|
230-231. Земун, 19. априла
1999.
Драги МЈВ,
Сутра, понедељак, чека ме
релативно напоран дан, па је боље сада одговорити.
Панчево је,
такође, добро страдало те ноћи. Могао си видети велики црвен облак у
правцу тог града у послепоноћним сатима.
& равнодушан... Може
бити да си то сазнао "пре" овог рата, па је таква реакција и нормална.
Али, сазнати усред овог рата за те чињенице, реакција ће пре бити
равнодушност. Свако брине, пре свега, своју бригу, зар не?
&
добросуседске односе... Ствари треба гледати веома диференцирано. Међутим,
ми смо плах и импулсиван народ и често радимо "у корист своје штете". Не
знамо за "средњи пут" или Тао, ми смо народ крајности. Пример: ови наши
су, спонтано, разбили све живо и неживо у Београду, а што је имало било
какве везе са НАТО-учесницима. Чак и Мекдоналдс ресторани су страдали, у
којима, међутим, ради углавном наш свет! Онда су прекинули и дипломатске
односе. Па затим конфисковали оно што је већ разбијено! Све у свему, све
је то јако кратковидо. Када би Американци тако размишљали или, рецимо,
Немци, ми бисмо доживели невиђен егзодус: Американци би могли да протерају
неких милион Срба, колико живи у Америци, а и у Немачкој ради вероватно
више од пет стотина хиљада Срба. На срећу, свет је много хладнокрвнији од
нас, судећи бар по досадашњем току догађаја.
Типичан српски
став
Кад је у питању конфискација, и ту бисмо могли извући
дебљи крај. Шта са нашим бродовима, амбасадама, путничким авионима, новцем
у страним банкама...? Дакле, и у овим тешким ситуацијама, наша је политика
веома кратковида. И фанатични Немци у Другом светском рату ипак су се
држали Женевске конвенције, бар када су у питању ратни заробљеници.
Рецимо, Јеврејин није страдао уколико је имао статус ратног заробљеника
(пример: Станислав Винавер). Јер су знали да ће и њихов војник бити негде
заробљен.
А сад о Мађарима. Као што знаш, мађарска амбасада је у
Београду разбијена. Мађари су могли одмах да одговоре истом мером а,
колико знам, ипак нису. Друго, веома важно: знам за неке породице са малом
децом које су уточиште нашле управо у Мађарској. И кажу да су ганути
мађарским гостопримством. Треће, унутар самих Мађара постоји полемика о
улози мађарске државе у овој ситуацији. Четврто, колико знам, авиони
НАТО-а само "прелећу" Мађарску из правца Немачке и Чешке. Дакле, "не
користе се" мађарски аеродроми, поготову се не користе мађарске трупе. То
су нијансе које, по мени, треба разликовати и ценити. Типичан српски став:
и за најмању непоћудност, ударам одмах, разбијам одмах.
Опет, нико
се овде не буни када је у питању наш "вечни пријатељ", Грчка, на чињеницу
да НАТО – "копнене" снаге (мирнодопске или не, у овом тренутку је то
сасвим свеједно), користе за пролаз управо ту земљу.
Да резимирам.
Још смо ми веома далеко од драгоценог хришћанског наука: "Ко тебе каменом
ти њега хлебом". Да се од почетка поступало у складу са овим, сигуран сам
да не би дошло ни до каквих ратова. Ми на камен одговарамо
каменчином.
Најзад, још нешто. У нормалним, озбиљним државама увек
постоје разни, различити "разбоји" мишљења, који се, на крају, сабирају у
"средњи пут", уравнотеженост. Како рекох, ми смо народ крајности; у
кључним ситуацијама, код нас ради само један "разбој", или, како би се
рекло, једноумци смо. То је та наша трагедија.
Слушао сам реакције
Хрвата на радију поводом рата овде. Већина ликује. Исто као што би и
већина Срба ликовала када би НАТО напао Хрватску. Међутим, има и друго
мишљење у тој истој Хрватској, додуше процентуално далеко мање заступљено.
Они кажу отприлике ово: да није време никаквом ликовању и треба се
замислити "коме звоно звони". Јер знају да ни они нису без путера на
глави.
Ово мој рат није
Добро, Албанија је посебна
прича. Можемо допустити себи да имамо затегнуте односе са једном суседном
земљом. Али са свима заједно? Пре ће бити да има нешто труло у овој
држави.
& македонским братком... Овде ћу ти отворено рећи: јако
си неправедан према Македонији. Да си у њиховој кожи, како би ти
размишљао? Да смо неким лудим случајем имали за председника Киру
Глигорова, где би нам био крај. Искусан, умерен, па и мудар политичар, по
мом мишљењу. За разлику од овог нашег друга пустахије, који прво покушава
да силом реши проблем, па тек онда иде на дипломатију.
Македонија
је у веома тешкој ситуацији. Тамо живи неких 40 посто Албанаца, а са овим
налетом избеглица, вероватно ће премашити педесет одсто. Шта они да раде?
Економски су слаби, војно слаби, са неизвесном националном структуром, са
мрким погледима на њих од стране Грка, Срба и Албанаца (да занемаримо
Бугаре). Да нису позвали НАТО, тамо би рат одавно беснео.
