Tomić :Smetao sam
vrhu Srbije (3)
Dragica P. VELJKOVIĆ - Radmila OGNJANOVIĆ 01.06.2004, 18:45:47
GENERAL Aco Tomić bio je spreman na svoje moguće smenjivanje još od 15. marta 2002. godine, od svoje naredbe da budu uhapšeni bivši načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić i šef agenturne mreže CIA u SCG i na Balkanu Dejvid Nejbor. A znao je takođe unapred - kako je i dolikovalo načelniku jedne specijalne službe (vojne bezbednosti) - i da je sasvim moguće njegovo hapšenje pod pritiskom državnog vrha Srbije. Računao je i sa takvom mogućnošću osetno pre atentata na Zorana Đinđića i 8. aprila kada je uistinu bio uhapšen.
Kada ste, gospodine Tomiću, počeli da podozrevate da je to moguće i da se sprema?
- Moje hapšenje bilo je moguće još od decembra 2002. godine. U svakom slučaju, još tada sam pouzdano znao da je krug oko Đinđića i na to ozbiljno pomišljao. Sa indicijama koje sam imao i takvim podozrenjima odmah sam upoznao generala Branka Krgu kao načelnika Generalštaba VJ. Od njega sam tada istovremeno zatražio da preduzme potrebne mere i da urazumi one koji su to nameravali. Rekao sam mu: upozori ih da to ne čine. I neka me protiv moje volje ne uvlače u politiku, pošto je meni oduvek smetalo što je u našoj državi politika iznad svih i svega. A uvlačili su me radi svojih računica i uprkos tome što sam stalno govorio da nikad nisam bio ni Titov, ni Miloševićev, a ni Koštuničnin čovek, nego da sam oduvek samo radio svoj posao. Najbolje što sam znao.
S obzirom na predistoriju, treba li Vaše reči shvatiti tako kao da ste išli kod Krge da inicirate da on “urazumi” Zorana Đinđića.
- Baš Đinđića, a i ceo tadašnji vrh Vlade Srbije. Želeo sam da ih on opomene: da me ne hapse, da ne čine gluposti. Rekao sam Krgi: mogu da me smene...
“IMAM LOŠU VEST”
NA osnovu čega, na bazi kakvih saznanja i indicija ste još decembra 2002. naslućivali da se sprema Vaše hapšenje?
- Ono što se događalo u drugoj polovini marta 2003. bilo je isplanirano još u decembru prethodne godine. Sve je to osmislio i organizovao sam Đinđić. A mene su imali na zubu i samo čekali priliku. Zato što su pogrešno shvatili i moje i svoje mesto i ulogu i prilikom hapšenja Perišića i Nejbora zbog špijunaže. Meni su za to potpuno otvorila oči i pitanja Đinđića, Gorana Svilanovića i ostalih iz Vlade Srbije na sastanku kod Koštunice do kojeg je došlo prve noći posle hapšenja.
A zbog čega, kako kažete, vrhu Vlade Srbije nije bilo dovoljno vaše smenjivanje, nego se htelo još i hapšenje?
- Čitava akcija “Sablja” i uvođenje vanrednog stanja bili su projektovani radi otpočinjanja nekih, sasvim određenih procesa u zemlji. Ako se ima u vidu šta se sve dešavalo - jasno je o čemu govorim, a isto tako - i zašto se sada traži revizija “Sablje”.
Šta zamerate generalu Krgi?
- Od Krge sam interevenciju i zaštitu tražio isključivo zato što je bio, kao i danas, na položaju načelnika Generalštaba, u čijem sastavu je bila tada i moja služba bezbednosti. Samo, odmah sam uvideo da on neće sprečiti ono što se spremalo protiv mene. Zato sam o svemu obavestio i deo Kolegijuma načelnika Generalštaba. Indikativno je da danas više nikoga od tih ljudi nema u Kolegijumu. Sve ih je Krga uspeo da pomeri ili smeni. Svojevoljno ili pod pritiskom. E, ako je on vredniji od svih tih 16 generala - svaka mu čast. Ovo što govorim, rekao sam i njemu, u jednom telefonskom razgovoru.
