M E M O R A N D U M U D R U Z E N J A «S L O B O D A»
PROTIV POVLACENJA TUZBI SR JUGOSLAVIJE
PROTIV ZEMALJA NATO PRED MEDJUNARODNIM SUDOM PRAVDE
Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) podnela je 29. aprila 1999.
godine tuzbe Medjunarodnom sudu pravde u Hagu protiv 10 zemalja NATO i to:
Sjedinjenih Americkih Drzava, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i
Severne Irske, Kraljevine Belgije, Kanade, Republike Francuske, Savezne
Republike Nemacke, Republike Italije, Kraljevine Holandije, Portugala i
Kraljevine Spanije, zbog agresije, genocida, ratnih zlocina i zlocina protiv
covecnosti.
Posle javne debate, odrzane izmedju 10. i 12. maja 1999. godine,
Medjunarodni sud pravde je u svojoj Odluci od 2. juna 1999. godine, odbacio
zahtev SRJ za zavodjenje privremenih mera i, oglasavajuci se iz
proceduralnih razloga nenadleznim u pogledu tuzbi protiv SAD i Spanije,
rezervisao za kasnije raspravu o tuzbama protiv ostalih, napred navedenih,
osam zemalja NATO.
Poslednjih meseci pojedini predstavnici vlasti Srbije i Crne Gore
izlaze u javnost sa, manje ili vise otvorenim zalaganjem za povlacenje tih
tuzbi. Najdalje u tome su otisli sadasnji ministar spoljnih poslova SCG Vuk
Draskovic i neki njegovi saradnici, zatim, predsednik Srbije Boris Tadic i
drugi. Na istim linijama su i zalaganja nekih domacih nevladinih
organizacija za koje se pouzdano zna da su finansirane iz izvora zemalja
agresora, pre svega SAD.
Raspolozenje vecinske javnosti je protiv takvih stavova, uz
naglaseno iznenadjenje i nezadovoljstvo prema njihovim nosiocima. Verovatno
zato jos uvek nema zvanicnih stavova ni jedne od nadleznih institucija
vlasti. Iz toga se moze zakljuciti da izjave pojedinaca iz vlasti i njihovo
siroko publikovanje u onim medijima (''demokratski mediji''), koji niz
godina, ako ne i tokom citave poslenje decenije, primaju finansijsku pomoc
od NATO zemalja, imaju za cilj da pripreme domacu javnost za takav jedan
korak.
Obrazlozenja variraju od pojedinca do pojedinca, sto je svojevrsni znak
osecanja neubedljivosti, konfuzije i prikrivanja istine od javnosti.
Najcesce se navodi da SCG ne moze teziti Evropi, evropskim integracijama,
evro-atlantskim integracijama, Partnerstvu za mir i clanstvu u NATO, a
tuziti se istovremeno sa NATO zemljama. Zatim da su tuzbe SRJ bez izgleda na
uspeh i da ce ih Medjunarodni sud pravde svakako odbaciti, odnosno,
proglasiti se nenadleznim. Pri tom se, od prilike do prilike, kao elementi
za ovakvo predvidjanje, javnosti serviraju stavovi o tome da SRJ u vreme
podnosenja tuzbi (april 1999.), ili nije bila clanica UN, ili da nije moguce
dokazati odgovornost tuzenih drzava za genocid nad srpskim narodom, jer to
ukljucuje nameru za istrebljenje celog naroda, ili njegovog dela, a ta
namera ''ocigledno'' nije postojala.
U tim izjavama se, dalje, u javnosti nudi, opet kao stav pojedinaca,
ideja o istovremenom povlacenju tuzbi SCG protiv osam NATO zemalja i tuzbi
Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv SRJ za agresiju, odnosno, genocid, kao
i protiv-tuzbi SRJ protiv BiH i Hrvatske, takodje, pred Medjunarodnim sudom
pravde. Pri tome se precutkuje cinjenica da je prethodna DOS-ovska vlast,
gotovo odmah po preuzimanju drzavnog kormila, 2001. godine jednostrano
povukla pomenute protiv-tuzbe SRJ, lisavajuci na taj nacin nasu drzavu i
narod mogucnosti da se zastite i ostvare svoje legitimne interese. I to
precutkivanje je znak neciste savesti tzv. demokratske vlasti koja je time
pokazala da nije spremna da snosi odgovornost pred narodom.
