Ekskluzivno za Korene: Akademik Kosta Čavoški Nastavlja se nacionalno poniženje Ako ništa ne preduzmemo, mi ćemo za četiri do pet godina biti u situaciji u kojoj je sada Republika Srpska, jer mi smo i sada pod nekom vrstom protektorata - ništa se ovde ne može bitno uraditi a da to stranci prećutno ne odobre Razgovarala: Milijana Baletić Profesore Čavoški, nema Vas u javnosti nakon parlamentarnih izbora u Srbiji. Da li to znači da ste se i Vi "opametili" pa više ne iztrčavate, ili su Vam napokon promene po volji? Ne izbegavam medije, štaviše, ja uvek rado prihvatam da govorim za medije, ali mene urednici izbegavaju iz razloga što ja ne mogu a da ne budem kritičar onoga što po mom sudu ne valja. Uvek sam smatrao da čovek mora da govori ono što misli, a da čini ono što govori. Kao svaka vlast čak i ova vlast gospodina Vojislava Koštunice ne trpi kritiku. Možda bih i ja bio takav kada bih, ne daj Bože, bio na vlasti. Oni takve kao što sam ja - verovatno na osnovu nekih poverljivih uputstava koje urednici dobijaju od vlasti - ne pozivaju u medije, ali na svu sreću ima i ovakvih novinara kao što ste Vi, pa se istina ipak probije do naroda. Kako to da Vas, kao principijelnog kritičara društvenih procesa, nije pozvala novovaspostavljena urednica nacionalne televizije RTS-a Gordana Suša, koja je sve ono što je petnaest godina pisala, pravdala svojim demokratskim stavom i potrebom za objektivnošću?! U vreme kada je ona bila otpuštena sa beogradske televizije pre petnaest godina i kada je počela da radi za "MREŽU", vrlo često me je pozivala kad je god procenila da ja imam nešto važno da kažem. Od kada je ponovo postala zvaničan novinar, ona samo iznova nastavlja sa onom politikom koja je postojala u vreme Staneta Dolanca i drugih, kada su ljudi kao ja bili nepoželjni. Kako Vam se sviđa sadašnja uređivačka politika nacionalne televizije? Ja mislim da bi nju trebalo radikalno preurediti i umesto nekakve puste vere da nekakvi saveti to mogu i trebaju da reše, to se, po mom sudu, može učiniti samo podelom kanala. Bilo bi vrlo pošteno da vlada kontroliše prvi kanal, i onda se unapred zna da su tu vladini novinari i da se brani vladina politika. Drugi kanal morao bi biti poveren opoziciji, a onda bi, eventualno, treći kanal mogao da bude nezavisno novinarski gde se novinari uopšte ne bi menjali, bez obzira ko je na vlasti. Tako bi mi gledaoci, a i učesnici u emisijama, mogli da biramo. Ovako svaka vlast nastoji da manipuliše sva tri kanala, a ni ova vlast nije izuzetak. Koliko ste osvežili pamćenje na Josipa Broza, s obzirom na to da nacionalna televizija, od kada je dobila novo rukovodstvo, malo-malo pa nam priredi po koju emisiju o Brozu?! Ja sam Josipa Broza, za razliku od površnih posmatrača, temeljno proučio. Još 1975. kada sam izbačen sa Pravnog fakulteta, započeo sam jednu knjigu pod naslovom "Tito- tehnologija vlasti", i hteo sam da je objavim još tada pa sam pokušavao, uz pomoć Dobrice Ćosića, da nešto uradim preko inostranstva, ali sam uspeo da je objavim tek '91. ovde kod nas. Sa stanovišta real politike, Tito je bio izuzetno uspešan. Nažalost sa stanovišta moralne filosofije i krajnjeg rezultata koji je postigao, on je bio destruktivan. Pogotovo je bio poguban za srpski narod jer je srpstvo razdrobio u nekoliko federalnih jedinica, i zahvaljujući tim republičkim granicama mi Srbi smo danas podeljeni u nekoliko nezavisnih, i što je najgore, međusobno suprostavljenih država. U emisijama o Titu, koje se u poslednje vreme često mogu videti na nacionalnoj televiziji, sa puno simpatija se govori o njemu. Koliko su Srbi danas shvatili ko je Tito bio za njih? To što se sada Tito ponovo