DIREKTAN PRENOS
RATA
Izvor: Blic, 02.04.2004
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović
Si-En-En je prvi ostvario ideju direktnog prenosa rata, kada je pre petnaest godina Amerika bombardovala Irak. Bila je to promocija morbidnog televizijskog superspektakla u kome je sve stvarno - bombe, rušenja, krv znoj i suze - osim razloga za takve užase. Zatim su kamere bile udobno nameštene ispred mesta na kome će se desiti masakr na Markalama i tako dalje. Boj u savremenom svetu ne bije više samo svijetlo oružje, već boj bije kamera u rukama reportera. Pa kad je rat već tu, treba ga slikati, jer poznata je stvar da jedna slika vredi više od hiljadu reči. Užas rata, dakle, može da pokaže samo stvarni vizuelni dokument, a slika je jedino što ovaj ludi svet može da natera da se zaustavi bar na sekund. U svim normalnim zemljama na svetu, to je posao nacionalne televizije - da bude tamo gde se brane njeni interesi. Za Ameriku, to je Si-En-En. Za Srbiju i Crnu Goru to je RTS. Paradoks i jeste u, najblaže rečeno, čudnoj činjenici da su kod rušenja betonskog zdanja kriminalaca u Zemunu, svi resursi RTS-a bili na raspolaganju, i da je nacija tri dana u direktnom prenosu gledala bagere koji ruše jednu kuću (a da nikom ni danas nije jasno zašto je to bilo tako važno da bi bilo direktno prenošeno na nacionalnoj TV), a da za divljanje šiptarskih terorista, progon svih Srba sa Kosova, i paljenje srpskih religioznih i kulturnih svetinja, RTS nije imao ništa osim telefona. Zato je TV "Pink" bio tamo, i tako smo se suočili sa razmerama užasa koji se tamo događao. TV "Pink" je tim potezom, tom brzom reakcijom očitala lekciju nacionalnoj TV. Ne samo po pitanju patriotizma (ako je to uopšte tema) nego pre svega po pitanju profesije. Tako se dobija rat. Ne samo protiv šiptarskih terorista nego pre svega rat za gledaoce, za kredibilnost, za frekvencije, a tako i za budućnost.
