пропасти њене империје пре више од једног века или бар интернационализације њеног грађанског рата пре скоро 70 година. Оно што је њу потресло прошле недеље, потресло је цео свет, па и оне његове делове који тај потрес још нису осетили.

За само четири дана, брже од многих блиц подухвата, Шпанија је шокирала и себе и остале, низом захвата који су претумбали и њу и остале у сагледавању сопствене и опште нам судбине. Све што се сада Шпанцима догодило први пут, новост је којом ће се озбиљно позабавити и други. Да омогуће или спрече репризу иберијских стратешких премијера, чија је листа подужа:

Први пут је једна земља западне Европе била погођена терористичким крвопролићем;

први пут су у једној држави Запада одржани избори под сенком тако велике трагедије;

први пут на Западу вољом бирача се мења влада у ситуацији кад набујали патриотизам обично нагиње ка политичкој устаљености;

први пут је један атентат, са својим разноврсним последицама, утицао на смену власти;

први пут је једна власт пала под непосредном оптужбом да је прикривала неке чињенице о тек проживљеној националној катастрофи;

први пут је један локални масакр масовно доживљен као последица непопуларног спољнополитичког ангажмана;

први пут, после напада на Ирак, демократским путем је пала једна од влада које су биле најчвршћи савезници Америке у рату против Ирака…

Све ове драме сабијене су у сажетој, готово јединственој, унутрашњој и спољној, оцени да је до изборне промене власти у Шпанији дошло понајвише под утицајем страшног злочина, изгубљеног поверења у владина објашњења узрока и узрочника трагедије, као и раширеног уверења да су експлозије у возовима биле освете исламистичких терориста за њено учешће у рату против Ирака, коме се у анкетама противило чак 90 одсто грађана. Овакав закључак поткрепљен је чињеницама да су истраживања јавног мњења гарантовала победу народњачкој влади све до „црног четвртка”, као и признањем опозиционих социјалиста да се ни сами нису надали оваквом тријумфу, који им је више припао него што су га они извојевали и за чије претварање у власт ће им бити потребни коалициони партнери.

У међународној јавности влада, међутим, знатно веће интересовање да се види шта ће нови манадатар урадити са спољним партнерствима. Хосе Луис Родригес Сапатеро се противи рату у Ираку, оштро је критиковао владу Хосе Марије Аснара због „претераног везивања” за САД и препоручивао „повратак европској вези” поготову сарадњи са Француском и Немачком као „моторима” континенталне Уније. Да ли ће с таквим новим „обућаром” (Сапатеро) Шпанија променити свој ход, повући војнике из Ирака и Брисел претпоставити Вашингтону, прерано је рећи, поготову ако дође до најављеног преноса суверенитета у Багдаду и успостављања надлежности УН тамо.

Извесно је, међутим, да су масакр и изборни преокрет у Шпанији разбили неколико нових митова о нерањивости: Европе од терористичких удара великих размера, спољни ратни савез од слабљења партнерских веза, интернационализоване политике од националне осетљивости поједностављења, националне власти од интернационалнизоване илегале, па и деснице од левице, а понајвише „крупних интереса” од „малих људи”. Та потцењена бића била су ова четири шпанска дана у главним улогама: терористи су их масакрирали баш зато што су били обични и невини, влада их је као наивне покушала да примири извештајима да је опет ЕТА крива за све – да би се касније открио траг Ал каиде – па да стога треба да збију редове за одбрану интегритета и актуелног руководства, али су они приредили највеће антитерористичке демонстрације (више од десет милиона људи широм земље) и изгласали промену владе.

И као жртве и као бирачи, грађани су наговестили промене и у домаћој и у светској политици.Испољили су се као нова снага високе цивилне свести, толико јаке да практично ратно стање (без проглашавања ванредног стања, чији је изостанак заслуга одлазеће власти) потиснуто демократским средствима и да на исти начин затраже уравнотеженије међународне односе. Они сада очекују промену класичног, рутинског а повремено и потцењивачког, понашања својих и страних политичара.

Све што су показали, поготову солидарност и казнени бирачки глас, могло би „заразно” да делује и на њихове статусне другаре у другим земљама. Тако би се ушло у ново доба у коме би се грађани све чешће организовали против сваке силе, како оне, која их сатире као остатак жртвене невиности, тако и оне која их третира као вишак манипулацијама подесне наивности. Засад, Шпанци делују само као изузетак, који потврђује позната правила.

Момчило Пантелић


http://www.politika.co.yu/cyr/default.asp.htm 




Одговори путем е-поште