ne samo prikazuje, nego i nastoji da stvori povoljniji sud o njemu nego što je to bilo ranije, ja mislim da je to posledica stranog uticaja. Ako posmatramo današnje takozvane mondijaliste, najveći deo njih su bivši komunisti, čija je bitna odlika u tome što su smatrali da je nacionalizam, naročito srpski, nešto što je pogubno a da je internacionalizam nešto što je vredno, za razliku od pre 100 godina, na primer u Francuskoj, kada je nacionalizam bio rodoljublje i patriotizam, a šovinizam je bio nešto pogubno jer je to mržnja prema drugim narodima . Taj internacionalizam je bio ona parola: "Proleteri svih zemalja ujedinite se" i podrazumevao je centar u Moskvi. Jedina promena kod tih bivših komunista koji su danas mondijalisti je u tome što se centar njihovog internacionalizma iz Moskve premestio u Vašington, a kako je Tito, poznat po svom internacionalizmu, ne samo zapostavljao nego i satirao srpske nacionalne interese, to odgovara i ovim novim stranim gospodarima da iznova osveže njegov lik i podstaknu, ne toliko veru u bivšeg Tita, jer on je očigledno mrtav za sva vremena, nego u tu internacionalističku ideologiju koja se sada pojavljuje pod vidom mondijalizma, ljudskih prava itd. što navodno zapad propagira, a u stvari vidimo u Iraku i na Kosmetu da su posredi najteži zločini. S obzirom na to da ste rekli pred parlamentarne izbore u decembru da očekujete samo gore, kako vam to posle 6 meseci izgleda, da li ste dobro prognozirali? Ne vidim da se išta poboljšalo. Radnih mesta je i dalje manje, životni standard i dalje opada, Kosmet nije povraćen, Srbija nije sačuvana, nezavisnost nije uspostavljena, put u Evropu je sve dalji, a na putu su i dalje nacionalna poniženja, iako su čvrsto obećali, pre svega Koštuničina stranka, da neće izručivati Hagu optužene generale, oni su samo čekali da prođu predsednički izbori pa da posle toga izruče generale. Kao što vidite ništa se bitnije neće promeniti nego će se sa tim nacionalnim poniženjima nastaviti. Ja bih voleo da ne budem u pravu, dakle da ne budem zao prorok, ali na žalost, moja racionalna predviđanja mi kazuju drugačije. Šta Vam je najviše zasmetalo u kadrovskoj politici nove vlasti? Kada je zemlja u teškim prilikama onda ona svoje najbolje ljude stavlja na čelne položaje. Dobar primer je 1908. godina kada je Austrougarska izvršila aneksiju i Srbija, nažalost, bila prinuđena od strane velikih sila da se stim prećutno saglasi, i kada je za predsednika Vlade izabran, tada najugledniji i najsposobniji čovek, iako njegova stranka nije bila najveća, Stojan Novaković, a da je Nikola Pašić kao vođa najveće stranke na to pristao dajući prednost nacionalnom interesu u odnosu na interes svoje stranke i na svoj lični interes. Prilike su i danas dosta teške a nova Vlada i premijer su dosta osrednje, da ne kažem sporne ljude doveli na najvažnije položaje. Ko su ti osrednji i sporni ljudi koji su, po Vašem mišljenju, došli na važne položaje? Ima ih dosta. Na primer gospodin Maršićanin koji je bio predsednički kandidat a pre toga ministar privrede. Ja lično mislim da je on ispravan čovek i tu mu se ne može ništa zameriti ali nisam siguran da je on mnogo upućen u privredu, pogotovo što je njegovo celokupno privredno iskustvo bilo jedan mali položaj u jednom gradskom preduzeću u Beogradu. Onda za ministra policije je došao sporan čovek, gospodin Jočić, koji je priznao da je u 21. godini učinio teško krivično delo krađe sa obijanjem, za to krivično delo je zaprećena kazna od 5 i više godina. Onda za ministra pravde došao je gospodin Stojković. Ja sam ga upoznao u jednom vrlo važnom trenutku 1984. godine, kada je on bio predsednik velikog