Treba podsetiti na cinjenicu da, kada su uspostavljeni formalni
dipslomatski odnosi SRJ i BiH 2001. godine, ''demokratska vlast'' nije
insistirala na prethodnom povlacenju tuzbe Alije Izetbegovica protiv SRJ za
navodnu agresiju i genocid, iako je potpuno jasno da niti je bilo agresije,
ni genocida, niti jedna drzava, dakle, citav jedan narod, moze biti
kolektivno odgovoran za bilo kakav zlocin, niti je podnosilac tuzbe, Alija
Izetbegovic, imao legitimitet da u ime citave BiH, dakle u ime sva tri
njena konstitutivna naroda, podnosi bilo kakvu tuzbu protiv SRJ, jer je u to
vreme srpski narod, kao konstitutivni narod, bio izopsten iz vlasti BiH sve
do uspostavljanja dejtonske BiH, krajem 1995. godine. Niko iz tzv.
demokratske vlasti nije tada koristio argument o tome da nije normalno da
BiH zeli diplomatske odnose, doborosusedstvo i prijateljstvo sa SRJ dok
istovremeno insistira na tuzbi protiv SRJ, nista manje nego za agresiju i
genocid.
Sto se tice zahteva za nadoknadu ratne stete od agresorskih zemalja,
sto je sastavni deo tuzbe SRJ pred Medjunarodnim sudom pravde, autori
pomenutih izjava, manje ili vise otvoreno, obeshrabruju takav zahtev i
ocekivanja nase javnosti. Pri tome se, najcesce, koriste dva osnovna
''argumenta'' : prvi, da smo dobili, ili da cemo dobiti finansijsku pomoc
Zapada, bespovratne ili povoljne kredite, te da ne treba inistirati na
formalnoj nadoknadi ratne stete; drugi, da je iluzija da se od SAD i drugih
clanica NATO zemalja moze ostvariti pravo na ratnu stetu, jer su oni jaki i
tesko ih je na to obavezati. Zato je bolje od svega odustati, ''a u interesu
dobrih buducih odnosa, saradnje i prijateljstva''.
Sve ove izjave i svi ovi navodni argumenti praceni su ocenom
ministra spoljnih poslova SCG V. Draskovica i drugih pojedinaca iz vlasti da
smo za bombardovanje, odnosno za agresiju NATO, sami krivi, odnosno da je za
sve to kriv Slobodan Milosevic i njegov rezim. Zato je po njima besmisleno
insistirati na ''Milosevicevoj tuzbi'' i ''Milosevicevim protiv-tuzbama'',
jer su ti akti nasledje prethodnog rezima kojeg ''nova, demokratska vlast''
treba da se oslobodi.
Vremenski, ne slucajno, kampanja za povlacenje tuzbi SRJ protiv
osam zemalja NATO, poklapa se sa upornim nastojanjem Haskog Tribunala da
nametanjem branioca po sluzbenoj duznosti predsedniku Slobodanu Milosevicu,
ugrozavanjem njegovog zivota i zdravlja i manipulisanjem time, promenom
pravila postupka na sredini njegovog trajanja, kao i drugim nezakonitim
manevrima, oteza ili onemoguci iznosenje istine i dokaza o stvarnoj krivici
NATO i njegovim zlocinima protiv naroda SRJ tokom agresije 1999. godine.
Ocigledno da druga faza procesa predstavlja ozbiljnu opasnost za NATO,
zemlje - agresore i njihove lidere da budu objektivno direktnije nego u
prvoj fazi procesa stavljeni na optuzenicku klupu, zbog cega bi povlacenje
tuzbi SRJ otklonilo, ili bar umanjilo takvu opasnost. Uostalom, istu svrhu
imalo je i ponistavanje presude Okruznog suda u Beogradu broj 381/2000. od
21. septembra 2001. godine protiv lidera NATO-drzava od strane bivseg
DOS-ovog rezima.