Da li Krga nije hteo ili nije mogao ništa da učini?
- I jedno i drugo, mada je istina da je Krga, pošto sam to tražio od njega, bio krenuo sa mnom kod predsednika SCG Svetozara Marovića: da ga upoznamo sa namerama vrha Srbije da me uhapsi. Verovatno retkom igrom slučaja, desilo se da nam je sastanak kod Marovića bio zakazan baš za 12. mart prošle godine. Za 13:30 sati. Znači, kako se ispostavilo: za trenutke neposredno posle ubistva premijera Đinđića.
Do tog razgovora kod Marovića, zbog atentata, nije došlo?
- Sedište moje Uprave bilo je u Miloševoj ulici, a Krga je krenuo iz novog Generalštaba na Banjici, pa sam ja ka Palati federacije išao jednim putem, a on drugim. Kad sam bio na Brankovom mostu, javili su mi da je premijer Đinđić ubijen.
Ko Vam je to i kako javio?
- Moji iz Službe, telefonom. Rekli su mi da je izgleda izvršen atentat na predsednika Vlade Srbije, da je Đinđić većodvezen u bolnicu i da se ništa više u tom trenutku ne zna. To je moglo biti oko 12:45. Kad sam ušao u Marovićev kabinet kod njega su već bili Krga i admiral Pavlović. Prvo sam im rekao: “Žao mi je što moram jednu jako lošu vest da vam saopštim. Javljeno mi je da je upravo izvršen atentat na premijera Đinđića. Ne bih voleo da je to tačno, ali izgleda da jeste. Razumljivo, ono što je trebalo da bude tema sastanka učetvoro, ono što sam imao nameru da kažem predsedniku Maroviću, ostalo je neizgovoreno. Marović i Krga praktično odmah potom otišli u Vladu Srbije. Trebalo je da idem i ja, ali je Krga odlučio da ide samo on iz vojske.
KRGINO ĆUTANJE
ŠTA ste vi dalje radili tog 12. marta, šta se posle atentata događalo?
- Odmah po odlasku Krge i Marovića, još iz Palate federacije naredio sam da moji iz vojne policije odu u MUP Srbije i ponude pomoć u kontroli ulazaka i izlazaka iz Beograda. Takođe, i u preduzimanju drugih mera. Pomoć je, naravno, bila prihvaćena. A uveče 12. marta bio sam na sastanku u Vladi Srbije koji je organizovao ministar policije Dušan Mihajlović. Samo, to je meni bio malo čudan razgovor.
U kom smislu “malo čudan”?
- Čudan utoliko što se znatno više pričalo o bezbednosnoj situaciji na jugu Srbije nego o atentatu. To je toliko bolo oči da sam morao da kažem Mihajloviću: dajte da se razgovara o atentatu. Kada sam to izgovorio, njegov zamenik Nenad Milić me čudno pogledao. Kao da se pitao - otkud sad ovde Tomić, ali se i on u jednom momentu otvoreno pobunio: pa, o čemu mi ovde uopšte razgovaramo? I on je bio isprovociran time što je atentat vidno bio u drugom planu i što je Mihajlović opet bio počeo da o jugu Srbije nešto pita Krgu i generala Radoslava Škorića, načelnika Obaveštajne uprave GŠ VJ.Takvi “pogledi” su oživeli moja zaziranja da su neki u vrhu Srbije i pre atentata imali u planu da me hapse i da je moja decembarska pretpostavka bila tačna.
Šta ste u tim trenutcima zamerali Mihajloviću?
- Nisam tada od njega očekivao da podeli sa nama operativna saznanja do kojih su bili došli, ali jesam i od njega i od njegovih pomoćnika da izlože zadatke i ciljeve, kako bismo se dogovorili - šta bi ko mogao i trebalo da uradi. Niko, međutim, nije izgovorio: od vas iz vojne bezbednosti, ili Vojske uopšte, treba nam pomoć u tome, tome i tome. Vojska je ipak bila angažovana nešto kasnije da čuva zatvor u Beogradu i još ponešto. Ali, nažalost, i za neke druge zadatke.