krivičnog veća koje je sudilo "beogradskoj šestorici". Ja moram da kažem da je on vrstan sudija bio i tada je na mene ostavio dobar utisak, ali nažalost učestvovao je u jednoj neugodnoj stvari, to je bila politika Staneta Dolanca - poslednji pokušaj da se zaustavi raspad totalitarizma i da se "stegnu prilike", tako što će se ljudi hapšenjem, zatvaranjem i satiranjem zaplašiti. Kada uhvatite desetak ljudi vi zapravo uhapsite desetine hiljada, jer svi ostali se povuku uplašeni da se to i njima ne desi. Gospodin Stojković je u tome učestvovao. Nažalost, to je za njega bilo strašno, vlast je u toku samog suđenja promenila mišljenje a njega ostavila na cedilu. On je nakon toga otišao u advokaturu - napustio pravosuđe, ne za to što je bio odbačen nego za to što je bio izigran. A da li se može jedan sudija optužiti ako obavlja svoj posao strogo poštujući pozitivne zakonske propise? Zato i smatram da je on manje sporan u pogledu stručnosti. Ali ako je znao da ti ljudi nisu krivi postavlja se pitanje sa moralnog aspekta! No, za razliku od predhodnog ministra, gospodina Batića, on je veoma stručan. A da li Vam ostala kadrovska rešenja odgovaraju? Pa evo, najsporniji je ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Drašković. On je, pre svega, na neki način ucenjen čovek. Pažljivo sam proučio optužnicu protiv Vojislava Šešelja u kojoj se Šešelju, pored ostalog stavlja na teret i to što je '91. regrutovao vojnike koji su odlazili u regularne vojne jedinice i borili se u Zapadnom Sremu i Istočnoj Slavoniji. To nisu bile paravojne jedinice pod komandom samozvanih vojvoda, dakle ništa nezakonito, pa mu se i to stavlja na teret. Kada je po sredi Vuk Drašković, ja to dobro znam i tu sam ga podržavao, on je napravio jednu paravojnu jedinicu koja se zvala Srpska garda na čijem je čelu bio Giške koji je pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen kao i sledeći komandant Beli, a i treći komandant Lajinović je takođe kasnije ubijen u Beogradu isto pod ne razjašnjenim okolnostima. Kao što se vidi to je, na žalost, paravojna jedinica i to je razlog što je predsednik Hrvatske nedavno izjavio da Vuk nije dobrodošao u Hrvatsku. E sad vidite ako je Šešelj u Hagu samo za to što je regrutovao ljude u redovnu vojnu jedinicu, a Vuk je ne samo regrutovao i obučavao nego i upućivao, što ja mislim da je bilo sasvim u redu jer se branilo srpstvo, njemu je sigurno stavljeno do znanja da je ucenjen i on onda zapravo pod tom ucenom čini ustupke strancima, a u svojstvu ministra nas zastupa - to je ne dopustivo. Za ministra spoljnih poslova se mora postaviti čovek koga ne može niko uceniti. Koliko se u kontekstu toga može protumačiti i nedavna izjava gospodina Draškovića, da očekuje da međunarodna zajednica na isti način postupi sada prema Šiptarima koji su etnički protetrali Srbe sa Kosmeta, kao što je postupila i prema srpskoj vlasti koja je '99. godine etnički proterala Šiptare? Gospodin Drašković time je rekao da je srpska vlast Slobodana Miloševića etnički počistila Kosmet i proterala Arbanase, što je jedan od elemenata genocida. Kada to kaže ministar spoljnih poslova, to onda znači priznanje. On je u ime naše države, jer državu po međunarodnome javnom pravu zastupaju samo šef države i ministar inostranih poslova, a svi ostali samo ako imaju ovlašćenje, dakle, on je to u ime države izjavio a da nikoga nije pitao i time je preuzeo krivicu na državu i na narod. Ova njegova druga izjava da su to isto radili i Arbanasi, to je samo optužba - to Arbanasi nisu priznali. Ta izjava, koja je vrlo glupa ili je smišljena, bilo jedno ili drugo, je vrlo štetna i predstavlja jednu vrstu, ja bih rekao, čak