http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em215/rr/rr2.htm
Pretnje
Tada nismo ulagali ništa (s izuzetkom <namenske> proizvodnje potrebne za
ratove u kojima nismo učestvovali), <jeli> smo svoju supstancu i dok smo
imali šta da jedemo živeli smo <dobro i lepo>. Sada plaćamo i dugo ćemo
plaćati ceh
Iako je tek počelo vrelo leto, vreme kada obično nema masovnih radničkih
protesta i štrajkova, najčešće rezervisanih za <vruću jesen>, ova godina kao
da je drukčija. Na sve strane se preti štrajkovima ako vlada ne izađe u
susret raznim zahtevima manjih ili većih grupa radnika, od pojedinačnih
preduzeća do celih grana (neko je pomenuo i generalni štrajk), a ne retko se
pretnje i ostvaruju. Oni koji preko leta ne rade, kao prosvetari, već su
najavili štrajk za 1. septembar, kada počinje nova školska godina. Najčešći
zahtev je povećanje plata, od <skromnih> 15 odsto, koliko traže ovi
poslednji, do gotovo udvostručenja, što je zahtev aviomehaničara. Štrajkuje
se i da bi se revidirala neka tenderska ili aukcijska privatizacija, da bi
se novi vlasnik naterao da se ponaša drukčije nego što čini i iz niza drugih
razloga.
Nema sumnje u to da radnici imaju pravo na štrajk radi postizanja svojih
ciljeva i da je štrajk davno priznato pravo sindikalne borbe. Nema sumnje ni
u to da su radničke plate kod nas niske, čak uvredljivo niske i za većinu
onih koji, ne samo imaju radno mesto, već zaista i proizvode, da je mnogo
nezaposlenih, penzionera itd. sa veoma niskim standardom, da je mnogo onih
ispod granice siromaštva. Dakle, ne oskudeva se u opravdanim razlozima za
nezadovoljstvo, što se odražava u svim oblastima života, pa i u politici. Na
obećanjima da će se to promeniti čim se dođe na vlast stiču se politički
poeni. Demagozi se obilno koriste time i, bogme, često uspevaju da <prodaju>
najfantastičnija obećanja. Dakako, znaju da se to što obećavaju ne može
postići brzo ni lako, često uopšte ne može, ali u borbi za vlast sve je
dozvoljeno, a narod ima kratko pamćenje. Daleko od toga da je to naša
specifičnost, no ovde je reč o nama, ne o nekoj drugoj zemlji.
Ako je tako, a čvrsto smo uvereni da jeste, mora se postaviti pitanje uloge
sindikata kod nas danas. Njihovi čelni ljudi, uvereni smo, veoma dobro znaju
u kakvom je stanju zemlja i njena privreda, veoma dobro znaju šta je moguće,
a šta nije. Znaju i da vlada nije više prava adresa za postavljanje svih
mogućih zahteva i njihovo ispunjavanje, mada to još jeste za onaj veliki deo
koji je preostao u državnom ili društvenom vlasništvu. Pa ipak, znajući sve
to, traže stvari koje su potencijalno pogubne za dalji razvoj zemlje i njene
privrede, kao da ih se ne tiču posledice akcija koje pokreću.
Činjenica je da sve što zaradimo, pa i više od toga, tj. deo strane
akumulacije, na ovaj ili onaj način pojedemo. Nema domaće štednje da se
uloži u obnovu starih ili izgradnju novih kapaciteta, otvaranje novih radnih
mesta, novu tehnologiju, infrastrukturu, razvoj obrazovanja, socijalne mreže
i tako dalje i tome slično. Vapimo za stranim investicijama, koje će, između
ostalog što na njih utiče, doći ako su naše plate, uzimajući u obzir i
produktivnost, konkurentne, dakle niže nego u zemljama koje takođe mame
strane investitore. To je gruba stvarnost, koja se može promeniti samo uz
velike žrtve i odricanja. I ne od danas do sutra. Da bi se nekome povećale
plate, valja sredstva naći bilo tako što ih nećemo utrošiti na nešto drugo
od suštinske važnosti, ili što ćemo uzeti od jednih i dati ih drugima, ili,
najzad, što će nam ih neko pokloniti ili pozajmiti.
Ne mogu sindikalni lideri reći kako nije njihova briga gde će se naći
sredstva za veće plate i druga davanja, kako je to stvar vlade. I oni se
moraju uozbiljiti i, zajedno s vladom i drugim činiocima, razgovarati o tome
da li, kome i šta da se oduzme, kako bi se nekome drugome dalo više nego što
trenutno ima. Kolač za podelu je u svakom trenutku određena veličina i od
toga se ne može pobeći. Njegova podela zavisi od odnosa snaga onih koji ga
dele. Apsolutne pravde i jednakog zadovoljstva svih nema; svaki način
izaziva određene posledice.
Ponovo se čuju tvrdnje kako ljudima ni pod Miloševićem nije bilo gore nego
danas. Pri tom se zaboravlja da je stanje kakvo imamo posledica devedesetih
godina prošlog veka. Gotovo sve negativno što se danas vidi posledica je
onog što se tada dešavalo. Pričamo kako su nam drumovi, ili železnica, ili
nasipi, ili komunalne službe, ili zgrade, škole, bolnice...ruinirani u veoma
visokom postotku. Tada nismo ulagali ništa (s izuzetkom <namenske>
proizvodnje potrebne za ratove u kojima nismo učestvovali), <jeli> smo svoju
supstancu i dok smo imali šta da jedemo živeli smo <dobro i lepo>. Sada
plaćamo i dugo ćemo plaćati ceh. Toga moramo biti svesni svi, uključujući
sindikate i njihovo članstvo.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
