|
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/medjunarodne_org/2004-07-01.html
Moskva, 30. jula 2004. godine
RIA
"Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Viktor
LITOVKIN, vojni komentator RIA "Novosti"
Zavrsen je dvodnevni samit, koji su u
Istambulu
odrzali lideri 26 zemalja, koje se nalaze u sastavu
Severnoatlantske
alijanse. Generalni sekretar NATO Jap de Houp Shefer
okvalifikovalo je samit
kao "istorijski", pojasnivsi da se po prvi put
alijansa okupila u velikom
formatu, nakon ukljucivanja jos sedam
evropskih drzava - Bugarske, Rumunije,
Slovacke, Slovenije, Litvanije,
Letonije i Estonije.
Naravno, reci "istorijski samit" mogle bi biti
"garnirane" znacajnijom
sadrzainom da je ucesnicima susreta u Istambulu
poslo za rukom da se
dogovore o ozbiljnijim zajednickim akcijama "na
suprostavljanju opasnostima
XXI veka", nassta je svoje saveznike pozvao
predsednik SAD Dzordz Buss.
Izmedju ostalog, u borbi protiv
medjunarodnih terorista, koji deluju u
Iraku. Tim pre sto ih je o tome
zvanicno zamolio jos i premijer nove iracke
vlade Ajad Aljavi.
Medjutim, najvise nassta su se odlucili atlantisti, jeste
obuka snaga
nacionalne bezbednosti te zemlje. Istina, jos nije jasno gde ce
se ta
obuka i trening izvoditi.
U samom Iraku - to je prilicno opasno i nisu bas sve
drzave spremne da
Bagdadu pruze takvu pomoc, da pristanu i posalju tamo
svoje strucnjake. A
dovesti Iracane u Evropu takodje nije izlaz. Nije
iskljuceno da bi se mnogi
od njih jednostavno razbezali po starom
kontinentu i tada se ti "borci
protiv terorizma" ne bi mogli uloviti i
okupiti u toku niza meseci. Ostaje
jedini nacin - obucavati ih u
susednim sa Irakom zemljama, ali koje su od
tih zemalja spremne da
ustupe svoju teritoriju - to pitanje ce se jos
precizirati.
"Nenagovorljivost" clanova alijanse povodom potpunijeg i
reprezentativnijeg
ucesca u poratnoj irackoj operaciji neki posmatraci
objasnjavaju
protivurecnostima koje postoje izmedju Francuske, Nemacke,
Spanije i drugih
zemalja NATO, u prvom redu SAD i Velike Britanije,
povodom razloga i toka
rata u Iraku, i njihovih pokusaja da "izvoze
demokratiju" u muslimanske
zemlje, gde postoje njihove visevekovne
tradicije uredjenja sveta.
Uostalom, nije iskljuceno da nisu samo politicke
protivurecnosti izmedju
pojedinih clanica NATO jedino sto smeta
alijansi da pronadje svoje mesto u
poratnoj stabilizaciji u Iraku, vec
i drasticne tehnoloske razlike izmedju
armija SAD, Velike Britanije i
ostalih drzava. Ispada tako da ce Vasington i
London, umesto resavanja
sopstvenih vojnih, policijskih i
kontrateroristickih zadataka u Iraku
morati jos i da stite tehnicki slabo
naoruzane i nedovoljno situirane
savremenim sredstvima za vezu, izvidjanje i
navodjenje na cilj mlade
armije "novajlija". Svakako je bolje bez njih -
neka se oni bave
pozadinskim, remontnim i logistickim poslovima, smatraju
tako, izgleda,
u Vasingtonu.
Medjutim, takva "drugorazredna" uloga alijanse, naravno,
ne odgovara
Briselu. Za to da bi sacuvao svoj politicki i vojni uticaj
na medjunarodnu
situaciju, NATO je neophodna ozbiljna transformacija.
