|
Контрола над ресурсима нафте у Заливу, према речима
једног од кључних планера америчког естаблишмента Џ. Кенана, дозвољава и
„право вета” у светској политици. Његов колега Бжежински, опет, говори о
„поштованом и легитимном законодавцу”, који се бори за „нови идеалистички
свет”.
Овај концепт „поштованог и легитимног законодавца” је веома
значајан. Он укључује читаву доктрину по којој је нужно одбацити свеколике
напоре прошлог столећа у правцу обликовања једног међународног поретка
који би „ограничио” моћне државе (Л. Ранке).
Уместо тога, статуиран
је нови принцип: просвећене државе постају глобални законодавци. А као
такве, оне не одговарају пред међународним правним институцијама. Читаоци
се, верујем, сећају да је САД осуђена пред Светским судом због
терористичког рата који је водила против Никарагве. Бушова администрацијa
је, рутински, упозорила УН да могу, према речима К. Пауела, или остати
„релевантне” и слушати америчка наређења, или постати само обичан „дебатни
клуб”.
Велика империјална стратегија даје овлашћења Вашингтону да
поведе „превентивни рат”. Превентивни рат подразумева ситуацију у којој се
користи војна сила како би се елиминисала свака, измишљена, претња.
Превентивни рат је, просто речено, „врхунски злочин”. Осуђен је у
Нирнбергу. Овога су свесни и појединци у америчком естаблишменту.
Слезинџер је тако, у време напада на Ирак, упозорио да је стратегија Буша
„узнемирујуће слична политици империјалног Јапана у време Перл
Харбура”.
Али САД, барем према речима Ханса Моргентауа (The Purpose
of American Politics, NY 1964.) има „трансценденталну мисију”. Она се
огледа у „недовршеном националном остварењу”, једној врсти „успостављања
једнакости у слободи”. Њена политика је дизајнирана према властитом
профилу, у складу за захтевом свог „националног остварења”: САД
представљају „историјску авангарду”.
Историја, према писању једног
савременијег интелектуалног комесара, има тешко препознатљиву дестинацију.
„Усамљене међу нацијама света, САД разумеју и остварују смисао историје.
Њихова хегемонија је, следствено томе, реализација смисла историје”
(Bachevich, Different Drummers, Same Drum, National Interest,
2001.)
Рат против терора су, иначе, под истим именом и са сличном
реториком, објавили 20 година раније исти они политичари који се данас
поново налазе у америчкој администрацији. Реганова администрација је дошла
на власт објављујући да је основни интерес америчке спољне политике објава
„рата против терора” – те куге коју шире „изопачени противници
цивилизације”, у својеврсном „повратку варваризму новог доба”.
Куга
се, пo Џ. Шулцу, аутору поменутих цитата, ширила из више региона:
Централне Америке, Западне Азије и Северне Африке. Шулца је, међутим,
највише бринула „опака болест у сопственим недрима”, како је то објаснио
Конгресу, тако да је Реган, на његов савет, објавио ванредно стање због
претње коју је „националној безбедности и спољној политици САД”
представљала – Никарагва.
Шулц је захтевао насиље као једину могућу
методу борбе против „терористичког зла”, и то пре свега оног у Централној
Америци. Осуђивао је, с пуно горчине, адвокате „утопијских, легалистичких
средстава попут дипломатског посредовања, УН или Светског суда, који
игноришу неизбежни елемент моћи у светској једначини”.
Управо би се
у овом историјском светлу могао сагледати и низ новијих терористичких
злочина, које, као својеврсни „историјски рез”, отвара 11. септембар, а
који је, у Мадриду, у виду „европског септембра”, сада доживела и
Европа.
Пре више од 40 година председник Ајзенхауер је упозорио на
проблем који је тада назвао „кампањом која се против нас води у арапском
свету”, али не „од њихових влада, већ од појединаца”. Основни разлог за
овај „антиамериканизам”, према мишљењу његове администрације, јесте
некритичка подршка корумпираним и бруталним локалним властима, односно
супротстављање „економском и политичком прогресу”, како би се „заштитили
интереси везани за блискоисточну нафту”.
Када амерички званичници
говоре о вредностима попут слободе и демократије, ови термини звуче
опсцено. Директор америчког програма за тероризам при Центру за спољне
односе сложио се да је „подржавање репресивних режима, попут оних у Египту
или Саудијској Арабији, један од најважнијих узрока антиамериканизма у
арапском свету”, али је упозорио и на то да је „свака алтернатива таквој
политици још гора”.
Абдулах Ахмед Ан-Наим, директор Афричког Хјуман
рајтс воча, рекао је, на Међународном савету за људска права у Женеви, да
„није способан да уважи било какву моралну, политичку или законску разлику
између џихада који САД објављују својим непријатељима од оног другог
џихада који исламске групе објављују њиховим противницима”.
Сложио
бих се са оним америчким теоретичарима који САД виде не као демократију
већ као полиархију, као једнопартијски систем „великог бизниса” са две
фракције, у којем одлучују само елите – сасвим у духу упозорења Џона
Дјуија, можда највећег америчког филозофа, чије најзначајније дело је
посвећено управо демократији. Он је већ почетком XX века упозорио да „без
демократске контроле основних економских институција политика остаје у
сенци великог бизниса”.
Статистички податак према којем чак 80
одсто америчког становништва сматра да њихова влада не служи становништву
већ „посебним интересима”, као и најава његове велике мобилизације у време
августовске конвенције Републиканске партије у Њујорку, дају повода за
опрезну наду да ће „демократски дефицит”, или „демократски догматизам” –
како идеју масовнијег учешћа становништва у питањима од јавног значаја
називају америчке елите – довести, између осталог, и до промене америчке
империјалне политике. |
