|
Да ли су Јосип Броз Тито и Слободан Милошевић, један
за другим, сањали исте атомске снове? Какву је тајну скривао Институт
нуклеарних наука „Винча”, никао у истоименом селу покрај Београда, у
шипражју одвајкада познатом као легло смукова? Ко је из бивших братских
република био у умешан у подухват за који не постоји ниједан поуздан доказ
да се, уопште, десио?
Године 1946. у престоницу Совјета дошао је
Тито, а Пјотр Капица се поверио Павлу Савићу, који је ту боравио, да жели
да упозна „храброг команданта и јединог савезника у поробљеној Европи”.
Тито је посетио Институт, сликао се с Капицом и потписао му се на
полеђини, и с том фотографијом је познати научник касније отеран у
интернацију.
„Док је разгледао, Тито ми је рекао: Дођи ти у земљу
да градимо наш институт”. И тада је, у ствари, одлучено да се изгради
„Винча”.
Од камена-темељца, постављеног у јесен 1947, до наших дана
ништа под капом небеском није смело да се предузме без знања свемоћне
Удбе. Чак су чистачице пролазиле најстрожу партијско-безбедносну
проверу!
Ћосићево сведочење
У Женеви је 1955. одржана
Прва међународна конференција о мирнодопској употреби нуклеарне енергије,
на којој су учествовали југословенски истраживачи, у то време представници
пете атомске силе у свету (САД, СССР, Енглеска, Француска и Југославија).
Поред осталог, Миленко Шушић из „Винче” побудио је велику знатижељу
присутних саопштивши како се добија тешка вода помоћу катализатора, чији
су састав Американци тајили. „Ми нисмо имали намеру да производимо бомбу,
па нисмо имали разлога да кријемо такве резултате. Показало се, наиме, да
су користили исти материјал као наш, а то је урадио Слободан Рибникар са
сарадницима”, изјавио је почетком деведесетих академик Павле
Савић.
Да ли је већ тада, у највећој тајности, најуже југословенско
руководство (Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас) одлучило да прави атомску
бомбу?
„Стално сам заступао мишљење да Институт и реактор (купљен
од СССР-а) треба да служе за обуку кадрова, да бисмо могли равноправно да
се носимо са осталим светом. Међутим, постојало је закулисно мишљење да се
гради нуклеарна бомба. Од мене то јавно нису тражили. Говорио сам
новинарима `и да сам знао да направим бомбу, не бих је правио јер од ње
вајде нема`. Ипак сам својим ђацима цртао шему из чега се бомба састоји.
Стеван Дедијер (рођени брат Владимира Дедијера) је из мог стана са стола,
када сам спремао предавања, дигао ту шему, па је после покушавао да ме
уцењује како сам правио пројекат за атомску бомбу”, казивао је доцније
Павле Савић.
У „Пишчевим записима” Добрица Ћосић наводи један од
разговора с Јосипом Брозом у току чувене пловидбе „Галебом” 1961. године:
„На моје питање да ли је могуће да ће за шест година, како сам негде
прочитао, дванаест држава имати нуклеарне бомбе, Тито одговара: Могуће је.
Ускоро ћемо и ми имати. Вршимо припреме у том правцу. Не правимо бомбу.
Али се оспособљавамо да можемо и атомску бомбу да
направимо”.
Упорни Кардељ
Из онога што је „Винча”
радила могло се закључити да је била задужена за производњу нуклеарног
експлозива у облику плутонијума.
„До њега се може доћи у два
корака. Први, треба изградити или набавити реактор погодан да у току рада
претвара уранијум у плутонијум. Други, када се изваде шипке са истрошеним
горивом треба плутонијум хемијским путем издвојити”, објашњава професор
Милорад Млађеновић, истакнути нуклеарни физичар, шездесетих година научни
директор „Винче”, у ексклузивној исповести за „Политику”.
Изврсног
памћења и лаког језика, упркос поодомаклим годинама (83. лето), један од
најстаријих живих „винчанаца” подсећа да је Едвард Кардељ 17. јануара
1950. рекао: „Ми морамо имати атомску бомбу. Треба је направити, чак и ако
би нас коштала половине прихода током низа година”.
„У Институту се
радило, наизглед, мирно, а државни врх је ојачао своје опредељење
основавши 1955. Савезну комисију за нуклеарну енергију (СКНЕ), у саставу
који је сличио кадровском рецепту Лаврентија Берије. Председник је постао
Александар Ранковић, министар унутрашњих послова и потпредседник савезне
владе, а чланови још двојица из партијског врха: генерал пуковник Иван
Гошњак, секретар за народну одбрану, и Милентије Поповић. Постављање
челника војске и полиције говорило је свету који јој је најважнији
задатак. Иако је такав врх могао да буде, првенствено, заинтересован за
атомску бомбу, она никад није јавно спомињана. Никада нисам чуо ни Павла
Савића да помиње ту реч. Све је било обавијено непрозирним велом дубоке
тајне”, наглашава Милорад
Млађеновић.
-----------------------------------------------------------
Савићу
јасно
„Мени је мука кад се `Винча` везује за атомску бомбу”,
сећа се професор Иван Драганић, још један из старе гарде истраживача.
„Није немогуће да је Јожи неко шапнуо: Паја (Павле Савић) зна са
уранијумом, можда бисмо могли...? Неспорно је да је Ђилас писао о томе,
био је заговорник тезе да у шуми с вуцима треба завијати – и ми треба да
имамо бомбу! У периоду када се у Винчи рађао Институт, Савићу и онима око
њега било је јасно да о бомби нема говора. За технологију израде бомбе
потребне су стотине милиона долара које нисмо имали. Свако ко добро
познаје нуклеарну физику, лако ће вам објаснити како да склопите толико
уранијума да може да експлодира. Али, како да га сабијете у бомбу? При
томе, она не вреди много ако се носи у џепу. Потребне су ракете великог
домета и сва она војна силесија која иде уз то”.
Станко
Стојиљковић
(Сутра: Сусрет у
Генералштабу) |