nacionalne i državne izdaje. Nedavno je ministar vojske, gospodin Davinić, koji dolazi iz stranke G17 Plus-a koja se u svom programu zalaže za samostalnu Srbiju, izjavio da Srbija neće više plaćati zajedničku vojsku Srbije i Crne Gore. Koliko se ovaj najnoviji spor između Srbije i Crne Gore može dovesti u vezu sa sprovođenjem "ispod žita" programskog obećanja G17 Plus? Ja mislim da G17 Plus mnogo više drži do spoljnih uticaja i pritisaka nego stranka Vojislava Koštunice i za sada nije jasno da li Amerika, a posebno EU, imaju nameru da razdvoje Srbiju i Crnu Goru ili nemaju nameru. Da bi smo to saznali treba da proučavamo ne ono što oni kažu nego ono što čine - to se tako radi u politici. Evo recimo kada je u pitanju BiH, ona je u Dejtonu započela kao vrlo labava konfederacija, a sada im kažu: "Ako hoćete da uđete u EU morate sve unifikovati". Morate imati jedinstvenu graničnu službu - to su nametnuli. Morate imati jedinstvenu carinsku službu - to su počeli da nameću. Morate imati jedinstveni pravni sistem - to su već nametnuli. Morate imati jedinstvenu valutu - to su od samog početka nametnuli, takozvanu konvertibilnu marku. Sad nameću jedinstvene školske programe, izbor sudija itd. Dakle oni kažu - potrebno je da budete manje-više unitarna država da bi ste ušli u EU, iako je Belgija kao jedna vrsta konfederacije ušla u EU, a to nikome ne smeta. Oni Bosnu pod vidom privlačenja u Uniju centralizuju i to protivustavno, revidirajući Dejtonski Sporazum. Međutim, kada smo mi u pitanju, oni ne samo da su dopustili, nego su podstakli crnogorski separatizam i Mila ?ukanovića i nas naterali, pre svega Vojislava Koštunicu, da pristane na tu Ustavnu Povelju koja podrazumeva samo vrlo labavu konfederaciju. Dakle, sem vojske, koja je prividno jedinstvena, mi imamo dve granične službe, dve carinske službe, dva privredna sistema, dve valute, dva potpuno nezavisna pravosudna sistema i tako redom. Sad oni nama kažu - treba to da harmonizujete, a ne teraju Mila ?ukanovića da to i učini. Tako da ja predviđam da će prava politika, koja će se obelodaniti za godinu ili dve, zapravo biti da i Amerika i EU imaju nameru da razdvoje Srbiju i Crnu Goru u dve nezavisne države u trenutku kada dopuste Arbanasima da obrazuju drugu albansku državu na Balkanu, i da Srbiju i Crnu Goru razbiju na tri nezavisne države: na Kosmet, kao albansku državu, bez Srba naravno, Crnu Goru i Srbiju i da onda kažu, eto kao takvi bi mogli, eventualno, ući za jedno desetak godina u EU. A kako tumačite nedavnu izjavu Krisa Patena, komesara spoljnih poslova EU-e, da nam treba standardizacija u svim oblastima da bi smo ušli u EU, a na prvom mestu je tražio saradnju sa Hagom? Ja lično mislim da te izjave nisu potpune. Ako pažljivo proučavate njihove izjave, pojavljuju se još dva uslova, pored tog ključnog uslova saradnje sa Hagom. Oni kažu da će postupak našeg prijema zavisiti od stava Srbije i Crne Gore prema BiH. Šta to podrazumeva? To podrazumeva da pustimo niz vodu Republiku Srpsku i da dozvolimo da se ona uruši i kantonizuje i utopi u manje-više unitarnu BiH. Da li je to zvaničan stav EU i kako ga ona i kome saopštava?! Da, to je zvaničan stav EU-e i ona ga baš tako kako sam i rekao saopštava, samo što to naši prikrivaju! Zapazili ste, Koštunica nije našao za shodno da ode u Republiku Srpsku kao što je otišao '99. godine u Trebinje na hodočašće i posvećenje crkve u koju su stavljene mošti Jovana Dučića, pa je onda otišao u Banja Luku, gde su ga dočekali kao državnika. Sada, kao što vidite, nema nameru da ode u Republiku Srpsku, a u koliko neko iz Beograda i odlazi tamo, on odlazi u Sarajevo! Dakle, to govori o tome