Zašto “na žalost”?
- Zbog poznate zgrade u zemunskoj Šilerovoj ulici u čijem su rušenju učestvovali i neki ljudi iz Vojske. Bez ikakvog i ičijeg odobrenja. Za to je znao samo Krga. Pitao sam ga: “Zašto ste to odobrili”. Ćutao je. Čudio se otkud za to znam! A ja sam ga pitao: otkuda naš čovek tamo? Zato što sam ga na TV snimcima video i prepoznao. Vojska apsolutno nije smela da bude angažovana na takvom zadatku, jer to nije imalo veze ni sa odbranom, ni sa sprečavanjem terorizma.
RUŠENJE ŠILEROVE
Kakav je Vaš lični stav: je li, ili nije, zgradu u Šilerovoj trebalo rušiti? Neki smatraju da je morala da bude sačuvana dok suđenje za atentat traje, kao “dokazni materijal”?
- Tragovi svakog krivičnog dela su neprikosnoveni i moraju da budu sačuvani. To dobro znaju svi koji se bave poslovima bezbednosti i policije. Ako je Šilerova zaista mesto gde se začeo terorizam, ako je ona bila sedište tzv. zemunskog klana, kojim su navodno rukovodili Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević Šiptar, onda nije smela da se onako ruši. NJeno rušenje samo je jedan od razloga što sam nekim ljudima u Specijalnom sudu već predočio: kad vam dođe odbrana na scenu, suočićete se sa iznenađenjima i problemima pošto bar nekoliko stvari nikako ne mogu da se razjasne na bazi onoga što nudi optužnica.
Koje su to “stvari”?
-Državni tužilac naći će se na muci zbog rušenja Šilerove. Još više povodom neizbežnih pitanja koja uopšte nisu moja: gde je kuršum koji je usmrtio Đinđića, koliko pucnjeva je stvarno bilo, gde je obdukcioni nalaz, gde su neka veštačenja, gde je uviđaj sa lica mesta. A ovo su tek neka od pitanja na koja suđenje mora da odgovori. Ova i slična pitanja su utoliko važnija što je vlast posle samo dva sata, objavila ko je ubica i ko iza atentata stoji. Veoma je, da opet kažem, indikativno što su tako brzo sve znali. A i što neki od ljudi iz tog kruga takođe počinju da pričaju: biće kao sa ubistvom Kenedija, neće se to nikad rešiti, niti će se saznati čije je to delo i zbog čega. Kao “argument” se pritom pominju nerasvetljeno ubistvo Pavla Bulatovića i neka druga. Tvrdim: neka država samo da pravi zadatak službama koje se tim poslovima bave i - sve će se vrlo brzo saznati. Službe nisu krive za nerazjašnjene zločine. Problem je u političkoj sferi.
Da li bi postavljanje jasnog zadatka službama bilo dovoljno, s obzirom da je i nekoliko pripadnika MUP optuženo za atentat?
- U svakoj sredini ima i onoga što ne valja, pa i u policiji i vojsci. Svuda ima onih koji valjaju i onih koji ne valjaju. I u VJ ima kukolja, ali ne mnogo, uveren sam. Uprkos tome, nadležne službe bi raspetljale sva nerešena ubistva samo kad bi im se pružila šansa da nesmetano i profesionalno rade svoj posao. Kad im politika,kao što rekoh, ne bi smetala i vezivala ruke, čak i posezanjem za vanrednim merama. Tadašnja v.d predsednika Srbije Nataša Mićić prihvatila je oberučke uvođenje vanrednog stanja, a mislim da nije bila ni svesna šta je radila.
NISMO ZNALI
PREMA informacijama kojima je raspolagala vojna bezbednost, da li je išta nagoveštavalo atentat na premijera Đinđića.
-Ništa. Nikada do takvih podataka nisam došao. Upozoravao sam koga trebana indicije da ima propusta u funkcionisanju njegovog obezbeđenja, ali da sledi atentat - nismo znali. Da jesmo, to bi sigurno bilo prosleđeno MUP Srbije i SDB.
