( ( Windows-Cyrillic ) )
Ментално загађење
„Србија у очима грађана”, 23. 7.
„Политика” је 23. јула објавила занимљиво истраживање „Србија у очима грађана”, у којем су примарне теме биле српски политичари и интеграција у Европску унију. Карактеристично је да су Београђани и овога пута, као и увек, заборавили да се осврну и на феномен псовки и псовача који уистину руже нашу престоницу. Ни у једном европском граду не могу се чути тако ружне и масовно распрострањене псовке као у Београду, које су преплавиле улице, возила градског саобраћаја, кафане, предузећа и установе, па чак и болнице!
Грађани дискутују о перспективама за интеграцију у Европу (заборављајући
при том да смо ми били цивилизацијски и на пољу културе жижа и колевка Европе и
пре ренесансног буђења у време Ђота), али превиђају да наш данашњи
цивилизацијски ниво није ни приближно адекватан европском – не само због тога
што градом буче застареле крнтије од аутомобила, испуштајући отровне гасове, као
и због дивљачке вожње по граду и непоштовања прописа и од стране возача, а и од
стране пешака, због онолико рупчага на тротоарима и отворених шахти, ђубришта и
псећег измета на улицама, због несхватљивих гужви у јавним возилима,
нетолеранције и неуљудног понашања и на улици и у јавним возилима (да не наводим
још многе примере), већ пре свега због апсолутног и толико карактеристичног
одсуства поштовања човекове личности увек и на сваком месту. Наравно, има часних
изузетака, али су они увек само пријатно изненађење. Да наши пристојно одгојени
грађани, а посебно странци који разумеју српски, не би повраћали, требало би на
јавним местима истаћи писмене опомене „Не псуј!”, исто као што су биле после
Другог светског рата на јавним местима истицане опомене „Забрањено пљувати!”.
Овакве опомене би ваљало уприличити и у јавним возилима, у болницама и на сваком
јавном месту. Радикалним рестрикцијама би требало забранити псовање и пљување на
јавном месту, попут казни за бацање смећа на улицама града (које још нису
уведене). Јер, псовка је духовно смеће које псовач из себе избацује на друге,
угрожавајући и менталну хигијену недужних грађана. Посебно је ружно чути
шипарице и младе девојке које псују на улици. Арсенал псовки које и њихови очеви
и мајке „разносе” на јавним местима престонице јесте ругло града и ружан профил
целе нације. Зар да се дичимо тиме што држимо „рекорд нације псовача у Европи и
свету”, уз други рекорд, рекорд пушења на јавном месту?! Масовно пушење и
псовање су симптоми и лошег материјалног и васпитног стандарда, што одаје
недостатак цивилизацијског стандарда и нивоа.
Овој констатацији се може придодати и несхватљива пракса београдских
таксиста који одбијају да возе на „краћим релацијама”, варају на таксиметру и
гусарски уцењују путнике на аеродрому и пред железничком и аутобуском станицом,
тражећи најмање троструко већу суму од оне коју би показао таксиметар, док за
вожњу од аеродрома до центра града траже 25 евра.
То су само неки од добро познатих примера односа и понашања на које се
већина грађана већ одавно навикла, не схватајући да је наведени синдром
нецивилизацијског понашања једна од најозбиљнијих препрека за такозвану
интеграцију у Европу, којој смо ми већ давно, у време Душаново и Лазарево, као
најлепши цвет хеленистичко-византијске културе и цивилизације, припадали.
Стога сматрам да не треба дозволити да нам „повратак” у ту европску
интеграцију ометају некакви псовачи и пљувачи који нам већ више од пола века
загађују престоницу и образ цивилизоване Србије пред лицем Европе. Јер, велике
ствари често зависе од „незнатних”.
Лазар Димитријевић,
академик, сликар и књижевник,
Београд
академик, сликар и књижевник,
Београд
