|
RAT PROTIV TERORIZMA I ZDRAV RAZUM 11.7.2004.
16:27 RAT PROTIV TERORIZMA I ZDRAV RAZUM Vladislav INOZEMCEV, doktor ekonomskih nauka, glavni urednik casopisa “Slobodna misao-XXI” (Moskva, RIA “Novosti”- specijalno za REVIJU 92) Uskoro se navrsava tri godine od trenutka kada je
borba protiv medjunarodnog terorizma proglasena zadatkom cije resavanje zahteva
hitne i koordinirane napore celokupnog civilizovanog sveta. U ulozi glavnog
pokretaca tog prilaza nastupile su Sjedinjene Drzave, koje su i prve podvrgnute
udaru, koji je organziovan od strane mocne teroristicke grupe, u cijem su se
sastavu nalazili gradjani razlicitih drzava i predstavnici mnogih etnickih
grupa. Komentarisuci dogadjaje od 11. septembra 2001. godine mnogi analiticari
odmah su ukazali na to da ono sto se desilo u Njujorku i Vasiongtonu nije imalo
istorijske analoge (ta tvrdnja danas izgleda sasvim ispravno) i da je otvorilo
novu epohu svetske istorije (sto je sumnjivo). Tokom vekova terorizam je sluzio
ili kao metod, koji su obespravljene manjine koristile u borbi za svoja prava,
ili kao sredstvo, kome su predstavnici novih ideoloskih struja pribegavali kako
bi izrazili svoje pretenzije. Bez obzira na to sto su posledice teroristickih
akata najcesce menjale uobicajeni tok istorije (setimo se makar poznatog pucnja
u Sarajevu 28. juna 1914. godine) treba priznati da je delovanje teroristickih
grupa vise pospesivalo odredjene dogadjaje, nego sto ih je proizvodilo. Pri tom
se dugo vremena terorizam, po pravilu, ogranicavao na teritoriju jedne drzave, a
ciljevi terorista bili su sasvim shvatljivi. Narodovoljci u Rusiji verovali su u
svrgavanje samodrzavlja ako ubiju cara, alzirski teroristi, koji su delovali na
teritoriji Francuske, borisli su se za nezavisnost svoje otadzbine, podjednako
kao i baski u Spaniji ili Irci u Velikoj Britaniji. Grupe ultralevih u Evropi
60-ih i 70-ih godina, kao i fanatici-revolucionari u Latinskoj Americi 80-ih I
90-ih godina pokusavali su destabilizovati vlade koje su oni smatrali
antinarodnim. Palestinski teroristi su 70-90-ih godina, kao i cecenski teroristi
tokom poslednjih deset godina, izvodili svoje akcije tezeci da primoraju oruzane
snage Izraela i Rusije da napuste teritoriju iskonskog zivljenja tih naroda.
Istovremeno, medjunardni terorizam po opredelenju nije mogao postati sredstvo za
postizanje tradicionalnih ciljeva terorista. Cak i najpoznatiji akti
medjunarodnog terorizma 70-ih i 80-ih godina, takvi kao sto su ubistvo
izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, realizovani su na
koloseku borbe palestinaca protiv politike jevrejske drzave. Prema tome, jedini
uzrok terorizma, koji poprima “medjunarlodni” karakter, s vremena na vreme bio
je borba ugnjetenih naroda za svoje oslobodjenje, a odgovarajuce prmere moguce
je pronaci u istoriji antikolonijalnog pokreta ili, recimo partizanskom ratu
avganistanaca protiv sovjetske vojske 1979-1989. godine. Ono sto se desilo u
Njujorku i Vasingtonu zaista se ozbiljno razlikovalo od svega sa cime su se
politicari i specijalne sluzbe ranije suocavali. I zato je potrebno prici
analizi kako same te pojave, tako i metoda borbe protiv nje, odbacivsi mnostvo
stereotipa. Kao prvo, savremeni terorizam je medjunarodni ne zato sto se