“CRNA RUPA” I LEGIJA
DA li je bilo moguće izvesti atentat na premijera Đinđića bez šire zavere od one koja je navedena u optužnici: zemunski klan sa Legijom kao vrhom?
-To je nemoguće. Mnogo šta, čak i od ovoga o čemu se već javno govori, navodi na pomisao da se moralo raditi o široj zaveri koja nije mogla da bude bez političke podloge i uporišta u vlasti. U optužnici za atentat govori se o organizovanom kriminalu. A pitanje je: može li kriminal da uopšte bude neorganizovan i da funkcioniše bez simbioze sa vlašću. Tvrdo sam uveren: da ne može i da ni “zemunci” ne bi bez toga bili ono što optužnica tvrdi da su bili...
U optužnici, međutim, nema vlasti.
-Nema, ali bio je propali pokušaj proglašavanja Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića i mene za političke inspiratore atentata, ako ne i za organizatore. Direktno na udaru bili smo Bulatović i ja, a to nije bilo slučajno. Još manje je slučajno što sam ja, recimo, bio osumnjičen za “zločinačko udruživanje”, da bi to posle u optužnici bilo prekvalifikovano u “neprijateljsko udruživanje”. Preko nas su “nišanili” Koštunicu, pošto bi optužnica, po logici onih koji su je pisala, tek tada imala smisao. Ovako, pošto se to izjalovilo, politička pozadina atentata u optužnici postavlja - crnu rupu. Još je stoga otvoreno ključno pitanje: ko je učesnike zavere i atentata udruživao i zbog čega. Sve u svemu, stvarne političke dimenzije zavere koja je rezultirala ubistvom Đinđića tek treba razotkriti.
Otkud takva “crna rupa” u optužnici?
- To znaju oni koji su vodili istragu i dirigovali vanrednim stanjem. Nezavisno od ovoga, teško mi je da poverujem da je Legija hteo da bude šef države, da se proglasi za diktatora, ili da nekog od “svojih političara” dovede na vlast. To su delovi optužnice koji su naprosto smešni.
Dragica P. VELJKOVIĆ - Radmila OGNJANOVIĆ 01.06.2004, 18:45:47
GENERAL Aco Tomić bio je spreman na svoje moguće smenjivanje još od 15. marta 2002. godine, od svoje naredbe da budu uhapšeni bivši načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić i šef agenturne mreže CIA u SCG i na Balkanu Dejvid Nejbor. A znao je takođe unapred - kako je i dolikovalo načelniku jedne specijalne službe (vojne bezbednosti) - i da je sasvim moguće njegovo hapšenje pod pritiskom državnog vrha Srbije. Računao je i sa takvom mogućnošću osetno pre atentata na Zorana Đinđića i 8. aprila kada je uistinu bio uhapšen.
Kada ste, gospodine Tomiću, počeli da podozrevate da je to moguće i da se sprema?
- Moje hapšenje bilo je moguće još od decembra 2002. godine. U svakom slučaju, još tada sam pouzdano znao da je krug oko Đinđića i na to ozbiljno pomišljao. Sa indicijama koje sam imao i takvim podozrenjima odmah sam upoznao generala Branka Krgu kao načelnika Generalštaba VJ. Od njega sam tada istovremeno zatražio da preduzme potrebne mere i da urazumi one koji su to nameravali. Rekao sam mu: upozori ih da to ne čine. I neka me protiv moje volje ne uvlače u politiku, pošto je meni oduvek smetalo što je u našoj državi politika iznad svih i svega. A uvlačili su me radi svojih računica i uprkos tome što sam stalno govorio da nikad nisam bio ni Titov, ni Miloševićev, a ni Koštuničnin čovek, nego da sam oduvek samo radio svoj posao. Najbolje što sam znao.
S obzirom na predistoriju, treba li Vaše reči shvatiti tako kao da ste išli kod Krge da inicirate da on “urazumi” Zorana Đinđića.
- Baš Đinđića, a i ceo tadašnji vrh Vlade Srbije. Želeo sam da ih on opomene: da me ne hapse, da ne čine gluposti. Rekao sam Krgi: mogu da me smene...
