Boško Krstić (85) jedini živi svedok bombardovanja Vaznesenske crkve 6. aprila 1941.Živ ispod leševaDošao sam da fotografišem svatove, kad su nebo preplavile nemačke "štuke"Tek danas me strah kada se setim tog
šestoaprilskog jutra. Tada nisam imao taj osećaj. Naučio sam da bez
suđenoga dana nema smrti - Tada sam kao fotograf radio u foto-ateljeu Steve Jovanovića. Gazda me je uoči bombardovanja zadužio da nakon jutrenja u Vaznesenskoj crkvi fotografišem neko venčanje. Molio me je da ne zakasnim i ja sam ništa ne sluteći na vreme krenuo ka crkvi. Kada sam stigao, jutrenje još nije bilo završeno, pa sam kao i uvek zapalio sveću i čekao da stignu mladenci i svatovi. Sećam se, bili su tako lepi i veseli, da mi se čini da nikada nisam video tako lep par. Nažalost, nikada nisam saznao njihova imena. Mladoženja me je zamolio da posebno zabeležim momenat kada im sveštenik bude stavljao krune na glave. Tu fotografiju nisam napravio. Bombe su počele da padaju pre nego je krenuo čin venčanja. Čika Boško je čuo nekakvu buku, kao da topovi gruvaju i
izašao je da vidi šta se to napolju dešava. Na obodu dubokog kratera u obliku levka koga je iskopala bomba od 1.500 kilograma ležala su razbacana telesa majki koje su se u tom stravičnom trenutku bacile preko svoje dece da ih zaštite, glava sveštenika odsečena od tela. To je stravična slika koju je Čika Boško ugledao kada je došao svesti.
Kada su Nemci kasnije ušetali u Beograd, naložili su Jevrejima i još nekim zarobljenicima, da sva ta raspadnuta telesa prebace na beogradsko groblje. Svi oni koji su ostali u crkvi, iako je i ona dosta postradala od detonacija ali nije srušena, ostali su živi, neki samo sa lakšim povredama i posekotinama od stakla sa polomljenih prozora. Boško je kasnije kada se izvukao ispod brojnih daski i zemlje kojom je bio zatrpan, nastavio da fotografiše užas na beogradskim ulicama. Na fotografijama ostao je zabeležen prizor čoveka koga su žandarmi ubili kada je pokušao da iz izloga jedne zlatarske radnje zgrne dragocenosti. - Došao sam do Palate Albanije- seća se dalje Boško.- Svuda je bio mrak. Lift nije radio. Popeo sam se stepenicama na sam vrh zgrade. Želeo sam da odozgo fotografišem Beograd tog jutra. Tada se iznad moje glave brišući u niskom letu pojavilo nekoliko štuka. Pomislio sam da je to definitivno kraj ali su oni smrtonosan tovar istresli na kraju Francuske ulice. Nakon ovog stravičnog jutra na beogradskim ulicama, čika Boško je smatrao da mu je mesto u vojsci, da treba da brani otadžbinu. Fotografska radnja u kojoj je radio i onako je bila srušena. Sa svojim zemljakom Mihajlom Mihajlovićem, zvanim Mika Afrika, kapetanom kraljevske vojske krenuo je put Bosne. Film o bombardovanju Beograda kapetan je u metalnom buretu vešto zakopavao na raznim mestima da bi na kraju završio u Vojno-geografskom institutu, odnosno Vojnom muzeju. - Kasnije nikada nisam video te fotografije, kao ni ljude koji su preživeli bombardovanje u Vaznesenskoj crkvi. Kad god bih otišao u Beograd svraćao sam da zapalim sveće za pokoj tih duša- kaže Boško. -Jednom me je žena koja prodaje sveće pitala da li mi je slava pošto kupujem tako velike sveće. Objasnio sam joj zašto to činim i ona je odmah pozvala sveštenika. Dugo sam o ovome pričao sa protojerejom- stavrforom Milanom Radovanovićem. Poklonio mi je jednu jednu knjigu o Vaznesenskoj crkvi u kojoj se opisuje i ovaj događaj i rekao da sam jedini koji im se javio. U međuvremenu svi preživeli su umrli. SLAVICA MARKOVIĆ |
||||||||||||||||||||
Glas javnosti,
Utorak, 6. april, 2004.
Ljudi i dogadjaji:
