|
Borisav Đorđević radnik treće i prve smene
U braku sa Draganom i "Čorbom" Savetnik za rokenrol i muzičku industriju govori zašto je prihvatio taj posao u cvetu starosti, za šta ga sve ljudi mole, kako će njegov bend proslaviti "srebrnu svadbu" i koga nikad ne sme da izneveri
– Neko jutro Boris i ja se sudarimo u kuhinji. Još spavajući i bauljajući, kuvamo kafu i spremamo doručak. Gledamo se i odjednom prsnusmo u smeh. Konačno su žene u našoj kući, Dragana i Tamara, dočekale da muškarci ustaju pre njih. Jer, jedan se zaposlio u cvetu mladosti, a drugi u cvetu starosti. Možete zamisliti mene koji sam ceo život radio treću, a sad radim i prvu i treću smenu?! Istina je, u stvari, da se Borisav Đorđević, vaskoliko srpskoj i inoj(?) javnosti poznatiji pod imenom Bora i prezimenom Čorba, ipak nije zaposlio. Jeste da je imenovan za savetnika ministra kulture i to za rokenrol i muzičku industriju, ali taj posao obavlja honorarno. I dalje nema ni zdravstveno ni socijalno osiguranje. Kaže da je svaštar po vokaciji i vadi na uvid članske karte Udruženja književnika Srbije, Udruženja džez i rok muzičara i internacionalnu pres legitimaciju. – Imam status istaknutog umetnika i na osnovu toga grad bi trebalo da mi plaća zdravstveno i socijalno osiguranje. Da bih ostvario to svoje pravo, Gradski sekretarijat za kulturu je meni, kao i ostalima, tražio da donesem potvrde o mestu boravka i da mi je bavljenje muzikom jedini izvor prihoda. Pretpostavljam da je i Mik Džeger imao slične probleme. Meni, naravno, nije pala kruna sa glave, povadio sam te potvrde. Kad sam ih doneo u Gradski sekretarijat, mlada službenica mi je rekla: "Vi ste zakasnili, ne mogu da vam primim dokumenta". Pocepao sam ih na licu mesta. Nude mi u Ministarstvu da me zaposle. Neću, jer ja ovaj posao ne bih voleo da radim s nekim ko ne deli moje mišljenje, samo zato da bih imao radnu knjižicu. Legenda u rumunskim patikama Savetnik ima "privilegiju" da ga portir na ulazu u zgradu Ministarstva kulture oslovljava sa "legendo" i da stranke prima u svojoj kancelariji. Upravo prilikom našeg susreta su mu dopremili nameštaj.
Bora je u zgradi Ministarstva kulture isti onaj Bora kakvog ga poklonici njegove muzike i pisane reči vide na koncertu, ulici ili pijaci. Razbarušene, duge, sede kose, sa debelim srebrnim lancem oko vrata na kome je stilizovan krst kao privezak, inače poklon od jednog obožavaoca iz inostranstva, u majici FK "Železnika", kluba koji drži kladionicu "Lavovi", Borinog omiljenog i svakodnevnog izletišta, u sportskim pantalonama i patikama. Otkriva nam da je sproveo naučni eksperiment koji stoprocentno dokazuje da posle izvesnog vremena nošenja na njegovim nogama, i "ribok" i rumunske patike – isto "mirišu", te on zato nosi ove druge. Obuče, kaže, i odelo, sve sa kravatom, obuje cipele, ali samo za snimanje spota ili kad protokol to nalaže. Za sasvim običan dan, bez obzira na to što ga većim delom troši na poslove savetnika ministra, nema potrebe da menja svoj uobičajeni stil ni u odevanju ni u ponašanju. – Ponekad u kladionici, gde idem, pre svega, da bih trenirao mozak, volim kad provalim kako će da nameste rezultate i napravim više novca nego što me ovde plaćaju. Znači, ne radim ovo