“IMAM LOŠU VEST”
NA osnovu čega, na bazi kakvih saznanja i indicija ste još decembra 2002. naslućivali da se sprema Vaše hapšenje?
- Ono što se događalo u drugoj polovini marta 2003. bilo je isplanirano još u decembru prethodne godine. Sve je to osmislio i organizovao sam Đinđić. A mene su imali na zubu i samo čekali priliku. Zato što su pogrešno shvatili i moje i svoje mesto i ulogu i prilikom hapšenja Perišića i Nejbora zbog špijunaže. Meni su za to potpuno otvorila oči i pitanja Đinđića, Gorana Svilanovića i ostalih iz Vlade Srbije na sastanku kod Koštunice do kojeg je došlo prve noći posle hapšenja.
A zbog čega, kako kažete, vrhu Vlade Srbije nije bilo dovoljno vaše smenjivanje, nego se htelo još i hapšenje?
- Čitava akcija “Sablja” i uvođenje vanrednog stanja bili su projektovani radi otpočinjanja nekih, sasvim određenih procesa u zemlji. Ako se ima u vidu šta se sve dešavalo - jasno je o čemu govorim, a isto tako - i zašto se sada traži revizija “Sablje”.
Šta zamerate generalu Krgi?
- Od Krge sam interevenciju i zaštitu tražio isključivo zato što je bio, kao i danas, na položaju načelnika Generalštaba, u čijem sastavu je bila tada i moja služba bezbednosti. Samo, odmah sam uvideo da on neće sprečiti ono što se spremalo protiv mene. Zato sam o svemu obavestio i deo Kolegijuma načelnika Generalštaba. Indikativno je da danas više nikoga od tih ljudi nema u Kolegijumu. Sve ih je Krga uspeo da pomeri ili smeni. Svojevoljno ili pod pritiskom. E, ako je on vredniji od svih tih 16 generala - svaka mu čast. Ovo što govorim, rekao sam i njemu, u jednom telefonskom razgovoru.
Da li Krga nije hteo ili nije mogao ništa da učini?
- I jedno i drugo, mada je istina da je Krga, pošto sam to tražio od njega, bio krenuo sa mnom kod predsednika SCG Svetozara Marovića: da ga upoznamo sa namerama vrha Srbije da me uhapsi. Verovatno retkom igrom slučaja, desilo se da nam je sastanak kod Marovića bio zakazan baš za 12. mart prošle godine. Za 13:30 sati. Znači, kako se ispostavilo: za trenutke neposredno posle ubistva premijera Đinđića.
Do tog razgovora kod Marovića, zbog atentata, nije došlo?
- Sedište moje Uprave bilo je u Miloševoj ulici, a Krga je krenuo iz novog Generalštaba na Banjici, pa sam ja ka Palati federacije išao jednim putem, a on drugim. Kad sam bio na Brankovom mostu, javili su mi da je premijer Đinđić ubijen.
Ko Vam je to i kako javio?
- Moji iz Službe, telefonom. Rekli su mi da je izgleda izvršen atentat na predsednika Vlade Srbije, da je Đinđić većodvezen u bolnicu i da se ništa više u tom trenutku ne zna. To je moglo biti oko 12:45. Kad sam ušao u Marovićev kabinet kod njega su već bili Krga i admiral Pavlović. Prvo sam im rekao: “Žao mi je što moram jednu jako lošu vest da vam saopštim. Javljeno mi je da je upravo izvršen atentat na premijera Đinđića. Ne bih voleo da je to tačno, ali izgleda da jeste. Razumljivo, ono što je trebalo da bude tema sastanka učetvoro, ono što sam imao nameru da kažem predsedniku Maroviću, ostalo je neizgovoreno. Marović i Krga praktično odmah potom otišli u Vladu Srbije. Trebalo je da idem i ja, ali je Krga odlučio da ide samo on iz vojske.
KRGINO ĆUTANJE
ŠTA ste vi dalje radili tog 12. marta, šta se posle atentata događalo?
