|
У „Новостима” сам прочитао о хуманом гесту Русије
која нам је послала помоћ за смештај 2.000 несрећних, као и болницу за 700
људи. Другом приликом слушао сам преко радија да се отварају курсеви за
стране језике: енглески, немачки, француски, италијански, арапски, грчки,
па чак и норвешки и шведски, али нигде нема руског. Па даље намерно
пратим: нигде још нема помоћи од народа са ових језичких
простора.
Хоћу овде да наведем дирљив пример љубави према нашем
народу. Једна старица којој је син погинуо у Авганистану годинама је од
своје пензијице сакупљала паре за споменик сину. Око шест хиљада рубаља.
Кад је чула за несрећу српског народа у санкцијама, она је те паре
поклонила српском народу.
Што се тиче руског језика, радио сам у
школи па тачно знам расположење ученика према овом језику. Али, шта вреди
кад о свему одлучују полуписмени, па чак и образовани родитељи који путем
молби, притисака, уписивања у друге школе, па чак и молби вишим форумима
утичу да се руски језик укине.
Зато хоћу овде да споменем писмо
читаоца „Политике” под насловом „Вратимо руски у
школе!”.
Љубомир
Милисављевић,
Кула |