Zbog toga nema nikakve sumnje da je povlacenje tuzbi SRJ vazan
interes tuzenih zemalja i NATO pakta u celini. Da nije tako ne bi bilo
pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu, ovi pritsci
su bez presedana u istoriji medjudrzavnih sporova pred Medjunarodnim sudom
pravde. Ovo se jedino moze objasniti time da je NATO svestan svoje krivice,
odnosno da je izvrsio agresiju, prekrsio Povelju UN, osnovne principe
medjunarodnog pravnog poretka, Zenevske i Haske konvencije i mnoge druge
izvore medjunarodnog javcnog prava. Takodje, prekrsio je i sopstveni
Osnivacki akt, a zemlje ucesnice u agresiji su prekrsile i svoje sopstvene
ustave, posto su odluke o agresiji donete izvan i, najcesce, protiv volje
nacionalnih parlamenata. Otuda je normalno da NATO i njegovi lideri, posebno
lideri koji su igrali kljucnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ,
svesni dalekoseznosti posledica eventualnog prihvatanja nasih tuzbi i moguce
osude od strane Medjunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to unapred
sprece. Najbolji put za to jeste - povlacenje tuzbe od strane SCG.
NATO je svojim uticajem i finansijama obezbedio da u oktobarskom
prevratu 2000. godine i na ''slobodnim i demokratskim izborima'' u SRJ na
najvaznije pozicije vlasti dodju licnosti za koje je siguran da ce nastupati
onako kako nastupaju, odnosno, da ce braniti i nametati interese NATO pakta
i odredjenih zemalja clanica, proglasavajuci te interese za interese SCG,
odnosno Srbije. Pokazalo se da su oni to revnosno cinili i da i danas to
cine, tako da su sa tom naglasenom servilnoscu i sluganstvom nasu zemlju,
umesto izgradnje partnerskih odnosa sa svetom, posebno Zapadom, pretvorili u
savremenog vazala, koloniju, odnosno monetu za potkusurivanje, o cijim
interesima ne odlucuje nas narod, vec spoljni mentori ''demokratske
vlasti''.
Sto se tice ''argumenata'' koje V. Draskovic i drugi pojedinci iz
vlasti navode u prilog povlacenja tuzbe protiv zemalja NATO, stvari stoje
ovako:
A) Nije tacno da SRJ u vreme podnosenja tuzbe (april 1999. godine) nije
bila clanica UN. Cinjenica je da SRJ, koja je bila jedan od osnivaca svetske
organizacije, nikada nije bila iskljucena iz clanstva UN. Poznati su
pokusaji SAD da posredstvom trecih zemalja na Generalnoj Skupstini UN (tzv.
Hrvatska inicijativa), iskljuce SRJ iz clanstva UN. Ti pokusaji su pretrpeli
potpuni neuspeh, jer je velika vecina zemalja - clanica UN bila protiv
iskljucenja SRJ iz clanstva UN, s obzirom da za to nije postojao nikakav
oslonac u Povelji UN. Da je SRJ bila clanica UN potvrdjuje i tadasnje
misljenje glavnog pravnog savetnika UN. Istina je da je odlukom Generalne
Skupstine UN samo privremeno suspendovano pravo SFRJ (SRJ) na ucesce u radu
Generalne Skupstine i EKOSOK-a. Prema tome, nije bilo razloga, niti pravnog
osnova za podnosenje zahteva za ponovni prijem SRJ u clanstvo UN, kao nove
clanice, kako je to uradio tadasnji predsednik SRJ Vojislav Kostunica svojim
aktom od 27. oktobra 2000. godine. Ako je bilo razloga za ikakvu molbu, onda
je to mogla biti samo molba za ukidanje privremene suspenzije od ucesca SRJ
u radu Generalne Skupstine i EKOSOK-a, a nikao molba za njen prijem u
clanstvo kao nove drzave. Osim toga, Vojislav Kostunica je aktom od 27.
oktobra 2000. grubo prekrsio Ustav SRJ, jer nije imao ovlascenje za takvu
odluku koja je u iskljucivoj nadleznosti Savezne skupstine SRJ. Najzad, bez
obzira na privremenu suspenziju samo jednog segmenta clanskih prava, SRJ je,
bez prekida, koristila sva druga clanska prava u Ujedinjenim nacijama,
ukljucujuci, na primer, ucesce i istupanje na sednicama Saveta bezbednosti,
ucesce u medjunarodnim pregovorima pod okriljem UN, kao sto su, na primer,
pregovori o zabrani koriscenja hemijskog oruzja, potpisivanje medjunarodnih
konvencija, neprekodno funkcionisanje Stalne misije SRJ pri UN u Njujorku i
dr. Istovremeno, SRJ je redovno izvrsavala sve svoje clanske obaveze,
ukljucujuci i redovno placanje kontribucije (clanarine), u korist UN.
