Miroslav Josić Višnjić
Moji će uvesti Srbiju u Evropu
Knjiga
Miroslava Josića Višnjića „Roman bez romana“, posvećena je,
kaže autor, Jovanu Steriji Popovića piscu modernog srpskog romana. Govorio je
Josić potom, na upriličenoj konferenciji kod izdavača („Narodna knjiga“) da se
delo opire svrstavanju u žanrove, da je zapravo reč o književnoj simfoniji, da
je kao i Srbija.
Jer, „kao što Srbija, od ustanka Karađorđevog do naših dana, slavi dva veka državnosti koja je trajala jedva četiri decenije (od Berlinskog kongresa do uzaludnog Ujedinjenja) - tako i junak mog romana, pobratim Don Kihota i Odiseja, za dva stoleća slavi tek pola veka života. Pošto je rođen 29. februara 1804, on je ove godine 29. februara proslavio jubilarni pedeseti rođendan“.
Pričao je Josić Višnjić i o tome kako se u životopis njegovog junaka upisuju brojni svetski događaji: Prvi srpski ustanak, Berlinski kongres, pa sve do studentskih demonstracija, bombardovanja Srbije i rušenja njujorških blizanaca. I o tome kako se na stranicama ove knjige mešaju realno i fantastično, istorijsko i lično, srdačno i sarkastično „a istorijske činjenice imaju značaj samo kao doživljaj pojedinca“.
No, pre nadahnutog i njemu svojstvenog duhovitog slova o „Romanu bez romana“, „Blic“ mu je, gotovo, oteo intervju.
Kada smo poslednji put razgovarali bilo je to u vreme kada se, između ostalog, Jugoslavija ‘pretvarala’ u zajednicu Srbije i Crne Gore. Tada ste rekli da je ta zajednica, poput svojevrsnog akrostiha, SRCE. Šta biste danas rekli? Jeste li ostali pri tome?
- Da, da - to je država SRCE. Pa, nema države bez srca koje kuca.
Kako kuca ovo ‘naše Srce’?
- Kuca ludo, ludački. Što idemo dalje sve će više ludački da bije.
Sad će sve jače da kuca do izbora, a tek posle izbora!
Hoće li nas to dovesti do infarkta?
- Ma, ne... Jer, tek posle dve ili tri godine doći će pravi ljudi na vlast. Oni se spremaju polako, u raznim kujnama i mislim da će Srbija za jedno 5 godina imati, ozbiljnu, pravu, normalnu vlast.
Koliko ozbiljnu?
-Najozbiljniju. Srbija mora da dođe na evropska merila u svakom pogledu. Bez toga nema ništa.
Kako vi gledate na put do te normalne vlasti?
- Kako da gledam? Moglo bi se reći da je to ‘zapovest’ čovečanstva. Srbi moraju da prođu taj put ovako ili onako. I to su stvari koje se događaju mimo volje mnogih pojedinaca.
A da li život, recimo svojim apsurdima, prevazilazi književnost?
- Ima onih koji misle da prevazilazi ali ja mislim da ne prevazilazi.
Kako branite svoj stav?
- Najburleskniji delovi svetske istorije su u knjigama. Recimo, o mnogim stvarima koje su se događale u srednjem veku mi nemamo pojma ali zato imamo Rablea. Mnogo toga što se događalo u staroj antici nama je nepoznato ali zato imamo tragičare - Sofokla, Aristofana i druge - pa možemo da ih čitamo. Sve što se u književnosti dogodi kao burleskno to je istorija za čovečanstvo, a svakodnevica...ona teče. To je druga i duga tema.
Vratimo se svakodnevici; za koga ćete vi glasati od ponuđenih predsedničkih kandidata?
- Ja!? Pa, nikad u životu nisam glasao. Neću ni sad. Glasaću, možda, jedino kad moji dođu na vlast.
To su?
- Ne mogu sada da otkrivam karte. Ali, doći će. Moji će Srbiju uvesti u Evropu.
Pričali ste o tome da nećete više pisati?
- Rekao sam da ne pišem više i iza toga stoje tri tačke. Pa, neko doda da ne pišem ni manje, neko kaže da ne pišem više kao do sada, ne pišem više kao odsad... Tako da iza tih reči stoje tri tačke. I, onda to ljudi tumače različito.
Kako vi tumačite?
- Tumačim tako da ću verovatno pisati dok sam živ, a da li ću objavljivati to je drugo pitanje. Jer pisanje i objavljivanje su kao svetlost i tama.
Šta je tu svetlost a šta tama?
- Pisanje je svetlost a objavljivanje je tama.
Vi se izgleda dobro snalazite u toj tami?
- Pa s obzirom u kakvom sam vremenu postojao dobro je da sam još živ.
