|
Реформа српске дипломатије је један од највећих
организационих и политичких изазова за нову власт у Србији, и за њу ће
бити потребна не само политичка одлучност, него и јасна стратегија која се
може формулисати само у сарадњи са еминентним стручњацима. Да би се таква
реформа извела, биће неопходно да се детаљно преконтролише како политичка,
тако и финансијска, кадровска и организациона страна управљања МИП-ом од
Грађанског савеза Србије и Горана Свилановића, а резултат једног таквог
озбиљног испитивања би могао бити оно што се у народу назива „великим
спремањем”, или „великом метлом”.
Савезно министарство иностраних
послова је, најблаже речено, крајње сумњиво устројено, и међу грађанима
већ популарни став да је ово министарство у ствари „партијска ћелија ГСС”
је у суштини одраз поразног стања ствари у дипломатији.
Реформа
дипломатије није само реформа једног важног сегмента државне управе. С
обзиром на то да је дипломатија једини пут за решавање животних питања
Срба, од Космета преко Војводине и Санџака до економије и инвестиција,
реформа овог сектора је приоритет за нову власт.
„Србија до Токија”
полако постаје Србија до Земуна. Она је на сигурном путу да се оријентише
ка тим границама. На Косову и Метохији букти нова криза. Потпуно
нелегитимни политички актери, аутономаши у Војводини, праве заставу и
устав Војводини, у којој је победила национална опција на изборима. У
Санџаку нервоза. Нема времена, и сва ова питања се могу решавати искључиво
дипломатским путем.
Само уколико се српска дипломатија брзо
придигне и реорганизује, ангажује најспособније и највише професионално
изграђене људе који могу да утичу на политичке ставове у европским
престоницама и у Вашингтону, могућа је промена става међународне заједнице
према косметским Албанцима, према политичким шпекулантима у Војводини, и
другим подривачима српске државе.
Најбољи начин да се дипломатија
брзо реорганизује јесте да искористи постојеће потенцијале српске
дијаспоре, и да успешне пословне и академске људе који живе у свету
ангажује да буду амбасадори.
Не би се смело десити да у САД поново
оде неки политички новајлија или чиновник из Београда. Тамо се налазе наши
угледни људи. Тамо се налази Мирослав Ђорђевић, угледни српски банкар са
везама међу америчким политичким странкама, активан члан дијаспоре, тамо
се налази проф. Богдан Денић, тамо се налазе десетине млађих Срба који су
угледни чланови америчког друштва. Они знају како се у Америци лобира, они
познају људе који повлаче полуге у доношењу битних спољнополитичких
одлука. Они имају приступ америчким новинама и колумнама. Они знају језик,
али стварно га знају, за разлику од многих досадашњих српских амбасадора
са завршеним курсом у СМИП. Они знају како дише америчко друштво, амерички
медији, америчка политика. Ти људи могу формирати српски лоби у америчкој
политици у року од годину дана. Они су наши једини ефективни амбасадори, и
они треба да добију и формални статус амбасадора.
Српска дијаспора
у Великој Британији спада у најобразованије дијаспоре у тој земљи. Она је
тамо међу „суперсилама” када је реч о националним дијаспорама. Ту је
могуће бирати амбасадора који има британске квалификације, британске
пријатеље, британске везе, британски акценат, британски друштвени положај,
а, као и сви чланови српске дијаспоре, дубок осећај српског идентитета и
лојалности Србији. И Црној Гори, наравно.
У Француској наша
дијаспора спада међу најорганизованије. У Канади такође. Ту се налазе људи
који су били приморани да напусте земљу јер су „искакали” из просека, како
по својим политичким уверењима за време трагичног доба Јосипа Броза и
наставка тог доба у различитим формама до сада, тако, често, и по свом
професионалном профилу. Они су морали да се доказују по светским
критеријумима, и постизали су резултате на светске начине, „ни по бабу, ни
по стричевима”. За њих нема дилеме да ли су квалификовани за посао који би
обављали, јер је њихов опстанак у свету увек био везан искључиво за њихове
способности, а нажалост, не за подршку њихове матице, која им ни до данас
није дала право гласа, а камоли да их је систематски дипломатски
подржавала и старала се о њиховим интересима. Ипак, они траже начин,
готово без изузетка, да помогну Србији.
За сваку нову власт је
највећи изазов недостатак кадровске структуре, а кроз нашу дијаспору нови
министар иностраних послова ће имати практично готову, врхунску структуру
у већини утицајних земаља. Потребно је само да се он одупре пориву да
кадрира на основу рођачко-пријатељских веза и партијских лојалности, и да
осетљива амбасадорска места повери озбиљним и стручним људима из
дијаспоре.
То је елегантан начин да се истовремено одужимо
дијаспори за све оно што је она све ове године чинила и покушавала да чини
за нас, и да је интегришемо у корпус српске државе. Кроз дијаспору, ми
имамо један од највећих лобија у свету. Албански лоби у САД, о коме се
толико говори, смешан је у поређењу са српским лобијем који стоји на
располагању, и само треба визије и воље да се он активира.
Уз
усвајање оваквог приступа и ослањање на дијаспору, смањили би се и
трошкови дипломатских представништава. Многи наши људи у иностранству
имају двојно држављанство, или су држављани других земаља, у којима живе.
У свим случајевима је потребно да добију и држављанство Србије и Црне
Горе. Многи од њих би представљали земљу само уз оперативне трошкове
повезане са протоколом и логистиком. Други би били у радном односу у СМИП
и нормално примали амбасадорску плату. То, међутим, није нужно за све
будуће амбасадоре. |