teroristicki akti vrse u razlicitim regionima sveta, vec zato sto clanovi
teroristicke organizacije nisu gradjani nekakve jedne zemlje, clanovi jedne
etnicke zajednice, vec katkada stabilnih i dobro organziovanih grupa. Drugo,
tako raznorodne individue i grupacije nemaju, i tesko da ih mogu i imati,
vizionarske programe. Njih najverovatnije ujedinjuju ove ili one ideoloske i
religiozne dogme, i zato se moze pretpostaviti da medjunarodni terorizam u
njegovom sadasnjem obliku nema pretpostavke da postane konsolidovani i stabilni
pokret. Trece, upravo zato su sadasnji medjunarodni teroristi objektivno
zainteresovani za uspostavljanje “kopcce” sa onim snagama i pokretima koji
dopustaju koriscenje teroristickih metoda u postizanju sopstvenih politickih
ciljeva, jer bi im slicna koordinacija pruzala siru socijalnu bazu. Cetvrto,
medjunarodni teroristi su stvorili organziacije, koje umnogome repordukuju
fleksibilne “mrezzne” strukture savremenih zapadnih kompanija 90-ih godina, koje
su, kako je pokazala praksa poslednjeg vremena, kudikamo efikasnije od
tradicionalnih industrijskih korporacija, ciju strukturu ponavljaju nacionalne
armije i sluzbe bezbednosti. Sve te okolnosti uslovljavaju one specificnosti
strategije suprostavljanja globalnim teroristickim mrezama na koje se, na
zalost, prakticno ne obraca paznja. Prva specificnost takve strategije, po mom
misljenju, jeste neophodnost jasne identifikacije terorista i odbacivanje
sirokih uopstavanja koja se grade, na primer, na pripadnosti vecine clanova
teroristickih celija sledbenicima muslimanske veronauke. Moralo bi se priznati
da nije odrzivo, i da je cak stetno, govoriti o islamskom, pa cak i arapskom
terorizmu, jer je na delu situacija kudikamo slozenija, i nametanje javnom
mnenju evidentno negativnog lika muslimana ili arapa moze dovesti do rasta
nacionalizma, religiozne i rasne mrznje. Druga specificnost po mom misljenju
jeste neophodnost da se pridrzavamo odbrambeno-saccekujuce taktike borbe protiv
terorizma. Postaje sve ociglednije da vecina specijalnih sluzbi razlicitih
zemalja nije u stanju da se efikasno suprostavi teroristickoj opasnosti. I kao
posledica, glavni uspeh terorista postaje ne toliko broj njihovih zrtava koliko
stvaranje u ovoj ili onoj zemlji ili regionu panicnog raspolozenja, usijavanja
nervoze stanovnistva, pojacavanja rada policije, ogranicavanja politickih
sloboda i prava gradjana. Pokretani mrznjom ne prema pojedinim politicarima,
koji obicno i ne postaju njihove zrtve, vec prema zapadnom nacinu zivota,
slobodi i demokratiji, teroristi vide u danas desavajucim promenama svedocanstvo
sopstvenog uspeha, i zato sto vise politicki lideri budu govorili o
“osiguravanju bezbednostri” kao o svom glavnom cilju, tim ce u manjoj
bezbednosti ziveti njihovi biraci. Treca specificnost predlagane strategije
sastoji se u jasnom razgranicenju upravo terorizma kao novog tipa delovanja,
nemotivisanog jasnim razliozima, i drugih vrsta organizovanog ili sporadicnog
nasilja. Napadi cecenskih odreda na polozaje ruskih vojnika, uzimanje talaca u
Moskvi, eksplozije u jevrejskim naseljima i izraelskim gradovima, a takodje
otmice i javno izvrsenje kazni nad zapadnim gradjanima u Iraku nije ni blizu
onog sto i otmice putnickih aviona i napad pomocu njih na civilne objekte u SAD.
Medju mnogim teroristickim organziacijama postoji veza i jedan od vaznih
zadataka borbe protiov terorizma jeste kidanje te veze, a ne monolitizovanje
(makar i nenamerno) raznorodnih teroristickih grupa. Cetvrta specificnost
skopcana je sa kontraproduktivnoscu koriscenja u borbi protiv terorizma
sredstava i metoda vodjenja punodimenzionalnog rata. U savremenom svetu ne
postoji drzava cije vlade ne teze da ostvare svoje ciljeve teroristickim
metodama. Sa tog aspekta krajnje je nekorektno i opasno mesati probleme
terorizma sa pitanjem sirenja oruzja za masovno unistavanje. Svaka vojna
operacija neizbezno ce biti pracena gubicima medju mirnim stanovnistvom, sto
samo jaca socijalnu bazu teroristickih pokreta. Sem toga, takve operacije krse
principe suvereniteta, a to podstice sve nove i nove drzave na to da stvaranje
oruzja za masovno unistavanje tretiraju kao jedino sredstvo za osiguranje
sopstvene bezbednosti. Najzad, vojne akcije mogu samo da pojacavaju osecanje
opasnosti u zapadnim drustvima, jer je antiteroristicka efikasnost takvog
delovanja nesrazmerna troskovima za njihovu realizaciju. Efikasna strategija
borbe protiv savremenog medjunarodnog terorizma mora se, po mom uverenju,
zasnivati na dubokom poimanju njegovih uzroka, kao i na priznavanju njegove
raznorodnosti. Cilj takve strategije jeset efiksna dezintegracija “globalne
teroristicke mreze” i njeno kasnije unistenje. Fundamentalni uzroci nastajanja
sadasnjeg talasa terorizma kriju se, s jedne strane, u neumecu lidera zapadnog
sveta da izgradjuju odnose sa narodima koji su iz drugacijih civilizovanih
zajednica, a s druge – u svesnosti privrzenika fundamentalistickih pogleda o
neizbeznosti ukorenjivanja bazicnih zapadnih vrednosti svuda i na svakom mestu.
Na taj nacin, terorizam se moze stvarati voljom slabih (passion of the weak), a
moze – ocajanjem nemocnih (desperation of the impotent). Razume se, u realnom
zivotu evidentno je pomalo cudno kombinovanje jednog i drugog, ali za efikasnu
borbu protiv terorizma neophodno je jasno razlikovati te dve krajnosti. Kada se
“u cistom vidu” realizuje volja slabih, rezultat se iskazuje u uzurpiranju prava
etnickih, nacionalnih ili religioznih grupa, mada takvo uzurpiranje nikada nije
ulazilo niti ulazi u krug liberalnih vrednosti. Stvarani pomocu takvog
uzurpiranja terorizam usmeren je ne toliko protiv osnova libarelanog zapadnog
svetskog poretka, koliko protiv probirljivosti primene od strane Zapada njegovih
principa – probirljivosti diktirane pre svega politickim motivima. I osnovno
sredstvo suprostavljanja terorizmu takve vrste moze posluziti traganje za
uzajamno prihvatljivim resenjima postojecih problema – takvih, na primer, kao
sto je palestinski ili cecenski. Razume se, takvo traganje mora se bazirati na
priznanju, da nikakva teritorijalna celovitost i nikakve uslovno povucene
granice ne vrede stotina i hiljada ljudskih zivota. Zapadni politicari, svesni
cinjenice da otezanje sa sredjivanjem svakog konflikta, koji izvorno ima
nacionalnu ili etnicku osnovu, neizbezno dovodi do njegovog pretakanja u
konflikt uglavnom ideoloski, dakle, do pretakanja anomalije u praksu. Ukoliko se
stanovnistvo takvih teritorija, kao sto su Avganistan i Kassmir, Cecenija i
Palestina nalaze ili ce se nalaziti u stanju permanentnog nasilja tokom perioda
koji je dovoljan za formiranje pogleda nove generacije (a da ne govorimo vec o
nekoliko pokolenja), neprijateljstvo prema konkretnom protivniku pretocice se u
mrznju prema citavom onom svetu sa kojim se on moze asocirati. Nije slucajno sto
u juznim regionima savremene Rusije ubijaju ruske vojnike palestinci i jordanci,
tojest, gradjani zemalja koje je Sovjetski Savez decenijama podrzavao u njihoovj
borbi protiv Izraela, a planovi avio-napada na americke gradove razradjuju oni
koje su sami Amerikanci sstedro snabdevali oruzjem i parama u godinama sovjetske
okupacije Avganistana. Kada se u “cistom vidu” ispoljava ocajanje nemocnih,
nastaje kudikamo slozenija i opasnija situacija u odnosu na prethodno
razmatranu. U toj situaciji zapadnom svetu se suprostavljaju ljudi koji
kategoricki ne zele da preuredjuju svoj zivot i zivot svojih zajednica po
zapadnom modelu. Problem se, ipak, svodi ne na ocenu njihovog mentaliteta, vec
njihovog realnog broja. I ovde, sklon sam da smatram, zapadni politicari
ozbiljno grese. Uprkos ukorenjenom misljenju, vecina zemalja Severne Afrike i
prednje Azije raspolozeno je ne vise, vec manje liberalno od njihovih
neliberalnih vlada. Za to postoji ocigledno objasnjenje: upravo su
predstavnicimna elite ovde lociranih zemalja ne po cuvenju poznata dostignuca
Zapada i zapadnog nacina zivota: apsolutna vecina njihovih podanika nema razloga
da gaji topla osecanja prema predstavnicima evro-ametricke civilizacije.
