Dva dana pakla
Tokom dva kobna dana na prištinskim ulicama nije bilo nijednog vojnika Kfora niti policajca
Piše: Zoran Ćulafić
Da ste kojim slučajem doputovali u Prištinu prošlog vikenda, a da tokom prethodne nedelje niste čitali dnevnu štampu ili gledali TV, teško da biste poverovali ikome ko bi pokušao da vam ispriča šta se ovde događalo samo par dana ranije. Prištinske ulice obasjane prvim prolećnim suncem, prepuni kafići, svuda unaokolo šetaju nasmejani mladići i devojke, đaci se vraćaju iz škole sa ruksacima na leđima, žene ležerno guraju kolica s bebama, čak su se i prosjaci vratili na ulice.
A samo par dana ranije na Kosovu je vladao pakao. Talas neobuzdanog nasilja za samo dva dana uspeo je da zapali celo Kosovo i da definitivno sruši sve što je postignuto za prethodnih pet godina.
Do pre samo nekoliko dana bilo je sasvim izvesno da su Srbi ovde polako počeli da prihvataju novu realnost, jer nisu imali nikakav drugi izbor.
- Ako smo već primorani da biramo između dva ništa, onda ćemo odabrati ovo ovde, naše ništa - rekao mi je pre nekoliko meseci tirdesetogodišnji Ranko iz Goraždevca, jer u Srbiji za njih, kaže, nije bilo mesta.
Bili su spremni ovdašnji Srbi da zaborave snažne nacionalne emocije i priče o kolevci srpstva, svesni da nema ozbiljnih političara koji u Beogradu misle i rade ono što im ovde na Kosovu stalno govore.
Sećam se brojnih razgovora u kojima su mi Srbi iz brojnih sela raštrkanih širom Kosova sve češće govorili da su nekada živeli u dobrim odnosima sa komšijama Albancima, da su se posećivali i pomagali jedni drugima, iako je uvek između tih zajednica postojao nevidljivi, ali veoma čvrst zid podele.
Srbi koji su ostali na Kosovu kažu da je ovde uvek bilo teško živeti, ali su posle juna 1999. godine bar imali nadu da će međunarodna zajednica, kako se kod nas često kaže, uspeti da obuzda srednjovekovne mračne strasti na ovim prostorima. Imali su nadu da će ljudi opet moći da žive bar jedni pored drugih, sigurno ne u ljubavi, ali bar kao normalni ljudi. I što je najvažnije, bez nasilja, bez ubijanja, bez paljenja kuća.
Danas na Kosovu nećete naći nijednog Srbina koji veruje da je zajednički život s Albancima moguć. Za ove ljude danas ne postoji ni tračak nade u takav život. Jaz između Srba u Albanaca, i do sada predubok, čini se da posle ova dva martovska dana više nikada neće biti premošćen.
A ipak, sećam se da je tog 17. marta jedan moj prijatelj Albanac, Dardan, plakao, ne verujući u ono što je video.
- Ne mogu da verujem da nam se ovo danas događa. Ovo je kraj... ovo je pakao... Ovo je poraz svih nas... Kakvi smo mi ovo ljudi na Kosovu - rekao mi je tada Dardan jedva skrivajući suze.
Sećam se, takođe, da mi je tog 17. marta još nekoliko prijatelja Albanaca ponudilo svoj dom... Novac... Hranu... Sve. Za mene i moju porodicu.
Pokušao sam sve to, i mnogo toga drugog, da kažem mojim prijateljima iz Gračanice, ali nije vredelo. Možda nikada nećemo saznati ko je isplanirao dvodnevni martovski pakao, ali ko god to bio - uspeo je u svojim namerama. Nijedan Srbin na Kosovu danas ne veruje Albancima. S njima se, kažu, ne može živeti.
Gledao sam s balkona jednog stana na petom spratu u centru Prištine, na samo dvadesetak metara od hotela Grand, kako razuzdana rulja tinejdžera i nešto starijih huligana juri ulicama ovog grada, puca i baca bombe, ruši i pali pred sobom sve što podseća na srpsko ili na Unmik. Za ta dva dana, prema zvaničnim izveštajima, na Kosovu je zapaljeno više od 260 srpskih kuća i tridesetak crkava i manastira. Za ta dva dana u Prištini i drugim gradovima zapaljeno je više od 70 vozila UN-a. Tokom ta dva dana na tim istim ulicama nije bilo nijednog vojnika Kfora niti policajca.
A samo dan pre tog kobnog 17. marta, komandant Natoa admiral Gregori Džonson samouvereno je u Prištini poručio da njegovi vojnici neće tolerisati bombaške napade na Kosovu, kakvih je u proteklih nekoliko nedelja bilo na pretek.
- Mogu da vas uverim - rekao je tada admiral Džonson - da sam potpuno jasno stavio do znanja da je takvo ponašanje neprihvatljivo, i Nato neće tolerisati takve stvari.
Tako je govorio admiral Džonson, u Prištini, samo dan pre kobnog 17. marta.
Da je kojim slučajem admiral Džonson ostao još jedan dan na Kosovu, mogao bi da vidi na delu kako to njegovi vojnici odlučno sprečavaju nasilje. Mogao bi, takođe, da pročita u prištinskom dnevnom listu Epoka e re da se na protestima veterana rasformirane OVK, koji su se održavali do tada već desetak dana, moglo čuti veoma glasno i „Unmik, imamo mi barut i za tebe“. Ali admiral Džonson to nije čuo. I ne samo on.
Poznati prištinski intelektualac Veton Suroi rekao je krajem prošle nedelje, samo par dana posle kobnog 17. marta, u jednoj javnoj debati u Đakovici, da bi posle svega što se desilo Kosovo moralo da se fokusira na rešavanje problema razdvojene Kosovske Mitrovice, pitanja privatizacije i na zakonodavstvo.
- Mitrovica ostaje stalni izvor nestabilnosti koji degradira živote građana. Ovo je vreme da se otvori paket Mitrovice. Da se obezbedi pravo vlasništva i sloboda kretanja kako bi Mitrovica postepeno bila integrisana u pravni sistem Kosova - rekao je Veton Suroi.
Da li je čudno onda što nijedan Srbin danas ne veruje da je moguć zajednički život s Albancima?
