SAMO JEDNI PORED DRUGIH
3/26/2004, 6:21:16 PM
ZADATAK Vlade Srbije je da predloži politička rešenja koja će osigurati da Kosovo i Metohija ostanu neotuđiv deo Srbije, da osigura opstanak, bezbednost i povratak kosovskih Srba i obezbedi nove institucionalne garancije od međunarodne zajednice - rekao je premijer Srbije Vojislav Koštunica, obrazlažući predlog rezolucije o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije.
Prvo što je potrebno, po njegovim rečima, je da se obezbedi opstanak Srba i nealbanaca na Kosovu.
- Mi ulazimo u ovom trenutku u jednu fazu kojoj će se težiti u svetu, u međunarodnoj zajednici, da sve ono što se desilo bude relativizovano, umanjeno, razvodnjeno, da se na neki način ponovo uspostavi ta simetrija odgovornosti. Krivi su i jedni i drugi. Radi se o međuetničkom sukobu. To se ne sme dopustiti. Na Kosovu ima mnogo vlasti. Ima suficita vlasti, ima viška vlasti, pa neko mora biti i odgovoran, neko mora položiti račun. Imamo vlast međunarodne zajednice, imamo privremene institucije i neko, jednostavno, mora biti odgovoran. Odgovornost je uslov da život na Kosovu počne i najmanje da se normalizuje. Da li iko može zaključiti, to je jedno upozorenje u ovom trenutku, da će svi oni koji su ovoliko uložili da pripreme, planiraju, organizuju 17. mart, akciju etničkog čišćenja, tako lako da odustanu od svojih planova? Uostalom, udruženje pripadnika bivše OVK već najavljuje nove proteste na Kosovu - upozorio je premijer Koštunica.
AUTONOMIJA
ON istovremeno precizira da se Kosovo i Metohija mogu sačuvati u sastavu Srbije, a Srbi zadržati na Kosovu i Metohiji samo novim institucionalnim garancijama za zaštitu Srba i nealbanaca.
- Te garancije moraju imati nekakvu teritorijalnu komponentu - kaže on. - Govorio sam o teritorijalnoj, personalnoj i kulturnoj autonomiji za Srbe na Kosmetu. Govorio sam o decentralizaciji vlasti za koju se zalagao i Savet Evrope 2002. godine. Govorio sam o kantonizaciji, imajući u vidu ne toliko kantone u Švajcarskoj koliko, recimo, one u susednoj Bosni i Hercegovini, odnosno u njenom jednom entitetu, u Federaciji Bosne i Hercegovine. Govorio sam, zatim, o kantonizaciji imajući u vidu neke naše, srpske planove iz 1998. godine. Naravno da su ti planovi iz 1998. godine u pojedinostima neostvarljivi, ali ne znači da je sama zamisao o teritorijalnoj zaštiti Srba na Kosovu na ovaj način neostvarljiva.
Ne znam šta je sporno u reči autonomija. Kao da, pogotovo kada je reč o međunarodnoj zajednici, autonomija Kosova može, autonomija za Srbe na Kosovu ne može, primećuje Koštunica. Autonomija je reč, znači samostalnost, sloboda, koja lepo zvuči, osim, izgleda, kada treba da je dobiju Srbi na Kosovu. Autonomija za Srbe na Kosovu je potrebna da bi Srbi i Albanci mogli da žive jedni pored drugih. Danas je, valjda, svima jasno da je multietnički raj na Kosovu neostvarljiv, neostvarljiviji čak od komunističke utopije u besklasnom društvu. Ako se ona još mogla ostvariti, onda multietničko društvo na Kosovu i Metohiji nije moguće. Moguće je nešto drugo, moguć je civilizovani suživot Srba i Albanaca i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji, zaključio je premijer Srbije, navodeći da ne vidi nijedan drugi oblik delotvorne zaštite Srba na Kosovu.
Ako za to ne mogu da se izbore ova skupština, Vlada i naši organi, onda ne znam čime bi uopšte trebalo da se bave na Kosovu i o Kosovu.
ORGANIZATORI
ZA premijera jedno od ključnih pitanja koje se postavlja posle nasilnog terorističkog čina od 17. marta je - ko su njegovi organizatori?
- Vrlo jasno, i najtransparentnije, u prvom redu, prvom ešalonu su politički i vojno organizovane terorističke organizacije "Nacionalni pokret Kosova", "Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova", razne boračke organizacije, koje su okupljale nekadašnje članstvo OVK, i "Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca". Oni su svi bili povezani sa privremenim institucijama Kosova, Kosovskom policijom i Kosovskim zaštitnim korpusom, kao i političkim partijama kosovskih Albanaca. Kosovska policijska služba je imala posebnu ulogu u događajima 17. marta i posle toga, starajući se o svemu samo ne o bezbednosti Srba i nealbanaca. Ona ih je, Srbe i nealbance, podsticala na evakuaciju. A u Prizrenu, kosovska policijska služba je učestvovala u proterivanju, pljačkanju i paljenju imovine Srba.
Koštunica navodi i to da su u pojedinim situacijama Kfor i Unmik policija nudili evakuaciju Srbima posle čega je dolazilo odmah, kao po dogovoru, do paljenja njihove imovine. On kaže: danas je očigledna odgovornost Kfora i Unmika za 17. mart, za ono što se desilo 17. marta.
- Mera bezbednosti koja je međunarodna zajednica preuzela u liku Kfora i policije Unmika bile su neadekvatne. One su bile neadekvatne i na samom početku, kada je na Kosovu bilo preko 45.000 vojnika Kfora i preko 10.000 policajaca Unmika. Ali taj broj je nedovoljan i u tom trenutku se smanjivao. Uklanjani su kontrolni punktovi Kfora, posle čega je dolazilo do ubistava Srba u pojedinim manjim enklavama. Pominjem samo Cernicu i Staro Gracko, u kojem je bilo ubistava u novije vreme, u kome ima nekoliko stotina stanovnika, oko 300 stanovnika, u kome su stradanja Srba počela, kada je reč o Starom Grackom, ubijanjem žetelaca u julu 1999. godine, Kfor je povlačio kontrolne punktove.
ODGOVORNOST
Ocenjujući kako na Kosovu nisu preduzete odgovarajuće mere bezbednosti i kako za to snosi odgovornost onaj ko je preuzeo obavezu da se stara o bezbednosti - Kfor i policija Unmika, premijer Koštunica je kao najbolji dokaz da bezbednosti na Kosmetu nije bilo ni pre 17. marta navodi da nema povratka raseljenih. Po njegovim rečima, taj broj je veoma mali - nekoliko stotina ili nešto više od jedne hiljade od 200.000 raseljenih sa Kosova i Metohije. Druga činjenica koja govori u prilog tome, po njegovim rečima je i to što na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja - nema ni jednog delića Evrope, a teško je gde naći u svetu, u kome je sloboda kretanja na taj način ograničena i obesmišljena. Jedna od najstarijih, najdrevnijih ljudskih sloboda jednostavno na Kosovu i Metohiji ne postoji, osim ukoilko ne živite u zatvoru, u getu, u enklavi, i osim ukoliko vas Kfor ne vodi od jednog do drugog mesta - zaključio je Koštunica.
ETNIČKO ČIŠĆENJE
Etničko čišćenje, po rečima premijera, nije počelo 17. marta, počelo je mnogo ranije, bilo je masovnije nego ono od 17. marta. Dve trećine Srba i nealbanaca je napustilo Kosovo i Metohiju od 10. juna 1999. godine.
U periodu od tada do pre 17. marta, prema nekim podacima Srbi su nestali iz 889 naselja na Kosovu i Metohiji. Priština u kojoj je 1991. prema popisu, i narednih godina, bilo 48.884 Srba, 1999. godine, posle 10. juna, imala je samo 900 Srba, 2002. godine 225. Danas nema nijednog jedinog Srbina u Prištini, glavnom gradu Kosova i Metohije.
U Obiliću, pre 10. juna 1999. godine, pre dolaska Kfora i Unmika na Kosovu, bilo je 3.000 Srba, 2002. još uvek ih je bilo 1.500. Danas, nema ni jednog jedinog Srbina u Obiliću. Na Kosovom Polju pre 10.juna 1999. bilo je 4.000. Taj broj se kasnije prepolovio, a danas nema ni jednog jedinog Srbina. U Prizrenu ih je pre 10. juna 1999. bilo 9.500. Posle dolaska Kfora taj broj je sveden na 102. Danas u Prizrenu nema ni jednog jedinog Srbina.
TERORIZAM
Prvi put je unapred planirana i široko koordinisana teroristička akcija na Kosovu i Metohiji od 17. marta nazvana etničkim čišćenjem, ne samo u našoj zemlji nego i u međunarodnoj zajednici. Može se staviti znak jednakosti između terorizma u njegovom najgorem i najcrnjem obliku, kakvog smo videli u NJujorku 11. septembra, u Madridu 11. marta i na Kosovu 17. marta. Razlika, naravno, postoji. Terorizam u NJujorku i Madridu nije bio usmeren na etničko čišćenje, nije imao to za cilj, a ovaj od 17. marta imao je za cilj etničko čišćenje - rekao je Koštunica.
