| Drugi pisu | 12. Avgust 2004. |
Pise: Mihal Ramac
Kad se nesto ne razglasava na sva zvona, prodje neprimetno. Poput
vesti da ministri i jos nekih hiljadu visokih duznosnika podnose ostavke na
clanstvo u upravnim odborima. U skladu sa odgovarajucim zakonom, koji je takodje
usvojen bez mnogo buke. Mali korak za politicare mogao bi da postane veliki za
drzavu. Ako nova praksa zazivi, kako bi se reklo samoupravljackim
jezikom.
Pre cetiri godine u ovo vreme DOS je obecavao da ce pocistiti smece
iz drzavnih nadlestava i da ce se javnim poslovima moci baviti samo ljudi cistih
ruku. Kad je doslo da se nacini prvi korak i da novoustolicene licnosti objave
imovno stanje, vecina se pravila blesava. Bajka o cistim rukama uskoro je izasla
iz mode. Ispostavilo se da su dosovci mahom bili grabezljivi skorojevici. Kad je
odlazila Zivkoviceva vlada, niko se nije setio da obnaroduje da li je nesto
stekao dok je bio na vlasti. I kako je stekao to sto jeste. Po mnogima se golim
okom videlo da im je prijalo. Nisu se bas namucili, a obilno je
priticalo.
Kad je dosla Kostunicina vlada, imovno stanje nije pominjano.
Cinilo se da ce sve ici po starom i da na vlast opet dolaze lica namerna da
zestoko naplate odricanja na koja su bila primorana dok su bila u opoziciji.
Posto se smatra da onaj ko nije na vlasti zivi od svog rada. A ko zivi od
posteno zaradjenog novca, nema ga za bacanje. Zakon o sukobu interesa mogao bi
da postane ona granica iza koje se makar nesto menja. Uz uslov da se ne
primenjuju samo rupe u njegovim paragrafima.
Vecina ljudi uverena je da
se politikom bave kokosari, protuve i lencuge zeljne maznjavanja. Ljudi gledaju
i slusaju. Vidi se svasta. Cuje se i prepricava jos vise. Likovi sa politicke
scene bas se i ne trude da opovrgnu ono o cemu se suska. Zato sto nemaju sta da
pobiju. Ili zato sto veruju da im niko nista ne moze, jer im je sve
dozvoljeno.
Uverenje da drzavu vode lopovi skodi i drzavi i gradjanima.
Ljudi ne veruju takvoj drzavi, ma bila i njihova. Ne veruju joj ni druge drzave.
Ko je makar jednom stajao u redu za vizu ili bar jedared video gadjenje s kojim
strani policajci listaju vazeci i uredno viziran pasos SRJ, taj nije zeljan
prica o ugledu domovine. A taj ugled stvara se iskljucivo ovde. I srozava se
samo tu.
Gradjani SCG putuju u svet s pasosem SRJ. Vec tu nesto ne stima.
Kad kazu odakle su, obavezno sledi dodatno pitanje o poreklu: iz Srbije ili iz
Crne Gore? Drzavnu zajednicu ne postuju cak ni oni koji se zalazu za njeno
ocuvanje. Vecina njih pod ocuvanjem podrazumeva ozvanicenje cinjenice da je
Srbija veci, sto ce reci - vazniji clan zajednice. Odnosno, da Crna Gora dodje
kao neko smetalo. Vecina politicara o SCG govori s nipodastavanjem. Ili uz
podsecanje da su joj dani odbrojani. Sto strance, u najmanju ruku, zacudjuje. Pa
pitaju zasto smo uopste pravili nesto sto ne mislimo da ocuvamo. Ili zasto nismo
odmah napravili ono sto tek smeramo da nacinimo.
Ceh se ponosi sto je iz
Ceske. Francuskinja se ne stidi sto je iz Francuske. Naprotiv. Gradjani SCG ne
dice se svojom zemljom. I ne mogu da to sakriju. Kako ovde, tako i pred svetom.
Zvizdanje himni pred ocima celog sveta rasteglo se na vise od deset godina.
Bruka je zasmetala tek sadasnjim vlastima. Predlog nove himne docekan je
masovnim zvizducima. Sto je sasvim normalno: spojiti dve tako razlicite pesme
isto je sto i spojiti evro i dinar. SCG je toliko neprirodna zajednica koliko je
to bila i SRJ pa nikakva himna ne moze da je ulepsa i poboljsa. Sto ne znaci da
zajednica dve republike ne bi bila moguca. Ako bi one prethodno sredile stvari
kod kuce i rascistile same sa sobom sta hoce i kako hoce.
Vojvodjanska
vlast za sve sto ne valja optuzuje Beograd. Malo ovde, mnogo vise pred svetom.
Posle cetiri godine mlacenja prazne slame, vladajuca koalicija se setila da
dolaze izbori. Pa mesec dana uoci glasanja promenila izborna pravila. Sto se ne
radi bas nigde u pristojnom, to jest demokratskom svetu. Pravila su prekrajana
toboze zarad manjina, mada se svode na to da stranke vladajuce koalicije
obezbede sto vise mesta za sebe. U normalnom svetu to se postize radom na korist
zajednice. Ko mudro i cestito radi cetiri godine, uoci izbora spava mirnije od
onih koji su te godine slatko prespavali. A vlast u Vojvodini je sladja nego
drugde. Ni na sta ne obavezuje, jer pokrajina navodno nema nikakvih ovlascenja,
ali donosi izuzetno mnogo. Za vojvodjanske rukovodioce, uz to, kanda ne vazi ni
beogradski zakon o sukobu interesa.
Zanimljiviji od pokrajinskih bice
gradonacelnicki izbori. Zato sto se u svakoj varosi zna ko je ko. I sta je cija
dedovina a sta DOSOVINA. Dobiti glasove u svojoj varosi teze je nego na
stranackoj listi. Sudeci po broju budalastina koje su dosad izrecene, vecina
kandidata dolazi iz proslosti. Na zalost, iz blize. U onoj daljoj se znalo, bar
u Vojvodini, da gradonacelnik mora da da bude iz dobre porodice. Da ima najvise
skole. Da bude vaspitan. Da u dusu poznaje svoju varos. I ona njega.
Posto su
se, zajedno s gradovima, menjali i njihovi stanovnici, bice zanimljivo videti
imaju li danas sanse proverene vrednosti. Ako nemaju, ostaje da se svaki put u
svemu polazi od nule. I da tudje kuce uredjuju oni koji ne umeju da naprave reda
u svojoj avliji.
DANAS