- Odmah po odlasku Krge i Marovića, još iz Palate federacije naredio sam da moji iz vojne policije odu u MUP Srbije i ponude pomoć u kontroli ulazaka i izlazaka iz Beograda. Takođe, i u preduzimanju drugih mera. Pomoć je, naravno, bila prihvaćena. A uveče 12. marta bio sam na sastanku u Vladi Srbije koji je organizovao ministar policije Dušan Mihajlović. Samo, to je meni bio malo čudan razgovor.
U kom smislu “malo čudan”?
- Čudan utoliko što se znatno više pričalo o bezbednosnoj situaciji na jugu Srbije nego o atentatu. To je toliko bolo oči da sam morao da kažem Mihajloviću: dajte da se razgovara o atentatu. Kada sam to izgovorio, njegov zamenik Nenad Milić me čudno pogledao. Kao da se pitao - otkud sad ovde Tomić, ali se i on u jednom momentu otvoreno pobunio: pa, o čemu mi ovde uopšte razgovaramo? I on je bio isprovociran time što je atentat vidno bio u drugom planu i što je Mihajlović opet bio počeo da o jugu Srbije nešto pita Krgu i generala Radoslava Škorića, načelnika Obaveštajne uprave GŠ VJ.Takvi “pogledi” su oživeli moja zaziranja da su neki u vrhu Srbije i pre atentata imali u planu da me hapse i da je moja decembarska pretpostavka bila tačna.
Šta ste u tim trenutcima zamerali Mihajloviću?
- Nisam tada od njega očekivao da podeli sa nama operativna saznanja do kojih su bili došli, ali jesam i od njega i od njegovih pomoćnika da izlože zadatke i ciljeve, kako bismo se dogovorili - šta bi ko mogao i trebalo da uradi. Niko, međutim, nije izgovorio: od vas iz vojne bezbednosti, ili Vojske uopšte, treba nam pomoć u tome, tome i tome. Vojska je ipak bila angažovana nešto kasnije da čuva zatvor u Beogradu i još ponešto. Ali, nažalost, i za neke druge zadatke.
Zašto “na žalost”?
- Zbog poznate zgrade u zemunskoj Šilerovoj ulici u čijem su rušenju učestvovali i neki ljudi iz Vojske. Bez ikakvog i ičijeg odobrenja. Za to je znao samo Krga. Pitao sam ga: “Zašto ste to odobrili”. Ćutao je. Čudio se otkud za to znam! A ja sam ga pitao: otkuda naš čovek tamo? Zato što sam ga na TV snimcima video i prepoznao. Vojska apsolutno nije smela da bude angažovana na takvom zadatku, jer to nije imalo veze ni sa odbranom, ni sa sprečavanjem terorizma.
RUŠENJE ŠILEROVE
Kakav je Vaš lični stav: je li, ili nije, zgradu u Šilerovoj trebalo rušiti? Neki smatraju da je morala da bude sačuvana dok suđenje za atentat traje, kao “dokazni materijal”?
- Tragovi svakog krivičnog dela su neprikosnoveni i moraju da budu sačuvani. To dobro znaju svi koji se bave poslovima bezbednosti i policije. Ako je Šilerova zaista mesto gde se začeo terorizam, ako je ona bila sedište tzv. zemunskog klana, kojim su navodno rukovodili Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević Šiptar, onda nije smela da se onako ruši. NJeno rušenje samo je jedan od razloga što sam nekim ljudima u Specijalnom sudu već predočio: kad vam dođe odbrana na scenu, suočićete se sa iznenađenjima i problemima pošto bar nekoliko stvari nikako ne mogu da se razjasne na bazi onoga što nudi optužnica.
Koje su to “stvari”?