3/26/2004, 6:21:16 PM
ZADATAK Vlade Srbije je da predloži politička rešenja koja će osigurati da Kosovo i Metohija ostanu neotuđiv deo Srbije, da osigura opstanak, bezbednost i povratak kosovskih Srba i obezbedi nove institucionalne garancije od međunarodne zajednice - rekao je premijer Srbije Vojislav Koštunica, obrazlažući predlog rezolucije o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije.
Prvo što je potrebno, po njegovim rečima, je da se obezbedi opstanak Srba i nealbanaca na Kosovu.
- Mi ulazimo u ovom trenutku u jednu fazu kojoj će se težiti u svetu, u međunarodnoj zajednici, da sve ono što se desilo bude relativizovano, umanjeno, razvodnjeno, da se na neki način ponovo uspostavi ta simetrija odgovornosti. Krivi su i jedni i drugi. Radi se o međuetničkom sukobu. To se ne sme dopustiti. Na Kosovu ima mnogo vlasti. Ima suficita vlasti, ima viška vlasti, pa neko mora biti i odgovoran, neko mora položiti račun. Imamo vlast međunarodne zajednice, imamo privremene institucije i neko, jednostavno, mora biti odgovoran. Odgovornost je uslov da život na Kosovu počne i najmanje da se normalizuje. Da li iko može zaključiti, to je jedno upozorenje u ovom trenutku, da će svi oni koji su ovoliko uložili da pripreme, planiraju, organizuju 17. mart, akciju etničkog čišćenja, tako lako da odustanu od svojih planova? Uostalom, udruženje pripadnika bivše OVK već najavljuje nove proteste na Kosovu - upozorio je premijer Koštunica.
AUTONOMIJA
ON istovremeno precizira da se Kosovo i Metohija mogu sačuvati u sastavu Srbije, a Srbi zadržati na Kosovu i Metohiji samo novim institucionalnim garancijama za zaštitu Srba i nealbanaca.
- Te garancije moraju imati nekakvu teritorijalnu komponentu - kaže on. - Govorio sam o teritorijalnoj, personalnoj i kulturnoj autonomiji za Srbe na Kosmetu. Govorio sam o decentralizaciji vlasti za koju se zalagao i Savet Evrope 2002. godine. Govorio sam o kantonizaciji, imajući u vidu ne toliko kantone u Švajcarskoj koliko, recimo, one u susednoj Bosni i Hercegovini, odnosno u njenom jednom entitetu, u Federaciji Bosne i Hercegovine. Govorio sam, zatim, o kantonizaciji imajući u vidu neke naše, srpske planove iz 1998. godine. Naravno da su ti planovi iz 1998. godine u pojedinostima neostvarljivi, ali ne znači da je sama zamisao o teritorijalnoj zaštiti Srba na Kosovu na ovaj način neostvarljiva.
Ne znam šta je sporno u reči autonomija. Kao da, pogotovo kada je reč o međunarodnoj zajednici, autonomija Kosova može, autonomija za Srbe na Kosovu ne može, primećuje Koštunica. Autonomija je reč, znači samostalnost, sloboda, koja lepo zvuči, osim, izgleda, kada treba da je dobiju Srbi na Kosovu. Autonomija za Srbe na Kosovu je potrebna da bi Srbi i Albanci mogli da žive jedni pored drugih. Danas je, valjda, svima jasno da je multietnički raj na Kosovu neostvarljiv, neostvarljiviji čak od komunističke utopije u besklasnom društvu. Ako se ona još mogla ostvariti, onda multietničko društvo na Kosovu i Metohiji nije moguće. Moguće je nešto drugo, moguć je civilizovani suživot Srba i Albanaca i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji, zaključio je premijer Srbije, navodeći da ne vidi nijedan drugi oblik delotvorne zaštite Srba na Kosovu.
Ako za to ne mogu da se izbore ova skupština, Vlada i naši organi, onda ne znam čime bi uopšte trebalo da se bave na Kosovu i o Kosovu.
ORGANIZATORI
ZA premijera jedno od ključnih pitanja koje se postavlja posle nasilnog terorističkog čina od 17. marta je - ko su njegovi organizatori?
- Vrlo jasno, i najtransparentnije, u prvom redu, prvom ešalonu su politički i vojno organizovane terorističke organizacije "Nacionalni pokret Kosova", "Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova", razne boračke organizacije, koje su okupljale nekadašnje članstvo OVK, i "Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca". Oni su svi bili povezani sa privremenim institucijama Kosova, Kosovskom policijom i Kosovskim zaštitnim korpusom, kao i političkim partijama kosovskih Albanaca. Kosovska policijska služba je imala posebnu ulogu u događajima 17. marta i posle toga, starajući se o svemu samo ne o bezbednosti Srba i nealbanaca. Ona ih je, Srbe i nealbance, podsticala na evakuaciju. A u Prizrenu, kosovska policijska služba je učestvovala u proterivanju, pljačkanju i paljenju imovine Srba.
