http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=7027&r=20.htm
ПОРАЗИ И ПОБЕДЕ У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ
Горки укус шампањца
Тадић је имао слабијег противника него што се мисли. Иначе је легенда о
моћним радикалима настала на платформи серијских неуспеха блока који је себе
назвао демократским
Сунчано време је отерало ратаре на њиве и у воћњаке. Они су брали вишње да
не иструле, а почела је и жетва. Да је било кише или невремена тог 27. јуна,
сељаци би лепо огрнули пелерине и изгласали Николића. Ово није анегдота,
него објашњење. Накнадна потрага за ружним временом, патничка мисао о јахању
победничког коња по отрежњујућем летењем пљуску.
Али, ето, десила се та рурална неугодност праћена и другим малерима. Штампа
није показала превише љубави за радикала. Али, није га ни бичевала. Нико га
није избегавао. Било га је свуда, говорио је шта је хтео, а медији су
бележили. Изгледало је да се Николић тешком муком отреса демодираног
Шешељевог копорана. Тај део одеће су одавно изели мољци, али радикали знају
да без Воје не могу назад, а да с њим немају где напред. А без најгоре
прошлости у којој су постали то што јесу данас, њима се нигде не иде. И зато
та шињелчина још ландара око Томе.
Они, у ствари, и немају где. Њихов је невелики простор ипак сведен на сукоб
и спор, њихове најбоље идеје су сабиране у екстремно левим, егалитаристичким
легендама. Њихова обећања грађанима су, наравно неостварива, и зато их не
штеде. Њихови највећи успеси само су плод нашег лошег памћења.
Зашто је иначе своје љутите примедбе Николић упутио медијима? Можда зато што
га нису подржали јасније, и што су стигли да посумњају у његов непостојећи
програм. Многи нису веровали у његову победу и то су проглашавали моделом
своје одбране од најгорих времена. Али, били су спремни да је прихвате.
Коначно, бирају грађани, а не медији.
Можда Николић има разлога да се љути на неке новинске куће. Нико га, додуше,
није разапињао на крст, али је било знакова снажног непристајања на њега.
Иначе су председнички програми недовршени. Они у себи обично садрже мешавину
свачега. Кандидати се бију са аветима, тражећи простор за уверљиво обећање.
Грађани поуздано знају шта може председник Србије да учини за њих: углавном
ништа.
Кандидат радикала долази из времена тоталне пропасти. Горостасна инфлација,
изолација, ратови и погибије, свађа са читавим светом. И, сад, човек из
такве власти тврди да има сва решења. Можда и има, али како му дати да још
проба над нама!
Николић је показао немар према медијима, једну врсту безобзирности у
настојању да стално држи лекције јавности о објективном информисању. И ту се
налази крупан разлог његовог пораза, а не у разлазу кишних облака. Радикали
су били први јуришници на редакције у Мирином времену, освајали их,
затварали и драконски кажњавали. Буквално их заробљавали уз помоћ јуловске
партијске полиције „Комет”. Зашто се онда чуде недостатку љубави?
Кад год је Николић имао шансу да се откачи од свог непријатног тутора,
управо тада га је призивао и лепио његову карикатуру на себе, као зли
талисман. Можда је Шешељ стварно створио Николића, па га од скромног
грађевинца уздигао до амбициозног вожда. Али, њих двојица се ипак разликују.
Шешељ ужива да буде политички кловн и забављач, по цену самоуништења, а
Николић га схвата озбиљно. Негује његов гротескни култ, уверен да је то више
од фолклора, да је само то политика.
Тадић је, дакле, имао слабијег противника него што се мисли. Иначе је
легенда о моћним радикалима настала на платформи серијских неуспеха блока
који је себе назвао демократским. Релативни препород радикала и успон
демагошке фракције чисти су резултат противприродне симбиозе која је себе
назвала ДОС.
Свеједно, Тадић је успео да се отргне од епицентра коалиције која је појела
сопствену револуцију. Није бирао политичке задатке, понекад ни пријатеље. И
једне и друге му је наметала партија. Али, он је стигао да свој нападни
нарцизам на време претвори у поуздање. Важно место министра одбране није
трошио да брани земљу. Рекли су му да за то још има времена. Него да треба
што више да путује и да се слика, да буде присутан „у нашим домовима”, као
млад човек, који је све у животу постигао у складу с личним принципима и
демократским начелима.
Да ли је баш све тако? Наравно да није. Мада понешто и јесте. Тадић је тек
после Ђинђићеве смрти искочио из сенке. Показао је како се опстаје у
рушевној згради и међу политичким алама. У сваком послу је напредовао бар за
корак. Наслеђене мане у својој партији успео је да претвори у своју
недостижну предност (случај Бодрум). Нервозног фајтера Живковића потукао је
стрпљењем. У ствари, Живковић се утепао сам, Тадић га је пустио да
неповратно потоне.
У ноћи победе, боље се понашао него Николић. Тачно је, било му је лакше, јер
је победио. На новој дужности му чак неће бити тешко. Сам је рекао како може
да руководи било чиме, чак и државом, јер је „менаџер великих система”.
Борис Тадић је поделио шампањац са својим страначким пријатељима и одржао
нешто дужи говор. Председника и онако људи желе да слушају. Неки и морају.
Ознојени победник је углавном нашао меру. Мада, касније је испало да је то
био и спортски двобој. Људи су изашли на улице, развили заставе и поскакали
у фонтане. Киоске нису дирали.
А онда смо видели како се радују пропали министри Живковићеве владе, и још
неки људи који су пали у заслужену сенку. И сад поново гледамо њихова лица!
Они су нешто говорили о победи, пили шампањац и радовали се као фудбалски
навијачи под млаким пивом. За њих не постоји ништа осим садашњости, за њих
је свачија победа радост за опијање. Шта би они уопште били без власти и
њене варљиве орбите!
Можда ће Тадић умети да одвоји победу на председничким изборима и политички
рејтинг странке. То су две ствари, које чак и не морају да буду у чврстој
вези. Треба разумети људе и њима сличне, који стално желе да буду у
победничкој колони, у фијакерима које вуку окићени белци. Тадић би морао да
зна да у том друштву има много несрећника који вечно табанају за туђом
славом. Неке од њих смо видели како верују да су поново на врху, зато што је
председник Србије постао човек кога познају. Очувани историјски примерци га
познају још док је био „мали Борис”.
Сада је то председник Републике, човек који ће ускоро седети у кабинету где
су већ били многи изузетни, многи просечни, обични и несрећни Срби.
Љубодраг Стојадиновић
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