zbog novca, ni zbog moći i uticaja, jer ih imam i bez toga. Prihvatio sam mesto savetnika zbog mogućnosti da pripomognem ljudima. Na primer, mene papirologija ubija. Verujem da isto oseća i običan svet koji dođe u Ministarstvo da završi neki posao. E, onda, ako je to u mojoj moći, ja se potrudim da se stvar završi brzo i efikasno. Priča kako su klinci u Resniku rešili da naprave gitarijadu. Sve su sami organizovali i obezbedili, od Ministarstva im samo treba papir o saglasnosti da se gitarijada održi na tom i tom placu. Jedan je došao kod Bore i on im je rekao: "OK dođite sutra". Sutradan je papir bio na Borinom stolu. – Momak nije mogao da veruje svojim očima. Em je brzo završio posao, em nije morao ništa da plati. Ili, drugi primer: princeza Linda Karađorđević je tri nedelje bila na Kosmetu i donela tri VHS kasete snimljenog materijala. Razgovarao sam sa ministrom Kojadinovićem i dogovorio da taj video-zapis prebacimo na DVD i da napravimo emisiju od sat vremena koju bi prikazali na televiziji. Naravno, sve o trošku Ministarstva. Jer, kad je princeza uspela da u britanskom parlamentu pokrene raspravu o Kosovu onda i mi možemo da učinimo bar toliko. E, sad, to prebacivanje košta nekih 250 evra. Da bi taj novac mogao da se podigne, dok se urade svi dopisi, prepisi i nalozi, proći će mesec i po-dva dana. Onda ja lepo izvadim svoj novac da se posao odmah završi. Ja ću da sačekam da se administrativna procedura okonča. Toliko mogu da učinim. Predsednici i selektori
– Legitimna molba, nema šta – kaže ozbiljno Bora. Još nismo do kraja ni pročitali pomenuto pismo a savetniku, putem mobilnog telefona, stiže nova molba. Njegov zemljak, Čačanin Vojislav Đorđević želi da se kandiduje za predsednika Srbije kao kandidat udruženja grupe građana "Društvo sanjara o torti" pa moli da mu Bora pomogne oko medijske podrške. – Svaki prosečni Srbin misli da može da bude predsednik države i fudbalski selektor, kao što i svaki Crnogorac piše pesme i misli da je Njegoš. Ja ću na ovim predsedničkim izborima glasati za Maršićanina, pre svega, zato što čovek fantastično peva. Na poslednjoj predizbornoj kampanji, na kojoj sam i ja učestvovao ovde u Beogradu, svi zajedno na bini smo zapevali "Pogledaj dom svoj, anđele". Čujem, neko sa moje leve strane, ne da peva, nego rastura. Okrenem se da vidim ko je to, a ono – Maršićanin. Da ne bude zabune, Bora Đorđević je član DSS-a i to godinama unazad, doduše bez ikakve stranačke funkcije. Učlanio se, objašnjava, zbog doslednosti Vojislava Koštunice i umerenog nacionalizma stranke čiji je Voja, kako Bora oslovljava sadašnjeg srpskog premijera i svog decenijskog prijatelja, lider. Zar nije bilo logično da, kako sam ističe, kao lokalšovinista koji Čačak nosi u srcu bude u Novoj Srbiji Velje Ilića? – Velja je čudan čovek. Ali, ja kad se jednom opredelim, to je to. Eto, ni ženu nisam menjao. Niti mislim da menjam – smeje se. – Iako ne pijem već šest godina i dalje sam član Partije običnih pijanaca. Doduše počasni, zadržali su me zbog prethodnih zasluga. Draganu, Beograđanku, upoznao je u prestonici još u gimnazijskim danima. U braku su onoliko koliko traje i "Riblja čorba", nešto jače od četvrt veka. Dragana je radila u "Beobanci" dok