Novog predsednika Srbije mnogi vide kao domaćeg Vilija Branta ili Konrada Adenauera, čoveka koji će Srbiju odvesti u bolju budućnost
Tadićeva pobeda samo je početak oporavka
Đukić: Imamo razloga da se radujemo, ali ne previše, zbog 1.400.000 glasova radikala. Lutovac: Boris Tadić je pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu za državu u krizi. Samardžić: Mogao bi da premosti razlike između demokratskog društva i ksenofoba
Građani Srbije zaradovali su se pobedi Borisa Tadića na predsedničkim izborima, mada je bilo i onih koji su se zbog toga snuždili ili zabrinuli. Književnik Brana Crnčević je još pre izbora izjavio da smo svi nagarajisali i obrali zelen bostan ako pobedi lider DS. Doduše, nije to rekao baš tim rečima, ali njegova originalna izjava nije baš za novinu.
U beogradskoj čaršiji već uveliko se priča da predsednik DS ima istorijsku šansu da uradi ono što je Vojislav Koštunica propustio posle petooktobarskih događaja 2000. Slava kojom je ovenčan i on i DSS brzo se istopila u trvenju sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem i DS-om.
Da li će ovoga puta biti drugačije, videće se ubrzo. Sudeći po dosadašnjim Tadićevim postupcima, umerenim i odmerenim izjavama, neočekivanim postupcima (priznanje o glasanju iz Bodruma), mnogi intelektualci, analitičari i ostali ljudi građanske provinijencije u lideru DS vide čoveka koji će biti u stanju da ukroti nadstranačke interese u ime viših, državnih zahteva. I koji će moći da održi iznuđeno ujedinjenje svih demokratskih snaga nasuprot radikalima koji još nose hipoteku Šešeljeve ratnohuškačke politike.
U domaćoj i međunarodnoj javnosti pominju se i ideje o tome da je Srbija u Tadiću dobila domaćeg Konrada Adenauera i Vilija Branta i da će upravo on uraditi ono što do sada niko nije uspeo - da konačno promeni loš imidž o nama u svetu.
Da li su očekivanja "običnih smrtnika" preuveličala "lik" i osobine novoizabranog predsednika Srbije ili je na tu funkciju ipak došla prava osoba?
- Mislim da je izborom Tadića napravljen krupan korak. Ne govorim to samo zbog toga što ga prihvata međunarodna zajednica i što je pobedio čovek sa većinom glasova demokratske opozicije, već i zbog Tadićevih osobina. On je mlad, civilizovan, pun energije, demokratski opredeljen i ima političko iskustvo. I ono što je najvažnije, što je Srbiji potrebno kao nasušni hleb - izabran je čovek pomirenja! Mislim da se Slobodan Milošević, ako izuzmemo vreme između 1988. i 1992, održao na vlasti zahvaljujući opoziciji. Nažalost, to nije prestalo ni posle 5. oktobra i to je glavni razlog što su radikali postali vodeća stranka u Srbiji - kaže novinar i publicista Slava Đukić.
On veruje da imamo razloga da se radujemo, ali ne previše, jer
je Tomislav Nikolić dobio više od 1.400.000 glasova, što znači da veliki deo
populacije veruje u politiku koju zastupaju radikali. A dokle smo sa njom
stigli, suvišno je i govoriti, napominje Đukić, uz opasku da je Tadićeva pobeda
samo početak oporavka.
- Položaj Srbije je veoma težak, ali izlazak iz
nevolja može da bude jednostavniji nego što slutimo. Ako, pre svih, zajednički
jezik nađu DS i DSS. Mislim da su u ovom trenutku za to spobni Boris Tadić i
Vojislav Koštunica - optimističan je Đukić.
On, međutim, ne želi da komentariše poređenja Tadića sa Brantom
i Adenauerom, jer su međunarodni i unutrašnji istorijsko-društveni uslovi
Nemačke i Srbije sasvim drugačiji.
- Tadić kao predsednik nema preveliku
vlast, ali može da utiče svojim javnim ponašanjem na ozdravljenje te vlasti.
Tako mislim jer mi deluje razumno - ocenjuje Đukić.
I analitičar Zoran Lutovac lepo misli o Tadiću i njegovoj pobedi. On smatra da je Tadić pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu za državu u krizi, ali takođe ne želi da se izjašnjava o istorijskim paralelama, "koje često mogu da budu neumesne, jer i pored izvesnih sličnosti predsedničke ingerencije u Nemačkoj i Srbiji su drugačije".
|
Sličnosti sa Nemačkom Istoričar Nikola Samardžić kaže da je poređenje Tadića s
Konradom Adenauerom i Vilijem Brantom verovatno pokušaj da se Srbija
približi nemačkoj javnosti. Adenauer je Nemačku čvrsto vezao za njene
zapadne saveznike i, uz značajnu podršku društva, vodio politiku
smišljenog napretka i unutrašnje stabilnosti. Vili Brant je, od kraja
šezdesetih, popravljao odnose i sa Istokom, prepustivši ekonomiju
stručnjacima. |
||||
Istoričar mlađe generacije Nikola Samardžić smatra da se izborom Tadića za predsednika pojavila ličnost koja bi mogla da premosti razlike između demokratskog društva i onih slojeva koji su zaraženi evroskepticizmom, ksenofobijom i opštim teorijama zavere.
- Nadam se da će Tadić uspeti da privoli vladu da, za početak, isporuči sve osumnjičene za ratne zločine u Hag, uključujući Mladića, obustavi tajne pogodbe s tajkunima, kriminalnim bandama i ostacima represivnog aparata i da odustane od masakriranja obrazovnog sistema. U tom smislu je Tadićev izbor došao u poslednji čas.
Međutim, on će svoju blagu retoriku morati da dopunjava opipljivim pritiscima koji možda neće biti mogući bez nove mobilizacije civilnog društva i usaglašavanja s porukama EU i SAD koje su, bez ostatka, u službi dobra i napretka Srbije. Njegovi napori naročito bi trebalo da se usredsrede na diplomatsku službu i stanje u oružanim snagama. Predstoje i ozbiljni pregovori s Crnom Gorom, koja bi trebalo da ponudi hitan i konačan odgovor o svom budućem državnom statusu.
Tadić bi, najzad, trebalo da svojim autoritetom utiče na stvaranje posebnog administrativnog aparata, obrazovanog i obučenog, koji bi pripremao zakone, propise i opšte stavove Srbije ukoliko ona zaista namerava da se pridruži EU - predočava Samardžić.
Zoran Lutovac kaže da samim tim što se Tadić deklarisao da je za kohabitaciju, "lopta" je prebačena u polje koalicionih partnera, tako da će od njih zavisiti da li će se održati jedinstvo koje je uspostavljeno u završnici izborne trke.
