|
Први пут у својој историји НАТО је са обе ноге
закорачио на територију некадашњег Совјетског Савеза. Три балтичке земље,
Естонија, Летонија и Литванија истовремено су приступиле западном војном
савезу, као и Словачка, Словенија, Румунија и Бугарска, тако да НАТО сада
броји 26 чланица. Тиме Атлантски пакт на делу демонстрира свој нови мото:
или глобалан или безначајан.
Нове чланице немају војне капацитете
који би се могли упоредити са онима старијих чланица, а САД праве оштре
разлике чак и међу староседеоцима савеза. Но, геополитичка реалност јесте
да се НАТО сада протеже од Атлантика до Авганистана, да покрива Медитеран,
Блиски исток, Црно море, Кавказ и централну Азију. У свету који се тако
брзо мења, посебно у рату против међународног тероризма, „велики прасак”
ширења НАТО на Исток, потпуна натоизација Европе, проширење зоне деловања
савеза и нови задаци, све то не би било могуће тако брзо остварити да није
било фамозног 11. септембра 2001. године.
Толстој
предвидео
Управо тај датум срушио је до краја шаховску таблу
опирању Русије стратегији ширења НАТО на Исток. У Вашингтону и Бриселу
ставовима Москве не придају више толики значај. Бугарска и Румунија, на
чијим територијама чак ни у време Варшавског пакта није било сталних
совјетских војних база, сада су војна упоришта НАТО и Америке за деловање
према Ираку и Авганистану. Стратешки значај црноморског региона Софија и
Букурешт добро су наплатили. Америчке авиоцистерне за попуну горивом
авиона током лета стално су стациониране у бази Бургас у Бугарској, а
преко Румуније иде транзитни ваздушни саобраћај америчке војске за
Авганистан. Одмах после 11. септембра 2001. Бугарска је себе прогласила за
„де факто” члана НАТО и највернијег америчког савезника. Једанаести
септембар 2001. трансформисао је Црно море у природну одскочну даску НАТО
ка Азији, а после тога бугарски и румунски војници нашли су се у планинама
Авганистана.
Улазак Естоније, Летоније, Литваније, Румуније и
Бугарске у западни војни савез, наравно, брине Москву која инсистира да
новопримљени чланови НАТО морају што пре да ратификују модификовани
споразум о конвенционалним снагама у Европи, којим се ограничава број
авиона, тенкова, транспортера, хеликоптера и артиљерије на европском
континенту. Наиме, измењена верзија тог споразума из 1990. потписана је
1999. године, али неке земље то још ни данас нису прихватиле. Русија тврди
да се може јавити опасан јаз између нове геополитичке и војне реалности и
постојећег система међународне контроле наоружања. Из НАТО Русији
пребацују да ни она још није испунила сопствене обавезе у вези са
повлачењем својих снага из Грузије и Молдавије.
Лав Толстој је у
свом роману „Рат и мир” написао да је уочи 1812. дошло до „концентрисања
западноевропских снага које су кренуле са Запада на Исток ка границама
Русије”. Било би занимљиво шта би рекао велики писац данас, када би бацио
поглед на Европу на почетку 21. века.
Притисак на
неутралне
Скоро 60 година после Јалте, САД су најмоћнија сила
данашњице, док се једна нова географија света уобличава. Рат против бивше
Југославије, Авганистана и Ирака само је део једне шире слике за
прекрајање карте света у оквиру чега је НАТО постао глобалан. Истина, и у
самом савезу постоје различита мишљења о правцима даље трансформације или
развоја. Немачка заступа став како не треба дозволити да се НАТО из војног
савеза претвори у неку безобличну структуру попут ОЕБС, Берлин сматра да
натоизација Европе не треба да буде ограничена. У том контексту осећа се и
политичко-психолошки притисак на европске неутралне земље, па неки западни
медији предвиђају да је улазак Финске и Шведске у редове савеза само
питање времена. Још пре две године португалски министар иностраних послова
Антонио Мартинс да Круз је приликом своје посете Бечу јавно поручио
домаћину да „ако Аустрија буде нападнута наши борбени авиони неће полетети
зато што Аустрија није чланица НАТО”.
Насупрот Немачкој, Италија
верује да следећа фаза трансформације Атлантског пакта треба да се одигра
у оквиру политичке димензије, те да политичка улога НАТО постаје
значајнија него икада пре. Италијани сматрају да западном војном савезу
нису потребни само војни капацитети да би се брзо реаговало на кризе које
избијају, већ и далекосежна политичка стратегија за употребу „меке руке” у
спречавању избијања кризе.
Усамљена Кина
Дакле, трупе
НАТО марширају сада све даље на Исток. Усамљена Кина управо због тога нуди
почетак дијалога са западним војним савезом, јер је свесна да Американци и
НАТО нису дошли у Авганистан због Бин Ладена, већ због авганистанске
геостратешке позиције. Хиљаде булдожера и инжењеријских машина утврђују и
проширују ових дана аеродроме у Баграму, северно од Кабула, и у Кандахару.
Американци и НАТО дошли су у Авганистан да би тамо остали дуго. Из
Авганистана се лако контролише Иран, руски Сибир, Кавказ и Каспијски
регион, северозападни исламски део Кине, Пакистан. Авганистан је заправо
већ 27. чланица НАТО...
У Пекингу су свесни да би у будућности
чланице НАТО могле постати и Јапан и Јужна Кореја и да предност коју
доноси чланство у западном војном савезу јесте чињеница да земље чланице
никада неће бити изоловане. Где год јој дали место у овом новом систему
градације НАТО, Кина није „ситна риба” и њена интеграција би, на ма којем
нивоу, имплицирала велики политички напор обеју страна, који би могао да
измени политички профил и Кине и НАТО. Али Кина не жели да остане по
страни у једном свету у којем НАТО не само да парира УН већ га и
превазилази по мрежи безбедности.
Где смо у свему томе
ми?
НАТО је на Косову приликом недавног насиља Албанаца над Србима
реаговао и имао жртве. Процене говоре да је погинуло 19 припадника НАТО
снага, да су Французи имали девет погинулих војника, али Кфор крије те
податке. Баш као и чињеницу да су војници финског батаљона, после губитка
два оклопна транспортера, побегли на приштински аеродром и затражили хитну
евакуацију. Баш као што се крије и податак да је командант јужног крила
НАТО, амерички адмирал Џонсон, због догађаја на Косову, тако „нарибао”
команданта Кфора, немачког генерала Клауса Камерхофа, да су сви присутни
занемели.
Но, и то је НАТО. |
