Moskva, 31. marta 2004. godine
RIA “Novosti”
Specijalno za Artel - Geopolitiku
Dmitrij
DANILOV, sef sektora za bezbednost Instituta za Evropu Ruske akademije
nauka
Danas se vec malo ko seca da je bivsi ruski premijer Jevgenij Primakov upozoravao NATO da se ne primicce crvenoj crti – granicama postsovjetskog prostora. Severnoalantska alijansa je nacinila taj korak, a Moskva ga vec ne dozivljava dramaticno. Cak stavise, izjavljuje da se spokojno odnosi prema sirenju alijanse. Spokojno ali, kako stalno naglasava, negativno. Mada se i ovde akcenat unekoliko premesta. Aleksandar Jakovenko, zvanicni predstavnik ruskog MIP je krajem 2003. godine zamenio termin “negativni odnos” sa formulacijom “tesko da je pozitivno”.
Promenjeni diplomatski jezik Rusije ipak ne daje jasan odgovor na pitanje o tome, sta, zapravo, stoji iza naglasenog spokojstva Kremlja. Najjednostavnija i najrasprostranjenija varijanta moglo bi biti, da Moskva prosto nema dovoljno crvenih zastavica da bi ogranicila sirenje NATO. To objasnjenje svakako ne bi trebalo odbacivati. I zaista, ako bi Rusija mogla, zar se ne bi suprostavila necem sto se nalazi u nizu opasnosti po nacionalnu bezbednost zemlje? Naravno, kao i ranije, ona bi se postarala da to ucini, ali vec ne po svaku cenu. Za razliku od 90-ih godina, kada je Moskva pretila Severnoatlantskoj alijansi “adekvatnim odgovorima” u odgovor na njeno sirenje, ona danas ne smatra celishodnim da se zbog toga svadja sa zapadnim partnerima i koristi svoje vojne poluge. Predjasnji “adekvatni odgovori”, makar bili i virtualni, vec se tretiraju kao neadekvatni sadasnjoj situaciji i spoljnopolitickim interesima Rusije.
Drugim recima, negativni naboj sirenja koje se dogodilo u velikoj meri amortizovan je pozitivnim razvojem rusko-zapadnih odnosa i vec ne utice znacajnije na njihovu dinamiku. Moskva sa zadovoljstvom konstatuje progres po liniji Saveta Rusija – NATO, a njegov dnevni red ocigledno je kudikamo znacajniji od borbe protiv “vetrenjacca” sirenja.
Nova klima i perspektive saradnje Rusije i NATO, i u celini – Rusije i Zapada, povecavaju ssansu Moskve da se sa partnerima dogovori o smanjenju negativnih posledica sirenja po nju. Za sta je zainteresovana Rusija, i sta bi ona zelela od NATIO? Pre svega, da ostaci sistema uzajamnog suzdrzavanja ne determinisu logiku transformisanja alijanse u procesu sirenja. I obrnuto, da ta logika sve vise bude motivisana unapredjivanjem partnerstva sa Rusijom, a da sirenje tome daje nove impulse. Verovatno za NATO nece biti problema da se slozi sa tim politickim kriterijumima. Medjujtim, kada stvari dodju do njihovog prevodjenja na jezik prakse, izmedju Rusije i alijanse stvara se barijera koja nije jezickog karaktera.
Rusiju brine perspektiva priblizavanja njenim granicama vojne infrastrukture NATO. Sasvim je ocigledno da priznavanje nepostojanja uzajamne vojne opasnosti ne eliminise nuznost da Moskva izvrsi korekcije sistema odbrambenog planiranja u slucaju fizickog, a ne politickog priblizavanja Severnoatlantske alijanse. Zato Rusija poziva na suzdrzavanje od instaliranja vojnih potencijala na teritoriji novih clanica. Medjutim, tumacenje “sirenja” u poimanju NATO sasvim je drugacije. Zemlje-kandidati zele da putem ukljucivanja u alijansu ojacaju svoju odbranu upravo kao deo integrisane vojne strukture alijanse. S druge strane, od njih se trazi da unesu neophodni kapital u aktive NATO, pored ostalog i putem unapredjivanja odbrambenog potencijala.
Uz sve razlike u prilazima interesi Rusije i Severnoatlantske alijanse apsolutno se mogu usaglasiti. Doprinos novih zemalja-clanica nije obavezno da bude izrazen u “istocnoj specijalizaciji”: izgradnji novih radarskih stanica, podizanju vojnih baza i aerodroma u blizini ruskih granica itd. Ali to je realno samo ako NATO zaista ne vidi opasnost sa Istoka. U tom slucaju specijalizacija novih clanica treba da bude usmerena na resavanje drugih zadataka, skopcanih sa novim izazovima po bezbednost. Jer, da bi uputila vojsku u Irak, Poljskoj nije potrebna nova infrastruktura na istoku.
