http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em219/sic/sic2.htm
Demokratija
Tokom druge polovine sedamdesetih - u vreme trijumfalne vladavine društvenih
dogovora i samoupravnih sporazuma, ali i nekontrolisanog zaduživanja u
inostranstvu - na posebnoj ceni su bili eksperti koji su se bavili "odnosima
u primarnoj raspodeli". Pošto su prethodno bili uklonjeni "tehnomenadžeri" i
slični tipovi koji su pokušavali, a mnogi i uspevali, da prate tehnološki
napredak i tržišna zbivanja u svetu, sistem je, uprošćeno govoreći,
funkcionisao na sledeći način: analizom završnih i polugodišnjih obračuna
utvrđivani su i "odnosi u primarnoj raspodeli"; preduzećima (pardon,
organizacijama udruženog rada) koja su imala veliki ostatak dohotka (danas
bismo rekli profit) on je kresan selektivnom poreskom politikom i
maksimiranjem cena; gubitašima su podizane cene proizvoda i zaštićivani su
od konkurencije iz uvoza. Otuda promašene investicije, ali - radnička klasa
je bila zadovoljna, svi smo mogli da kupimo televizor i frižider i da leti
sa decom odemo na more.
Problem je nastao početkom osamdesetih, kada je zemlji spuštena rampa na
svetskom finansijskom tržištu, kada se iz ogromnog deficita moralo da pređe
u suficit tekućeg platnog bilansa i kada je brz rast društvenog proizvoda
zamenila njegova stagnacija. Upravo tada se ispoljila krunska prednost
samoupravljanja: plate nisu smele da trpe i da se prilagođavaju smanjenju
ukupnih sredstava za raspodelu, smanjene su investicije, štrajkova nije
bilo. Dugovi velikih gubitaša su ostali, industrija je počela da zastareva.
Danas smo suočeni sa serijom štrajkova koji eskaliraju - od legitimnih (da
li uvek legitimnih?) protesta unutar fabričkog kruga, preko blokade ulica,
zatim puteva, do blokade saobraćaja na autoputu koji predstavlja najkraću
vezu Evrope sa istokom. Vlada je odlučila da se ponaša "demokratski", da ne
bude brutalna prema nezadovolnim radnicima. Ne znam gde su se zaturile one
silne institucije izgrađene za ciglo tri meseca, tako da smo najzad dobili
državu, ali znam da su me učili da demokratija znači ne samo lična prava,
nego i poštovanje ličnih prava drugih. Na autoputu je, na četrdeset stepeni,
dve hiljade ljudi uskratilo slobodu kretanja najmanje desetostrukom broju,
koje stranaca, koje naših ljudi koji imaju svoje probleme i ničim nisu
povezani sa problemima demonstranata, bili oni u pravu ili ne. Dogodilo se
brutalno nasilje manjine nad većinom, a ne demokratija, zato što Vlada nije
u stanju da podnese političku cenu odluka koje mora doneti (ko kaže - eto,
premijer je odlučio da ne ide u Salcburg, cenu ćemo videti kasnije).
Ekonomske posledice tek ćemo izračunavati - od onih najmanjih u vidu
izostalog prihoda od naplate putarine, preko pretećeg gubitka ugovora zbog
neblagovremene isporuke zapadnom partneru i preko propalih isporuka voća i
povrća - sve do mogućeg neispunjavanja naših velikih (i, s obzirom na
položaj zemlje, opravdanih) očekivanja o drumskim, železničkim, naftnim i ne
znam kakvim sve koridorima.
Planiranje saobraćajnih pravaca strateško je planiranje na vrlo duge rokove;
u Miloševićevoj eri napravljeni su planovi o koridorima koji zaobilaze
Srbiju. Nastavi li se ovaj haos (popuštanje jednom izaziva nove slučajeve,
pitam se da li će se neko setiti da se još veći efekat može postići, na
primer, nekom paljevinom u centru Beograda) neće proći mnogo dok se oni
kojima je potreban tranzit robe i putnika ne dosete da je put kroz Bugarsku
i Rumuniju malo duži, ali brži i sigurniji. Zato i Vlada i malinari treba da
se prisete da određivanje cena nije posao države, ali da njen posao jeste da
svim legalnim sredstvima, uključujući i policiju, obezbedi nesmetano
odvijanje saobraćaja.
Što se demonstranata tiče, na iole duži rok rade na sopstvenu štetu:
ometanje proizvodnje i privredne aktivnosti znači i manje budžetske prihode,
pa i manji deo kolača koji bi njima pripao. A zbog samoupravne arome koju
imaju mnogi protesti u vezi sa privatizacijom i stoji ona istorija na
početku teksta.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