Vec je poznato koliko
je psiholoski krajnje tesko prevladati decenijama
negovane koncepcije i
dogme, transformisati ih iz orudja "hladnog rata"
u efikasni instrument
borbe protiv terorizma, sirenja oruzja za masovno
unistavanje i sredstava
njegovog dopremanja, borbe protiv religizonog i
etnickog ekstremizma.
Dojucerasnji strahovi smetaju da se odgovori na
opasnosti i izazove XXI
veka.
Smetaju oni i realnom zblizavanju sa Rusijom. To se
ispoljava u neumecu i
odsustvu zelje da se ispolji fleksibilnost, da se
ostave za buducnost
sporazumi o drugorazrednim zadacima koji brinu obe
stranbe, poput povlacenja
vojnih baza iz Gruzije i Pridnjestrovlja,
Iida se sa maksimalnom paznjom
koncentrise na razmatranje i resavanje
onih problema koji odgovaraju ne samo
uzajamnim interesima, vec i
jacanju medjunarodne bezbednosti. Odbijanje da
se ratifikuje adaptirani
Sporazum o konvencionalnim oruzanim snagama u
Evropi, da se tom
Sporazumu pridruze zemlje Baltika, svakako da ne moze da
dopruinosi
takvoj saradnji.
Ostaje nam da se nadamo da istambulski samit nije
poslednji u istoriji
Severnoatlantske alijanse i da ce vreme ipak
pomoci NATO da pronadje svoje
dostojno i efikanso mesto u razvijajucem
svetu. Ne u protivurecnostima, vec
u saradnji sa svojim susedima i
partnerima.
Do danasnjeg dana, jedino o cemu su se ucesnici samita u
Istambulu uspeli
dogovoriti jeste sirenje misije NATO u Avganistanu.
Sada ce broj kontingenta
medjunarodnih stabiliziacionih snaga tamo
iznositi oko 6,5 hiljada vojnika.
Pri tom ce se tek 250 "bajoneta"
razmestiti izvan Kabula. A da bi se sredila
eksplozivno opasna
situacija u zemlji i makar privremeno ugasilo
medjuplemensko
neprijateljstvio kako bi se na jesen odrzali sveopsti izbori
i izvrsio
pritisak na proizvodjace narkotika i njihov izvoz izvan
Avganistana,
potrebno je najmanje jos 10 hiljada vojnika. Uz to jos i
nekoliko
vojno-transportmnih aviona i dvadesetak helikoptera, desantnih
jedinica
i jedinica za vatrenu podrsku.
Deset hiljada vojnika broje nedavno formirane Snage za
brzo reagovanje NATO
(NATO Response Force, NRF), ali one zasad takodje
postoje samo na papiru.
Armije-ucesnice NRF, kako tvrdi engleski
casopis "The economist" realno mogu
angazovati brzo tek hiljadu i po
vojnika i oficira, a i za to je potrebno
odredjeno vreme za obuku i
treninge, organizaciju tehnicke i pozadinske
logistike. Predsednik SAD
je pozvao Brisel "da nedavno formirane snage NRF
transformise u jaku,
visokotehnolosku silu". Stavio je na znanje da su
Sjedinjene Drzave
spremne da na sve nacine to i pomognu, ali i to takodje
zahteva vreme
i, naarvno, politicku volju i odrejene materijalne troskove
svih
clanica alijanse.
Drzave NATO, svaka pojedinacno i sve zajedno, sada moraju
da trose kudikamo
vise sredstava za svoje oruzane snage kako bi ih
podigle do americkih
standarda, jer u protivnom one nicim ne mogu
pripomoci SAD u borbi protiv
medjunarodnog terorizma i u resavanju
drugih vojnih zadataka koji stoje pred
alijansom u XXI veku. A para u
drzavnim budzetima apsolutne vecine zemalja a
lijanse za te svrhe nema
mnogo, narocito ih nema u novopridruzenim. One su
usle u NATO u nadi da
ce dobiti "kisobran bezbednosti" na racun smanjenja
sopstvenih rashoda
za odbranu, a kako se ispostavilo, ti rashodi sada ce
samo rasti, cesto
premasujuci ekonomske mogucnosti ovih ili onih vlada.
- |