-Državni tužilac naći će se na muci zbog rušenja Šilerove. Još više povodom neizbežnih pitanja koja uopšte nisu moja: gde je kuršum koji je usmrtio Đinđića, koliko pucnjeva je stvarno bilo, gde je obdukcioni nalaz, gde su neka veštačenja, gde je uviđaj sa lica mesta. A ovo su tek neka od pitanja na koja suđenje mora da odgovori. Ova i slična pitanja su utoliko važnija što je vlast posle samo dva sata, objavila ko je ubica i ko iza atentata stoji. Veoma je, da opet kažem, indikativno što su tako brzo sve znali. A i što neki od ljudi iz tog kruga takođe počinju da pričaju: biće kao sa ubistvom Kenedija, neće se to nikad rešiti, niti će se saznati čije je to delo i zbog čega. Kao “argument” se pritom pominju nerasvetljeno ubistvo Pavla Bulatovića i neka druga. Tvrdim: neka država samo da pravi zadatak službama koje se tim poslovima bave i - sve će se vrlo brzo saznati. Službe nisu krive za nerazjašnjene zločine. Problem je u političkoj sferi.
Da li bi postavljanje jasnog zadatka službama bilo dovoljno, s obzirom da je i nekoliko pripadnika MUP optuženo za atentat?
- U svakoj sredini ima i onoga što ne valja, pa i u policiji i vojsci. Svuda ima onih koji valjaju i onih koji ne valjaju. I u VJ ima kukolja, ali ne mnogo, uveren sam. Uprkos tome, nadležne službe bi raspetljale sva nerešena ubistva samo kad bi im se pružila šansa da nesmetano i profesionalno rade svoj posao. Kad im politika,kao što rekoh, ne bi smetala i vezivala ruke, čak i posezanjem za vanrednim merama. Tadašnja v.d predsednika Srbije Nataša Mićić prihvatila je oberučke uvođenje vanrednog stanja, a mislim da nije bila ni svesna šta je radila.
NISMO ZNALI
PREMA informacijama kojima je raspolagala vojna bezbednost, da li je išta nagoveštavalo atentat na premijera Đinđića.
-Ništa. Nikada do takvih podataka nisam došao. Upozoravao sam koga trebana indicije da ima propusta u funkcionisanju njegovog obezbeđenja, ali da sledi atentat - nismo znali. Da jesmo, to bi sigurno bilo prosleđeno MUP Srbije i SDB.
“CRNA RUPA” I LEGIJA
DA li je bilo moguće izvesti atentat na premijera Đinđića bez šire zavere od one koja je navedena u optužnici: zemunski klan sa Legijom kao vrhom?
-To je nemoguće. Mnogo šta, čak i od ovoga o čemu se već javno govori, navodi na pomisao da se moralo raditi o široj zaveri koja nije mogla da bude bez političke podloge i uporišta u vlasti. U optužnici za atentat govori se o organizovanom kriminalu. A pitanje je: može li kriminal da uopšte bude neorganizovan i da funkcioniše bez simbioze sa vlašću. Tvrdo sam uveren: da ne može i da ni “zemunci” ne bi bez toga bili ono što optužnica tvrdi da su bili...
U optužnici, međutim, nema vlasti.
-Nema, ali bio je propali pokušaj proglašavanja Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića i mene za političke inspiratore atentata, ako ne i za organizatore. Direktno na udaru bili smo Bulatović i ja, a to nije bilo slučajno. Još manje je slučajno što sam ja, recimo, bio osumnjičen za “zločinačko udruživanje”, da bi to posle u optužnici bilo prekvalifikovano u “neprijateljsko udruživanje”. Preko nas su “nišanili” Koštunicu, pošto bi optužnica, po logici onih koji su je pisala, tek tada imala smisao. Ovako, pošto se to izjalovilo, politička pozadina atentata u optužnici postavlja - crnu rupu. Još je stoga otvoreno ključno pitanje: ko je učesnike zavere i atentata udruživao i zbog čega. Sve u svemu, stvarne političke dimenzije zavere koja je rezultirala ubistvom Đinđića tek treba razotkriti.
Otkud takva “crna rupa” u optužnici?
- To znaju oni koji su vodili istragu i dirigovali vanrednim stanjem. Nezavisno od ovoga, teško mi je da poverujem da je Legija hteo da bude šef države, da se proglasi za diktatora, ili da nekog od “svojih političara” dovede na vlast. To su delovi optužnice koji su naprosto smešni.