&
базе и младе жене... Видим да си овде чист патриота. – "Младе жене" –
ајде, Бога ти! У питању је чиста економија. Не каже се улудо: проституција
– најстарији занат. Не знам за примере да су Немци током Другог светског
рата "силовали" наше жене. А ако је и било таквих случајева, сигурно је
радио немачки ратни суд. Немци су, разуме се, имали посла са нашим женама,
углавном на економској основи (проституција). Опет, шта рећи о Русима,
тачније војницима СССР-а, када су крајем рата надирали кроз ове просторе.
Силовали су све живо, дакле није у питању никаква проституција, и то без
икаквих законских санкција код совјетских власти. Изгледа ми да смо
заборавили какви су Руси. А видим да ови, у очајању и, по мом мишљењу,
веома лудо, желе савез са "браћом". Ако то стварно једног дана буде
актуелно, они то сигурно неће хтети без размештања својих војних трупа.
Оно што смо избегли, 1948. године, добили бисмо са нашим
другом.
& у Небеску... Добијаш "народну песму" на ове теме.
Види прилог, тј. другу поруку.
& причама и романима... Можда
нису, можда јесу – ко ће то знати. Шта је оно последње у човеку, пре него
што постане живинче? То је лепо дефинисао Шаламов у некој од својих Прича
са Колиме. Код неког је то Бог, код другог поезија...
&
авантури званој "шкљоц"... А, нема ту никакве авантуре! Фото-апарате сам
окачио о клин до даљњег. Ово мој рат није. Само га добро подносим, засад.
Поздрав твојима. Срдачно, Д.
Ево једне "народне песме" из могућих
занимљивих времена. Поздрав. – Д.
Београд 2009.
Драга
моја, надам се да си видела Subject па знаш која је година и колико је
сати. Ми смо добро, преко дана је скоро нормално али ноћу ударају. Јуче
смо прославили мали јубилеј: команду су погодили хиљаду и први пут. Опет
је дрхтао под и испало је оно стакло изнад улазних врата. Тата је рекао да
ће га још сад ставити, а следећи пут ћемо зазидати.
Све је сада
много лакше, када се само сетим 1999. док су они још имали ракете и
авионе, онда је стварно грувало. Онда су прешли на гађање динамитом из
авиона (како смо их само гађали праћкама и цевкама са пасуљским пуњењем),
а коначно нас гађају копљима и секирама (врхунске израде). Иначе воде
имамо довољно, сваки пут кад пада киша скупљамо је у буренце у којем смо
раније држали купус на тераси.
Што се хране тиче, сада је пролеће,
па има нарциса и висибаба. Јуче смо ручали дивну супу од домаћег врапца,
барени баштенски коров са мачјим филетима. Пили смо дивно вино
(неидентификованог порекла), а на крају смо се почастили колачем од
нарциса са мало блата (уместо чоколаде). Милица и Терица су са
задовољством полизали остатке (мада знаш да после Лекића и Кумића мало шта
остане). А и Дунав и Сава су издашни: има мрмољака, а тата из муља извади
понекад и нешто што још личи на рибу.
Јутрос сам се шетао градом.
Ров Кнеза Михајла је пун људи, била су и нека догађања у Теразијској рупи.
Најгоре ми је што сам сваки пут мокар јер морам да препливам Саву. Иначе у
кратер на Славији су поставили неке киоске, па сада много лепше изгледа.
Добро је да ноћу нису потребне светиљке, све светли од оне треће атомске
бомбе. Штета што је четврта пала на GB а пету су испустили над Француском,
па ем што нема више Француске, за Енглеску ме баш брига, ем би нама било
ноћу још светлије.
Иначе, сутра је исплата другог дела пензије за
новембар 2004. Мама рече да ће обе марке да да за храну. Видела је дивне
мачје полутке. Иначе у школи ништа ново, много је лакше радити са
одељењима од по 7–9 ученика. Изгледа да је радијација учинила своје, па су
и ђаци бољи. Олгица треба да иде са својим матурантима на екскурзију,
вероватно ће ићи на Карабурму да гледају највећи кратер на Балкану. Жао ми
је што се побише Рује и Амери, па смо ми некако пали у други план, а и
ниво мора је нешто виши откако је Америка потонула. Наши кумови су на
време отишли, сада су на острву Браће Јерковић (једино што ратују са
Вождовцем, Аутокомандом и Трошарином, хоће самосталност за своје острво са
213 становника). Досадили су им они са Бежанијске Косе, хоће да се одвоје
од Студентског Града и прогласе монархију, па гомилају оружје и праве
осматрачнице.
Све амбасаде су пресељене у лагуме испод Калемегдана,
не мешају се у нашу политику. Једино су Кинези остали на чистини и сви по
њима туку: сваки дан именују новог амбасадора. Али ни ратови нису ко што
су били, нема више крупног камења. Свакодневно гледамо у пробушени екран
(имамо неки стари рам, па сваки дан неко други стане иза њега и као прави
програм). Као што видиш, није тако страшно. Пиши нам како је на вашем
малом острву. Како сад ради она најнеустрашивија полицијска станица на
свету? Много нам поздрави председника кућног савета и његову одважну
супругу. Жао ми је што су их деца оставила на цедилу.
Ја сам О. К.
Што се не би могло рећи и за стакла на нашој кући. Већ седам дана падају
кишне капи величине кокошијег јајета. Пуно те поздрављам и надам се да сте
ти и твоји такође добро!
(Из књиге "Ратна
пошта Пролеће 99, e-mail". Издавач: "Филип Вишњић", Београд, 2003. Опрема
одломка редакцијска) |