Obuzdati taj vid terorizma pomocu ustupaka i pregovora nije moguce. Medjutim,
prvi koraci na putu borbe protiv te vrste terorizma mogli bi biti sredjivanje
lokalnih konflikata, slicnih gore navedenim, a takodje znacajno smanjenje
pokusaja Zapada da brzo reformise nacine zivota bliskoistocnih zajednica. Ako su
njima tudje zapadne tradicije, potrebno je “dopustiti im” da zive u skladu sa
svojim idealima. Uporedo s time, potrebno je smanjiti nivo vojnog rpisustva u
regionu. Usaglasiti mere o smanjenju isporuka vojne tehnike i oruzja zemljama
tog dela sveta. Obustaviti vesti zapadnih televizijskih i radiokanala na
lokalnim jezicima. Odustati od profita stecenih prodajom koka-kole i holivudskih
filmova. Istovremeno, posepeno poostravati odlazak imigranata u Evropu i
Ameriku, odustati od porocne prakse multikulturalizma i sprecavati formiranje
etnickih zajendica u zemljama Zapada. Neki deo sveta ocigledno nije spreman da
prihvati zapadne vrednosti, to treba priznati i s tim se pomiriti. Dakle, i
borba protiv terorizma te vrste mora se voditi beskompromisno, ali maksimalno
adresirano. Danas teroristi ne mogu da poraze znacajne objekte u SAD i Evropi
ako fizicki nisu prisutni na teritoriji tih zemalja. Zato terorizam slicne vrste
ne smemo tretirati drugacije nego kao jedan od oblika krivicnog dela koje
organizuju pojedinci ili grupe. I boriti se protiv njega moze se i treba isto
onako kako se vodi borba protiv medjunarlodnih zlocinackih zajednica –
pratecenjem kretanja i kontakata sumnjivih organizacija, ubacivanjem agenata
tajnih sluzbi u teroristicke organizacije, razmenjivanjem podataka sa
pravosudnim oprganima drugih zemalja. Zadatak svih tih mera svodio bi se na
jedno – da se problem terorizma pretvori iz vojno-politickog, ma kakav on danas
bio, u cisto pravni. Samo se u tom slucaju na putu njegovog resavanja mogu
ocekivati ohrabrujuci rezultati. Medjutim, cak i povrsinski pogled na savremeno
stanje stavi svedoci, da proces borbe protiv terorizma poprima savsim drugaciju
dinamiku. Tri godine “rata” protiv terorizma nisu donele vesti o hapsenju ili
osudi najpoznatijih lidera teroristickih grupa. Dimenzije i geografija
teroristickih akata samo se prosiruju. Metode suprostavljanja tim aktima sve su
histericcnije i sve neprofesionalnije. Ambasade SAD u celom svetu poostravaju
praksu izdavanja viza, iako ni za koga nije tgajna da samo preko granice Meksika
u zemlju godisnje udje oko 300 hiljada nelegalnih migranata. Izgubivsi oko 3
hiljade ljudi 11. septembra 2001. godine zapadni svet je odgovorio upadom u
Avganistan i Irak, ciji su se gubici (a u njih mozemo sasvim opravdano ubrojati
i zrtve madridskih eksplozija 11. marta 2004. godine) vec priblizili takvoj
brojci, a rezultati i dalje ostaju vise nego sumnjivi ako, naravno, ne razcunamo
jednim od takvih rezultata to da su mnogi ljudi izgubili oceve i majke, bracu i
sestre, decu i unuke. I sasvim je moguce, da oni uskoro nece odustati ni od toga
da sebe dignu u vazduh zajedno sa ruskom ili americkom vojnom patrolom, ili da
sednu za upravljacki punkt novog aviona koji nosi smrt. Terorizam jeste zlocin
protiv covecnosti. Teroristi su zlocinci, a ne neprijatelji. Odnoseci se prema
teroristima kao prema zlocincima, politicari koji im se suprostavljaju nastupaju
u ulozi tuzilaca i sudija. Odnoseci se prema njima kao prema neprijateljimna,
oni sami sebe stavljaju u polozaj “autoriteta” u jednoj od velikih kriminalnih
“selekcija”. U prvom slucaju mora se racunati sa argumentima i bazirati se na
dokazima, a u drugom, rukovoditi se emocijama i deliti svet na “svoje” i
“tudje”. U razlicito vreme razliciti ljudi – filosofi i knjizevnici, politicari
i anucnici – sagledavali su u ovom ili onom dogadjaju pocetak nove epohe,
drastican zaokret istorije, obelezje koje je zapalo u deo njihovom pokolenju.
