Dnevnik, 8. avgust
Intervju: Žarko Korać, lider SDU i narodni poslanik
JOŠ TRAJE DEMONIZACIJA ĐINĐIĆEVE VLADE
Svetlana Stanković
Priča Bogoljuba Karića je dramatična: prisustvujemo
patetičnom pokušaju da čovek, koji je bio ministar u vladi Slobodana Miloševića,
koji jeste imao periode zategnutih odnosa sa njim, ali je u osnovi celokupno
svoje bogatstvo stekao u tom režimu, sebe sada prikazuje kao prijatelja naroda.
U glavama birača postoji konfuzija, projekcija da je on ostvarenje takozvanog
srpskog sna, čovek koji je krenuo iz Peći, a na kraju se obogatio
Ulažem veliku energiju, razgovaram, pregovaram sa jednim
brojem stranaka kako bismo osnovali reformski savez, snažnu proevropsku
alternativu na političkoj sceni Srbije. Verujem da će se savez osnovati u drugoj
polovini ove godine i da će ta opcija stati naspram licemerja i opštih fraza
koje trenutno vladaju, pa u poslednje vreme čovek ima utisak da u Srbiji, osim
radikala, svi govore isto, kaže u razgovoru za “Dnevnik” lider SDU, narodni
poslanik i nekadašnji potpredsednik republičke vlade dr Žarko Korać.
- SDU je svesna da se politička scena Srbije menja.
Međutim, na njoj uporedo teku dva paralelna procesa, jedan je ukrupnjavanje, a
drugi pokušaj eliminisanja svake alternative velikim strankama. To su dve
različite stvari. Čak ni neki, po mom mišljenju, korektni komentatori ne uviđaju
da imaju i ovaj drugi proces po kome se u stvari ne samo eliminiše politička
konkurencija, što je u politici donekle i prirodno, već se eliminišu i političke
ideje koje imaju veliki značaj za budućnost Srbije.
Bilo je najava da će se SDU udružiti sa DS; da li se od te
ideje odustalo? Šta planirate na lokalnim izborima?
- U ovom trenutku ujedinjenja neće biti, a Demokratska
stranka ostaje naš partner. Svakako ćemo sarađivati i ubuduće. Kad je o lokalni
izborima reč, odlučili smo da izađemo samostalno ili u koalicijama. Odluka o
stvaranju koalicija prepuštena je našim opštinskim odborima, ali jedno je
sigurno: nećemo biti u savezu sa strankama bivšeg režima SRS, SPS i njima
sličnim.
Kako komentarišete činjenicu da biznismeni sve češće
izlaze na političku arenu: Bogoljub Karić je “povukao nogu” na predsedničkim
izborima, a DSS je za beogradskog gradonačelnika kandidovala Zorana Drakulića,
koji se slovio za finansijera ove stranke?
- To su dve različite priče. Što se tiče kandidature
gospodina Drakulića, vidim je kao strah DSS da testira sebe u sredini u kojoj je
ova stranka imala relativno visoku podršku. DSS je očigledno svesna pada svoga
rejtinga, pa je rešila da isturi svog finansijera, koji se striktno uzevši i ne
može tretirati kao član, ili predstavnik DSS, bez obzira na to što ga je
Vojislav Koštunica javno podržao. Za mene je to tužna indikacija da DSS danas
jako loše stoji u javnom mnjenju.
Kod Bogoljuba Karića je priča mnogo dramatičnija.
Prisustvujemo patetičnom pokušaju da čovek, koji je bio ministar u vladi
Slobodana Miloševića, koji jeste imao periode zategnutih odnosa sa njim, ali je
u osnovi celokupno svoje bogatstvo stekao u tom režimu, sebe sada prikazuje ka o
prijatelja naroda. U glavama birača postoji konfuzija, projekcija da je on
ostvarenje takozvanog srpskog sna, čovek koji je krenuo iz Peći, a na kraju se
obogatio. To samo pokazuje da još uvek nemamo stabilno političko javno mnjenje.
Bogoljub Karić je i ranije imao ambicije i valja podsetiti da je jednom pokušao
da se kandiduje za predsednika Srbije, ali je odustao kada mu je Milošević
pripretio. Vlasnik BK sada želi da svoju uzdrmanu finansijsku poziciju ojača
političkom pozicijom.
S druge strane, potpuno je jasno da Bogoljub Karić ima u
vladi ljude koji rade za njega, tako što je čitava borba oko Mobtela pala samo
na jednu stranku, G17 plus, dok se ostale stranke o tome manje ili više ne
izjašnjavaju. To je problem koji je imala i naša vlada, a Zoran Đinđić nikada
nije dovršio pregovore sa njim, pa se sad ta priča nastavlja. Vlada bi trebalo
da učini samo jedno, da slučaj prepusti međunarodnoj arbitraži, kao što smo
svojevremeno učinili sa “Galenikom”. Kao potpredsednik vlade bio sam zadužen za
tu arbitražu, presuda još nije doneta, ali očekujem da će biti pozitivna i da će
“Galenika” postati državno vlasništvo. Ne znam zbog čega vlada nije donela
odluku o arbitraži, zašto je to stvar ministra finansija ili potpredsednika
vlade?
Ustavni sud Srbije ekspresno je presudio u čijim rukama je
naplata poreza Mobtelu, ali je tek posle godinu i po dana ocenio da je deo
odluke o uvođenju vanrednog stanja bio neustavan?