šta se od nas zahteva i šta ovi naši već izvršavaju. A drugi uslov je naš stav prema Kosmetu koji podrazumeva da se mi pomirimo sa stvaranjem druge albanske države pred našim očima, i da u tome čak i aktivno učestvujemo. Jeste li zapazili da oni nama kažu: "Treba prekinuti praksu paralelnih ustanova", a pod tim podrazumevaju bedne ostatke srpske državnosti na Kosmetu. To su bili nekada sudovi, opštinske vlasti, više nisu, jer su oni to sve ukinuli, još su ostale škole, pošte i zdravstvene ustanove i oni nastoje da to više ne budu republičke - naše - ustanove, nego da budu kosovske i pod kosovskom vladom. Kakvo je vaše mišljenje povodom Rezolucije za Kosmet koju je Republički parlament jednoglasno usvojio? Ta rezolucija je po mom sudu dobra. To je prvi trenutak da naša vlast ima neku inicijativu, i to je dobro. Mada to neće doneti neke rezultate, jer su kosmetski Arbanasi Rezoluciju o Kosmetu odbacili, a nedavno smenjeni administrator Holkeri se pravio lud, govoreći da je to dobar početak za razgovor, a razgovora nije bilo. Oni misle samo da dobiju u vremenu. Za godinu-dve kada se ova gužva oko novog genocida nad Srbima od 17. marta malo smiri i zaboravi u medijima pokrenuće se iznova pitanje priznavanja nezavisnosti albanske države na Kosmetu. Ako ništa drugo, ovo je prvi trenutak kada naša vlast ima inicijativu i kada se obavezala pred javnošću da ona više u toj stvari neće učestvovati. Dakle, moj stav je da, ako mi ne možemo u ovom trenutku vojno povratiti Kosmet, onda bar možemo saopštiti, da će ono što je silom oteto pre ili kasnije biti silom vraćeno, i to bi morala da uradi Vlada Vojislava Koštunice! Ako se nešto izvede bez našeg pristanka, niko nas ne može sprečiti da to silom vratimo, i oni koji to rade moraju znati da će godinama strepiti od naše vojne sile. Kao što vidite to se na neki način i očekivalo, jer kada su Arbanasi 17. mart napali naše u tim enklavama UNMIK nije sa svojom vojnom silom od 17.000 naoružanih ljudi zaštitio Srbe, nego je svih tih 17.000 izveo na administrativne granice prema ostatku Srbije. Oni su očekivali da će Vlada Vojislava Koštunice poslati vojsku i policiju da zaštiti naše Srbe! Dakle, oni su očekivali, samo to Vojislav Koštunica nije očekivao! Profesore Čavoški, da se vratimo na Republiku Srpsku. Da li mi kao narod imamo pravo sa pravnog, istorijskog i moralnog aspekta da pustimo Republiku Srpsku, kako ste rekli, niz vodu? Sa moralnog i istorijskog stanovišta nikako ne smemo, jer smo mi jedan narod. Onaj narod koji dopusti da deo njegovog naroda strada i nestane on pre ili kasnije gubi pravo na vlastito postojanje. Ima tu i posledica komunizma, ali ima tu još i jedna, bojim se, neprijatnija stvar. Narodi imaju nešto organsko u svojoj prirodi. Kao i čovek koji se rađa, raste, doživljava vrhunac, stari i umire tako to biva i sa narodima i državama samo u mnogo dužem periodu. Tako su nestali i Hazari i drugi moćni narodi. Ja se bojim da smo mi pomalo star narod, zato moramo da stegnemo sve svoje nacionalne snage da bi ojačali i opstali. Da li mi možemo kao mali narod da se tako olako odreknemo nešto više od milion naših sunarodnika u Republici Srpskoj? Međunarodna zajednica nam je, bez obzira na sve što sada radi, po Dejtonu dala pravo na specijalne veze. Zašto se za njih nismo borili beskompromisno? Mi smo bili i u gorim prilikama. Kada je dignut Prvi srpski ustanak, na tom prostoru je živelo oko pola miliona Srba, od kojih se oko 150 hiljada iselilo u Austriju ili razbežalo, tako da smo mi sa 350 hiljada koji su preostali i koji su bili izloženi strašnom zulumu, zločinu i pogibiji od strane Turaka bili na ivici opstanka, pa smo ipak