S tim u vezi Rusija smatra krajnje vaznim ukljucivanje novih zemalja NATO u adaptirani Sporazum o konvencionalnim oruzanim snagama u Evropi. Zemlje Baltika, na koje se to odnosi u prvom redu, saglasne su da se prikljuce ovom Sporazumu, ali da bi to bilo i ucinjeno potrebno je da Sporazum ratifikuju svi sadasnji ucesnici. I upravo tu dolazi do razlika izmedju Rusije i Zapada. Zapad smatra neophodnim uslovom za ratifikaciju – povlacenje ruske vojske iz Moldavije i Gruzije, u skladu sa Istambulskim sporazumima iz 1999. godine, dok Moskva ne tretira te procese kao uzajamno uslovljavajuce. Na taj nacin, pitanje Sporazuma o konvencionalnim oruzanim snagama u Evropi prenosi se iz ravni odnosa Rusija – NATO u sferu visoke medjunarodne politike. I nije jasno cemu Severnoatlantska alijansa daje prednost: vojnom pomeranju na Istok, ili obrnuto, odustajanju od instaliranja vojnog potencijala na teritorijama novih clanica pre stupanja Sporauma na snagu. Prva varijanta na neki nacin stvara dodatne mogucnosti za pritisak na Rusiju, ali moze postati i polazna tacka za obnavljanje uzajamnog zadrzavanja. Druga varijanta stvara povoljnije uslove za umnozavanje partnerstva Rusija – NATO, ali komplikuje resavanje pitanja o povlacenju ruske vojske. No s druge strane, mozda bi uzdrzanost alijanse posle sirenja mogla da postane snazan argument u dijalogu sa Rusijom o izvrsavanju iztambulskih obaveza koje je preuzela.
Problem Sporazuma o konvencionalnim oruzanim snagama u Evropi odrazava dihotomiju “zadrzavanje – saradnja”, koja i dalje postoji u odnosima Rusija – NATO. U doglednoj perspektivi ona ce se zadrzati. Pitanje je u tome, na koju ce stranu prevagnuti balans. I od toga kako ce se razresiti spor oko pomenutog Sporazuma u najvecoj meri ce zavisiti taj vektor. Nije tajna da slicna neodredjenost pojacava bojazan Rusije da ce njen odlazak iz Moldavije i Gruzije biti pracen daljom ekspanzijom Zapada, pa i Severnoatlantske alijanse u zonu Zajednice Nezavisnih Drzava.
Zato sadasnje sirenje NATO, na fonu ponovo pojacane kritike Rusije na Zapadu, primorava da se predmetnije zamislimo o eventualnom “ssirenju ssirenja”. Politika “otvorenih vrata” NATO nezibezno ce pojacavati teznje zemalja koje su ostale ispred praga da udju u alijansu. Pri tom ce moguce razlike izmedju Rusije i alijanse, pa i u pogledu Sporazuma o konvencionalnim oruzanim snagama u Evropi, samo podstaci tu zelju. Medju zemljama-kandidatima mogu se naci partneri Rusije u ZND, u prvom redu Ukrajina, zatim Moldavija, Gruzija, a nije iskljuceno i Belorusija. Na principijelnom planu, moguce je razmatrati tri scenarija.
Prvi, po kome se pitanje o novim clanovima u duzem vremenskom periodu nalazilo u stanju koje bi pojacavalo neodredjenost, pa i dodatnu napetost u evropskoj politici. Druga varijanta sastoji se u tome, da bi dalje sirenje alijanse, na protiv, bilo prevedeno u prakticnu ravan formiranja nove evropske organizacije za bezbednost, koja ne iskljucuje i Rusiju. Ocigledno da bi tada u Evropi nastali novi ozbiljni vojno-politicki problemi. Ako pak proces sirenja bude prosiren i na Rusiju (treci scenarij – “a zasto da ne” – po Putinu), onda bi to znacilo prestanak postojanja NATO u njegovom sadasnjem obliku. Makar i zato sto bi njegova efikasnost u tom novom kvalitetu direktno zavisila od kardinalne promene nastalog u alijansi sistema donosenja odluka, planiranja i rukovodjenja, sto je jednako stvaranju principijelno novog instituta evropske bezbednosti.
Dakle, prosirenje NATO koje se dogodilo samo zaostrava probleme skopcane sa njegovom sopstvenom buducnosti, odnosima sa Rusijom, upravljanjem evropskim sistemom bezbednosti, sa njenom (ne)adekvatnoscu novoj medjunarodnoj situaciji i izazovima. Sirenje je u sustini inercija minule decenije, kada su zemlje-kandidati tezili da se udalje od Rusije, a Zapad da “prosiri zonu stabilnosti” (svoju). Sada se situacija kardinalno promenila: preovladjujuca tendencija danas je zblizavanje Evrope i Rusije. Hoce li se klatno zaljuljati u obrnutom smeru ako usledi sasvim verovatno kasnije sirenje NATO? Kojoj od tri varijante ce biti data prednost, pitanje je ne samo za Rusiju, nego i za samu alijansu. Mozda je vreme da se porazgovara o tome – za okruglim stolom Saveta Rusija – NATO, a ne da se spori o ukusu vec ispijenog vina?