Medjutim, po pravilu, vecina takvih dogadjaja ispostavljala se ne toliko kao
istorijska cinjenica, koliko ljudsko uobrazenje. Mi merimo istoriju od epohe
Renesanse do veka Prosvetiteljstva: u nastupu raznezzenosti belezimo nastupanje
treceg milenijuma one ere, ciji je pocetak obelezen trijumfom jednog mita nad
drugim: pokusavamo pronuiknuti u strane za savremenog coveka razloge religioznih
ratova, koji su odneli na stotine hiljada zivota. Medjutim, veoma retko su
ljudska providjenja, bujice intelektualne energije donosili mir i solidarnost, a
ne rat i uzajamno neprijateljstvo. Precesto je privrzenost apstraktnim idealima
radjala mrznju u odnosu na konkretnu realnost, usmerenost ka Bogu –
prenebregavanje coveka. Danas je kao nikada do sada vazno da se preispita ta
porocna praksda. Kao nikada do sada danas je vazno da se shvati velika
filosofska istina, prema kojoj istinski antipod ljubavi nije mrznja vec
indiferentnost. Teroristi, razume se, ne zasluzuju ljubav, ali cu rizikovati da
kazem, da ne zasluzuju ni mrznju. Prezrenje – to je sve na sta oni mogu racunati
od strane civilizovanog sveta. Minor Jamasaki usao je u istoriju kao covek koji
je uspeo da projektuje i stvori jedan od najpoznatijih arhitektonskih objekata
XX veka. Mohamed Ata – kao covek koji ga je srusio, izvrsivsi samim tim – a
zapadni filosofi ne gnusaju se da to i kazu – jedan od najvecih acts of art u
novijoj istoriji. Njegov “samoizraz’ kostao je civilizovani svet najmanje 400
milijardi dolara, potrosdenih u toku poslednjih godina na “rat protiv terora”.
Za te pare mogla bi se izvrsiti imunizacija stanovnistva svih zemalja u razvoju
od sest najopasnijih infektivnih bolest, osigurati potrosnja na nivou od 2
dolara po coveku dnevno za sve stanovnike Afrike koji se nalaze iza te crte,
osigurati dostup za najmanje 100 miliona ljudi izvorima ciste pijace vode,
iskolovati najmanje 3 miluiona lekara po najboljim americkim standardima. A ta
sredstva su, u stvari, potrosena za stvaranje “spomenika” ssacici fanatika, koji
su uspeli da covecanstvo uvuku u trku za jednom od najsumnjivijih iluzija –
iluzija bezbednosti. Nije li vreme da najzad obustavimo tu trku i nastavimo sa
usavrsavanjem sopstvenih zajednica nezavisno od toga svidja li se to ili ne
onima koje bi trebalo ostaviti na miru u njihoviom planinama i skrovistima. Na
kraju krajeva, ako im se ne svida taj svet, zar nemaju oni prava da sebe i
dobrovoljno iskljuce iz njegovog razvoja? – 0 – Moskva, jula 2004. RIA “Novosti”
(Misljenje autora ne mora da se podudara sa misljenjem
redakcije).
|