je postajala. Danas je "zaposlena" kod ćerke, sina i supruga. Ćerka Tamara je apsolvent klasičnih jezika na Filološkom fakultetu, a sin Boris radi u firmi koja se bavi, koliko je Bora uspeo da nam objasni, bežičnim komunikacijama. – Ja sam totalni duduk za te stvari. I dalje pišem, svakodnevno u bilo koje doba dana i noći, olovkom. Pisaća mašina je moj krajnji domet, o kompjuteru i ne razmišljam. Proterivanje duhova Bez obzira na sva interesovanja i poslove koje je radio i radi ovaj večiti apsolvent Fakulteta dramskih umetnosti na smeru organizacija kulturno-umetničkih delatnosti, muzika je alfa i omega njegovog života. Znamo da takva vrsta muzike i manifestacija nikada nije privlačila njegovu pažnju, ali ipak pitamo da li je gledao finale "Evrovizije". – Naravno, i navijao sam za Željka. Ne govorim o Željku u tom kontekstu, ali to je bio peder-bal. Željko nije podlegao iskušenjima tipa trema ili publika nego je sve savršeno profesionalno odradio. Savršeno. Kada je reč o "Ribljoj čorbi", Bora napominje da je grupa nedavno imala koncert u Ljubljani a u toku su pripreme za koncert na Ušću kojim će ovaj rokenrol bend krenuti na veliku turneju povodom dvadesetpetogodišnjice postojanja. – Super je bilo u Ljubljani. Na naše koncerte tamo dolaze svi, i Slovenci i Hrvati, Bosanci i Srbi. Lepo je videti Evropu. Rekao sam im da ćemo se i mi malo popraviti, malo manje ćemo tući pedere, pa će možda i nas da prime u Uniju. Bora ostaje pri stavu da "Riblja čorba" neće svirati u Hrvatskoj i BiH Federaciji. Ali, da nije malo čudno da grupa svoj jubilej obeležava na Ušću, mestu koje je "proslavio" kontramiting SPS-ovaca i JUL-ovaca? – Pre početka koncerta sveštenici će osveštati mesto i proterati sve zle komunističke duhove. Na taj koncert pozvaćemo i Emira Kusturicu i "Zabranjeno pušenje" i sve što vredi u rokenrolu u ovoj državi. Verujem da će to biti izuzetan muzički događaj u svakom pogledu kao i da će "Riblja čorba" tek obeležavati svoje jubileje. Ističe da su oni jedini bend, za koji on zna, čiji članovi i fanovi imaju istetoviranu riblju kost. Pominje bračni par, Batu i Milicu, koji žive u Švajcarskoj i oboje na vratu, sa različitih strana, imaju istetoviranu ribicu. Da se vidi kad se ljube. Pokazuje nam, s neskrivenim ponosom, još jedno pismo. Čitamo: "Poštovani Boro, nedavno ste izjavili da ste album objavili jer imate obavezu prema onim fanovima koji imaju istetoviranu ribicu na ramenu. Jedan od njih je i moj drug, prof. dr Jovica Bađić iz Kladova koji trenutno živi i radi u Americi. Tetovažu je uradio tokom služenja vojnog roka na Malom Lošinju 1989. Danas, kad je profesor u Americi, s ponosom ističe svoju tetovažu. Za dva meseca će postati otac i mislim da bi za njega bilo veliko iznenađenje da mu pošaljete čestitku povodom toga. Nadam se da vam ovaj podatak predstavlja satisfakciju za dosadašnji rad. S poštovanjem Ivica Đurović, Kladovo". – Doktor Jovan Bađić je svetski priznati hemičar o kojem su pisali bukvalno svi ugledni američki časopisi jer je napravio nanorobota. Zamislite koliko je njegovo poverenje i ljubav prema "Ribljoj čorbi". Takve kao što su Bata, Milica i Jovan, ja nikad ne smem da izneverim.
| Milica STAMATOVIĆ |
Title: Message