digli Drugi ustanak i opstali. Dakle, i u takvim prilikama se može, ali se mora hteti! Ono što čini jedan narod veliki to je ta volja da se opstane. Ima li volje, profesore Čavoški? To je ono što me muči! Volju, pored ostalog, stvara duhovna i politička elita, ne običan svet, i u tom pogledu naša duhovna i politička elita nije na visini istorijskog zadatka. Ima li nade? Sigurno ima nade, zato ja tako i govorim, samo to treba razbuditi. Evo, vidite šta je ova vlast radila poslednje četiri godine. Ona je neprestano slala Gorana Svilanovića da kaže vođama Republike Srpske da na sve moraju pristati, pa onda ode muslimanima u Sarajevo i kaže da je sve sređeno i još im se izvini. BiH i Hrvatska su za vreme Miloševića tužile našu zemlju za genocid i ratnu štetu, na šta je tadašnja vlast uložila protivtužbu, koju je nova vlast povukla. Kakve posledice bi, prema našem pozitivnom zakonodavstvu, trebao da snosi svaki političar koji za vreme vršenja vlasti svojim činjenjem ili ne činjenjem nanese štetu narodu i državi? Tu protivtužbu je povukao Goran Svilanović, a da za to nije bio ovlašćen. Ja sam taj čin javno okvalifikovao još onda kao nacionalnu veleizdaju, ja to neprestano ponavljam, a da mi on nikada nije smeo ništa odgovoriti, a kamo li da protiv mene pokrene postupak pred sudom. On je to učinio bez ovlašćenja i on zna šta je učinio. On bi morao, pored ostalog, i krivično da odgovara i završi u zatvoru, jer to je teško krivično delo. Ali, to se ne dešava i veliki udeo u tome ima i mnjenje koje veštački stvaraju najmoćniji elektronski i štampani mediji u zemlji, počev od RTS-a i ostalih moćnih televizija. Ovo što sada ja Vama kažem, pročitaće jedan mali deo ljudi, međutim, to ne možete čuti na medijima koje sam pomenuo. Da li je i jedan novinar iz tih medija pitao Gorana Svilanovića - s kojim ste Vi to ovlašćenjem učinili, da li je to teško krivično delo i da li je to nacionalna izdaja?! No, mi nemamo pravi parlamentarizam, da ga imamo postojala bi i krivična odgovornost ministara. U pravom parlamentarizmu ministri krivično odgovaraju, i dok su ministri ne štiti ih imunitet. Kako Goran Svilanović više nije ministar on bi mogao biti optužen, ali nema tužioca koji će to da učini iz prostog razloga što tužioci nisu nezavisni! A šta onda kao narod možemo da očekujemo ako se tako ponašamo? Ne možemo da očekujemo dobro. Nevolja je u tome što su političari doprineli da se više ovom zemljom i ovim prostorima neće vladati bez prećutnog, a sada sve više i izričitog pristanka stranih činioca. U BiH, na primer, a posebno u Republici Srpskoj, vi ne samo da ne možete biti ministar, predsednik Vlade ili poslanik, direktor javnog preduzeća, nego čak ni šef odeljenja u opštinskoj upravi, dakle ne gradonačelnik, nego šef jednog odeljenja, bez pristanka stranaca. Više se ne može biti sudija bez pristanka nekog Visokog saveta pravosuđa u kome polovinu čine stranci. To je potpuna okupacija Republika Srpske, koja je po tome negde oko četiri do pet godina ispred nas, i ako se ovako nastavi mi ćemo za tih četiri do pet godina biti u situaciji u kojoj je sada Republika Srpska, jer mi smo i sada pod nekom vrstom protektorata - ništa se ovde ne može bitno uraditi a da to stranci prećutno ne odobre. Znači, čeka nas sudbina Republike Srpske?! Ni malo optimistično, profesore Čavoški! Ona nas čeka ako ništa ne preduzmemo. Ali, ja sam rekao da uvek ima nade. Ako nešto preduzmemo onda ćemo tu situaciju izbeći, čak možemo spasiti i Republiku Srpsku - zato i govorim ovo za Vaš medij.
Ceo clanak mozete procitati na sajtu: www.koreni.net <http://www.koreni.net/> Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