Koštunica navodi i to da su u pojedinim situacijama Kfor i Unmik policija nudili evakuaciju Srbima posle čega je dolazilo odmah, kao po dogovoru, do paljenja njihove imovine. On kaže: danas je očigledna odgovornost Kfora i Unmika za 17. mart, za ono što se desilo 17. marta.
- Mera bezbednosti koja je međunarodna zajednica preuzela u liku Kfora i policije Unmika bile su neadekvatne. One su bile neadekvatne i na samom početku, kada je na Kosovu bilo preko 45.000 vojnika Kfora i preko 10.000 policajaca Unmika. Ali taj broj je nedovoljan i u tom trenutku se smanjivao. Uklanjani su kontrolni punktovi Kfora, posle čega je dolazilo do ubistava Srba u pojedinim manjim enklavama. Pominjem samo Cernicu i Staro Gracko, u kojem je bilo ubistava u novije vreme, u kome ima nekoliko stotina stanovnika, oko 300 stanovnika, u kome su stradanja Srba počela, kada je reč o Starom Grackom, ubijanjem žetelaca u julu 1999. godine, Kfor je povlačio kontrolne punktove.
ODGOVORNOST
Ocenjujući kako na Kosovu nisu preduzete odgovarajuće mere bezbednosti i kako za to snosi odgovornost onaj ko je preuzeo obavezu da se stara o bezbednosti - Kfor i policija Unmika, premijer Koštunica je kao najbolji dokaz da bezbednosti na Kosmetu nije bilo ni pre 17. marta navodi da nema povratka raseljenih. Po njegovim rečima, taj broj je veoma mali - nekoliko stotina ili nešto više od jedne hiljade od 200.000 raseljenih sa Kosova i Metohije. Druga činjenica koja govori u prilog tome, po njegovim rečima je i to što na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja - nema ni jednog delića Evrope, a teško je gde naći u svetu, u kome je sloboda kretanja na taj način ograničena i obesmišljena. Jedna od najstarijih, najdrevnijih ljudskih sloboda jednostavno na Kosovu i Metohiji ne postoji, osim ukoilko ne živite u zatvoru, u getu, u enklavi, i osim ukoliko vas Kfor ne vodi od jednog do drugog mesta - zaključio je Koštunica.
ETNIČKO ČIŠĆENJE
Etničko čišćenje, po rečima premijera, nije počelo 17. marta, počelo je mnogo ranije, bilo je masovnije nego ono od 17. marta. Dve trećine Srba i nealbanaca je napustilo Kosovo i Metohiju od 10. juna 1999. godine.
U periodu od tada do pre 17. marta, prema nekim podacima Srbi su nestali iz 889 naselja na Kosovu i Metohiji. Priština u kojoj je 1991. prema popisu, i narednih godina, bilo 48.884 Srba, 1999. godine, posle 10. juna, imala je samo 900 Srba, 2002. godine 225. Danas nema nijednog jedinog Srbina u Prištini, glavnom gradu Kosova i Metohije.
U Obiliću, pre 10. juna 1999. godine, pre dolaska Kfora i Unmika na Kosovu, bilo je 3.000 Srba, 2002. još uvek ih je bilo 1.500. Danas, nema ni jednog jedinog Srbina u Obiliću. Na Kosovom Polju pre 10.juna 1999. bilo je 4.000. Taj broj se kasnije prepolovio, a danas nema ni jednog jedinog Srbina. U Prizrenu ih je pre 10. juna 1999. bilo 9.500. Posle dolaska Kfora taj broj je sveden na 102. Danas u Prizrenu nema ni jednog jedinog Srbina.
TERORIZAM
Prvi put je unapred planirana i široko koordinisana teroristička akcija na Kosovu i Metohiji od 17. marta nazvana etničkim čišćenjem, ne samo u našoj zemlji nego i u međunarodnoj zajednici. Može se staviti znak jednakosti između terorizma u njegovom najgorem i najcrnjem obliku, kakvog smo videli u NJujorku 11. septembra, u Madridu 11. marta i na Kosovu 17. marta. Razlika, naravno, postoji. Terorizam u NJujorku i Madridu nije bio usmeren na etničko čišćenje, nije imao to za cilj, a ovaj od 17. marta imao je za cilj etničko čišćenje - rekao je Koštunica.