- Meni je nejasna ta odluka Ustavnog suda, a pre svega
zbog čega je doneta sa tolikim zakašnjenjem? Ukoliko je Sud smatrao da su neki
aspekti uvođenja vanrednog stanja neustavni, trebalo je odmah da reaguje i da
održi hitnu sednicu još za vreme vanrednog stanja. Posebno me je kosnula izjava
predsednika suda Slobodana Vučetića da odluku nisu doneli ranije da ne bi
uticali na izbore, što pokazuje da je stavljena u politički kontekst. Odluka o
uvođenju vanrednog stanja doneta je legalno i legitimno, a i neki pravnici su
pokazali vrlo jasno da nije u suprotnosti sa određenim odlukama Saveta Evrope i
OEBS-a. Ova presuda Ustavnog suda samo je još jedna od onih koje doprinose
sveopštoj političkoj i pravnoj konfuziji u našoj zemlji.
redsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Milorad
Mirčić (SRS) govori stalno o nekakvom nestalom stenogramu i fono-zapisu sa
sednice vlade na kojoj je vanredno stanje uvedeno?
- Milorad Mirčić govori svašta i naročito ima potrebu da
mene spominje svaki čas, nije mi baš sasvim jasno zašto. Snimak sa te sednice je
pronađen i to u kasi vlade, a zašto vlada nije mogla da ga nađe, zbog čega
generalni sekretar Dejan Mihajlov nije pitao bivšeg generalnog sekretara Maju
Vasić gde je, to ne znam. Koliko znam, sve vreme se taj stenogram čuvao u kasi
vlade kao i sva druga važna dokumenta. Napravljena je komična misterija o kojoj
sada više niko ne govori pošto je stenogram nađen. Potpuno je providno i jasno
da je sve to nastavak kriminalizacije i demonizacije pokojnog Zorana Đinđića i
njegove vlade. Zašto sada niko više ne govori o tom stenogramu kada je pronađen,
što ga sada ne stave na uvid javnosti?! Eto, kada su toliko pričali o njemu i
našli ga, da vidimo šta je nelegalno u toj odluci. Sada imaju i stenogram i
fono-zapis, neko ga je valjda preslušao, pitam se zašto vlada ne donese odluku
da ga stavi na uvid javnosti. Očigledno u njemu nema ničeg nelegalnog, ali važno
da je priča počela, a kao i sve intrige - ima samo početak, a nikada kraj.
Jedna od tih priča je da ste vi čitali tuđe dosijee i
potom detalje iznosili u javnosti…
- To je skandal. Nisam video ni svoj dosije, jer me nije
zanimalo, a ne da bih čitao tuđ. Uzgred, moj dosije je bio među desetak koje su
bivši funkcioneri DB narezali i izneli iz službe i nalaze se u ko zna čijim
rukama. Svako ko zna kako funkcioniše državna bezbednost samo može na to da se
nasmeje. Da bi se uzeo nečiji dosije, to mora negde da se zavede, neko mora da
potpiše da je iznet. Pa, barem danas bi bilo lako naći svedoke u državnoj
bezbednosti da se to zaista desilo. To su uvredljive i besmislene tvrdnje koje
smišljeno idu na kompromitovanje ljudi. Možda je za to vezana i Mirčićeva
tvrdnja da su za vreme vanrednog stanja prisluškivani političari. Kada je pred
Odbor za bezbednost stigao spisak ljudi koji su prisluškivani i kada se videlo
da na njemu nema ni jednog političara, ta priča je prestala.
U ovoj priči spominje se ime šefa biroa za komunikacije
Vladimira Bebe Popovića, kao da je on uvodio vanredno stanje u Srbiji. Da li je
on bio toliko moćan?
- Tvrdnje o nekoj njegovoj velikoj moći su besmislene, a
jedino je istina da je on bio prijatelj pokojnog premijera. Mržnja prema njemu
prenela se i na Popovića, i to je glavni razlog zbog kojeg je Popović toliko
napadan. On ima običaj da bude direktan, da veoma oštro govori i time se zamera
jednom broju ljudi, ali demonizacija Vladimira Popovića dobila je tragikomične
razmere i neko bi pomislio da je on čovek koji je donosio sve odluke, a
istovremeno ti isti ljudi su pričali da je Zoran Đinđić donosio odluke ne
pitajući nikoga. Vlada je odluke donosila glasanjem, postoje snimci i stenogrami
svih tih sednica vlade i sasvim se lepo može videti da Vladimir Popović njima
nije prisustvovao sednicama, sem retkim kada se govorilo nešto vezano za Biro za
komunikacije.
U medijima je osvanuo i iskaz svedoka saradnika Zorana
Vukojevića Vuka, u procesu protiv osumnjičenih za ubistvo Zorana Đinđića, da ste
vi svojevremeno tražili hapšenje Legije i Šiptara još krajem 2002. godine...
- Na jednoj sednici Saveta za državnu bezbednost vrlo
oštro i krajnje negativno sam govorio o toj grupi, da oni već drže Srbiju u
teroru i da su praktično postali vlast. Ne želim da iznosim detalje o nečemu što
je još uvek državna tajna. Stvar je vrlo prosta, sednica je snimana, vlada može
da skine oznaku državne tajne i da stenogram stavi na uvid javnosti. Ono što je
mene zaprepastilo jeste da je Zoran Vukojević Vuk kao zaštićeni svedok rekao da
je zemunski klan doznao da sam govorio vrlo oštro o njima. To znači da je neko
ko je prisustvovao toj sednici ili, što je verovatnije, neko ko je imao uvid i
preslušavao traku, preneo sve to Dušanu Spasojeviću. Već bi to bilo dovoljno da
se sprovede unutrašnja istraga u BIA: ko je te poverljive detalje preneo
zemunskom klanu. Mene to jako interesuje!
