Duh iz boceZNACI HOROSKOPABogdan TirnanićPočelo je letnje računanje vremena. Po savetu s neke televizije, čekao sam dva sata posle ponoći kako bi skazaljke časovnika pomerio za šezdeset minuta unapred. Kada imaš važnog posla, nije teško dočekati prve petle. I tako, od duga vremena, odgledao sam i horoskop. Ili dva horoskopa? Svaka televizija neguje tu vrstu benignog sujeverja. Ako ti kažu da sutra ne ustaješ iz kreveta, poslušaj ih. Bolje da umreš nego da ti se nešto desi. Moj horoskopskih znak je, inače, Devica. Ljudima rođenim krajem leta prognozirana je, one noći, ravnodušnost. Najzad i to da mi se desi. Prihvatio sam odluku zvezdoznalaca: biću ravnodušan. Krajnje je vreme da se malo odmorim. Što i vama od sveg srca preporučujem. Jer, iza nas je ostala teška nedelja. Etničko čišćenje na Kosovu, paljevina crkava i džamija, povratak pokojne Desanke Maksimović u politički život, anketni odbor za ispitivanje mahinacija oko struje sve više liči na specijalni sud (tako i treba), Svilanović odbio da potpiše Trojni pakt, neće sa Nemcima, čekao je 27. mart, a ni Nemci mu ništa nisu nudili, čak ni stipendiju, oni koji su do juče bili na vlasti idu okolo i ubeđuju narod da su sada "tvrda opozicija", kao što su to bili pod Titom i Miloševićem, znaju da ih to ništa ne košta (neće "ljubav na daljinu" sa socijalistima, ali su sve češće u strasnom zagrljaju s radikalima), Zagorka Golubović podnela ostavku, opet će u disidente, Vlada petlja sa zakonima, legitimno ih zaobilazi ili ruši, a vratio se i "organizovani kriminal" u liku čoveka srednjih godina sa negovanom bradicom i zelenim šeširom, koji je, nasred Terazija, u po bela dana, pucao u potiljak Branku Bulatoviću, što je, sve u svemu, skup eufemizama za hladnokrvno ubistvo. Samo jedno od pomenutog izaziva brigu, dok sve to zajedno može da vas košta trajnog oštećenja živaca. Otuda vredi, makar za vikend, biti ravnodušan. Prepustio sam se savetu astrologa. Zavaljen u fotelju, s nogama na stolu, gledam u suprotni zid. Prođe minut, prođe sat, ode dan. Sve što sam osećao bila je tupost. Onda sam shvatio: nema ravnodušnosti. To je samo lažno ime za rezignaciju. Ili je reč o melanholiji. Nadam se da ne grešim ako konstatujem da je to opšte stanje stvari, nacionalna karakteristika. Sve nas je rezignacija bacila u zagrljaj melanholije. A to je već ozbiljna socijalna bolest. Lekari misle kako je s tim lako izaći na kraj. Oni melanholiju tretiraju kao benignu patologiju duše. Nije baš "emocionalna kuga", ali je blagi nazeb osećanja. Neka vrsta epidemije. Koju, je li, izaziva virus. Ali, oni nisu u pravu. Zahvaljujući svemu što nam se događa, i zato jer to već predugo traje, melanholija je slična depresiji po tome što izaziva fizički bol. Tome nema leka. Bio je u pravu Vilhelm Rajh kada je svoje kolege psihologe upozoravao da njihovi pokušaji lečenja individualnih bolesti moraju trpeti neuspehe sve dok se paralelno ne pređe na lečenje društvenih bolesti. Pitanje je da li oni imaju pravo na takvo dvostruko delovanje. Nemaju. S čim će lekar pred patologiju društva? Mogu samo da ti prepišu pilule, neke aspirine, metadone i tome slično. Efekat je porazan: umesto da bude izlečen, čovek vremenom postane zavisnik od takve terapije, neka vrsta narkomana, pa se, ravnodušan pod sedativima, "prima" na postojeće stanje, sve mu je lepo, vidi samo ružičasto. To je već ludilo. Bez obzira na to šta kaže horoskop, ne treba biti ravnodušan. Ravnodušnost ništa ne rešava po sebi. U najmanju ruku, treba se, dok ste zavaljeni u fotelji, s nogama na stolu, zapitati zašto je to što osećate, a tobože je ravnodušnost, duboko kao sama tuga. |
|||||
KURIR
Vesti:
Ostale vesti:
