http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=5761&r=20.htm
О НАШЕМ ОЛАКОМ ЗАНОШЕЊУ ПРИВЛАЧНИМ ОБЕЋАЊИМА
Воле ли Срби лаж
Кад сам свог личног и политичког пријатеља Александра Ненадовића, некадашњег
главног уредника Политике, питао да ли он можда верује да Срби воле лаж, он
ми је духовито одговорио, вероватно да избегне вређање нашег драгог национа,
српског: не, Срби не воле лаж, лаж воли Србе...
У среду, 19. маја, осванула је вест бомба: „У дијаспори до четири хиљаде
гласача”. Зар је могуће, кад их има „преко четири милиона?”
Како да није могуће, јер скоро све што је о дијаспори објављено последњих
година, после пада Милошевића, биле су демагогија, фарса или чиста лаж,
свесна и несвесна. Не зна се ко је био бољи у овој фарси – да ли наши
пропагандисти међу песницима и православним владикама, или међу политичарима
и новинарима?
Вероватно ће на „крају баладе” бити више гласача, али тешко да ће тај број
прећи неку десетину хиљада или чак 40.000 гласача – чак и кад се побољшају
услови гласања. Поред буке оних у самој дијаспори, која годинама нуди велике
инвестиције и тражи за себе власт, односно људе у парламенту и свог министра
за дијаспору, у земљи су и најозбиљнији људи често попуштали пред лажима о
дијаспори, стално додајући да су све дијаспоре других народа одиграле
„историјску улогу” у земљама-матицама.
Нико не води рачуна о једној природној појави: да људи који оду у
иностранство, са разним мотивима и из различитих разлога, у огромној већини
никада се нису враћали и неће се вратити у своју матичну земљу. Они,
природно, имају један сентименталан однос према матици, некоме старијем
потече суза, неко аплаудира када види стотинак девојака и момака у народним
ношњама како играју „врањанку”, али све то нема никакве политичке ни
националне одлучујуће вредности.
Цркве имају неких користи, и цркве помажу људима који су напустили
„отаџбину”, да се око њих окупљају, али не сви, и вероватно – ако нема
политичких разлога – и не већина. Да не говоримо о другој генерацији.
Наравно, то никако не значи да нема људи, појединаца, додуше врло мали број,
који се враћају у земљу и остају. Никако не значи да нема појединаца као
успелих привредника – ми неких богаташа у великом броју немамо, јер је број
наших људи у иностранству увек и раније био мањи него, на пример, хрватски –
који би желели или који већ помажу у привреди. Али од свега тога водити
некакву националну или привредну политику – више је него фарса, то је више
подвала, демагогија, манипулација...
Међутим, у нашој поремећености и нашој помами током последње две деценије,
има толико нагомиланих лажи у јавном животу, посебно у политичком, да човек
мора да постави питање: да ли Срби воле лаж?
Где су данас наше „четири српске државе” које су се појављивале у говорима,
не само Милошевићевих агитатора, него и из уста многих опозиционих људи из
90-их година? Где је тајно оружје десног екстремисте из Русије Жириновског,
који ће на челу паравојних организација под руководством Војводе од
Карлобага кренути према Босни и Хрватској? Шта беше наш референдум из 1998,
којим смо одлучно рекли „не”, да „не дозвољавамо” да нам стране силе
одлучују уместо наше суверене воље?
Било је врло озбиљних људи и патриота који су веровали да наш референдум
казује одлучно „не” империјалистима, натовцима, и страним агентима у нашој
средини!
У погледу политичких лагарија шампион је ван сваке сумње Војвода од
Карлобага. Он је још од раних 90-их, нашој дијаспори обећавао у више
наврата, по Канади, САД и Аустралији, да ће иселити Броза са Дедиња у
Кумровац, да ће сазидати споменик Дражи Михаиловићу на Теразијама и да ће
српску границу утврдити на линији Карлобаг, Карловац, Вировитица.
„Најлепша лаж” – мада су се на прва три уносна обећања доста значајне паре
сакупиле у емиграцији – била је она из 1999: да, ако НАТО буде бомбардовао
Србију, више неће бити Албанаца на Космету. Шта се догодило? Уместо да нема
више Албанаца, на КиМ тако рећи нема више Срба...
Да ли су гласови за СРС опадали? Не! Расли су. Да ли Срби воле лаж, или је
реч о нечем другом? (занимљиво је да Срби према изборним резултатима на
Космету гласају понајвише за СРС).
Постоји још једна дивна, просто литерарна лаж у вези с Војводом. Он је
проглашен за „хероја” на политичким плакатима по Србији. До сада смо знали
да су хероји они који победе, неки чак и кад не победе него погину. Али да
неко ко се сам предао својим непријатељима, Трибуналу у Хагу, буде проглашен
за хероја – такву лаж може да поднесе чак трећина гласача у Србији, и то на
изборима од пре неколико месеци.
Да лудило лажи има изузетну привлачност у нашим садашњим јадним приликама,
види се по још једној лажи. Не само СРС, него и сличне странке, обећавају
да, ако њихови председнички кандидати, победе – ето наше војске и полиције
на Космету, да заштите српски живаљ, Египћане и сличне народе који нису
Албанци. Па зар ми нисмо утекли с Космета пре равно пет година? Да ли смо
данас јачи и да ли имамо на челу нашег другог хероја, Небојшу Павковића, да
нас предводи – не у јуришу на Космет, него у бежање с Космета.
Кад сам свог личног и политичког пријатеља Александра Ненадовића, некадашњег
главног уредника Политике, питао да ли он можда верује да Срби воле лаж, он
ми је духовито одговорио, вероватно да избегне вређање нашег драгог национа,
српског: не, Срби не воле лаж, лаж воли Србе...
То нам даје за право да одговоримо на питање из наслова. Већина Срба не воли
лаж, али велики постотак Срба воли лаж, као и „пркос”, „слободу”,
„достојанство”. Тај постотак креће од 27 до 37 одсто гласача, ако се узму
све странке сличне радикалима. Врло је висок тај постотак. Лаж заводи људе и
показује у којој се мери наш поремећај преображава у помаму!
Да ли ће та помама (која је почела с 1987.) једном стати, да ли ћемо се на
следећим председничким изборима удаљити од лажи, да ли ћемо се удаљити од
радикала?
Или ћемо потврдити да оно што смо били скоро две последње деценије – да
остајемо у нашој лажи и даље? И да са том лажи можемо ићи и у земљи и изван
земље, само ниже и ниже. Без наде.
Надајмо се да не!
Десимир Тошић
Публициста
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