B) Tuzbe SRJ protiv clanica NATO ukljucuju i zlocin genocida, ali se ne
svode samo na to. One, takodje, obuhvataju odgovornost clanica NATO za
krsenje medjunarodnih obaveza i to: obaveza koje zabranjuju upotrebu sile
protiv druge drzave; obaveza koje zabranjuju intervenciju u unutrasnje
stvari druge drzave; obaveza koje zabranjuju krsenje suvereniteta druge
drzave; obaveza koje stite civilno staniovnistvo i civilne objekte u vreme
rata; obaveze o zastiti zivotne sredine; obaveze o zastiti slobodne plovidbe
na medjunarodnim rekama; obaveza koje se odnose na osnovna ljudska prava i
slobode; obaveze o zabrani upotrebe zabranjenih oruzja; obaveza kojima se
zabranjuje namerno pogorsavanje uslova zivota civilnog stanovnistva sa
ciljem da se izazove fizicko unistavanje nacionalne grupe.
Ostaje pitanje zasto ministar Vuk Draskovic i drugi pojedinci iz vlasti
kriju od javnosti celinu tuzbi. Moze biti objasnjivo zasto tuzene clanice
NATO to cine, ali je tesko objasniti i nemoguce prihvatiti, istupanje nasih
zvanicnika kao advokata tuzenih zemalja.
V) Sto se tice ideje o istovremenom povlacenju svih tuzbi i
protiv-tuzbi, to su sasvim razlicite stvari i treba ih razlicito i
tretirati. Ni sam NATO ne porice da je napadom na SRJ prekrsio Povelju UN.
Pokusava da to obrazlozi moralnim i humanitarnim motivima. Medjutim, ne moze
se prihvatiti teza o tome da je SRJ izvrsila agresiju na Hrvatsku i BiH. Tu
tezu ne prihvata ogromna vecina svetske zajednice. Cak su i UN u svojim
dokumentima konstatovale da u ratu u BiH nije ucestvovala JNA, dakle SRJ,
vec da je to bio gradjanski rat (Izvestaj specijalnog predstavnika
Generalnog sekretara UN u BiH, iz maja 1992. godine). Osim toga, Hrvatska i
BiH (kao i Slovenija), pristupile su jednostranoj, protivustavnoj i nasilnoj
secesiji od SFRJ, sto je dovelo do gradjanskog rata u tim dvema bivsim
jugoslovenskim republikama.
Sto se tice nadoknade ratne stete, treba istaci da je to neotudjivo
pravo nase zemlje koje ne zastareva i da stoga niko nema moralno pravo da
formalnim odlukama organa vlasti uskrati (u pravnom smislu) drzavi i narodu
mogucnost ostvarivanja prava na nadoknadu ratne stete.
Osim toga, danas je svima jasno da nikakva pomoc niti je stigla,
niti ce stici - koja bi nadoknadila bar deo stete nanesene agresijom NATO.
Sve sto imamo od tzv. demokratskih promena u proteklom periodu je enormno
povecanje spoljnog zaduzenja, cime su stvoreni realni uslovi da nasa
zemlja, za koju godinu, zapadne u krajnje ozbiljnu duznicku krizu. Da li ce,
kada i kako odgovorni za ogromnu ratnu stetu to isplatiti nije razlog za
odustajanje od zahteva. To je zahtev u ime drzave i naroda, a ne u ime jedne
garniture na vlasti, pogotovu bilo kog pojedinca.
Sramna je teza predstavnika vlasti kojom pokusavaju da ubede narod
da, u interesu buducih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, prihvati
odustajanje od tuzbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako
uveravaju narod, ''ne sprecava pojedince da individualnim tuzbama traze
nadoknadu svoje stete''. Ciji su to pojedinci ako nisu drzavljani ove drzave
koja ima ustavnu obavezu da ih stiti. Kakva je moc gradjanina - pojedinca u
drzavi koja bi povukla drzavnu tuzbu, ostavljajuci gradjanina - pojedinca da
se tuzi sa vladama najmocnijih zemalja na svetu? Ako su drzave clanice NATO
tako snazne da nece udovoljiti zahtevu nase drzave za nadoknadu stete, kakva
je, tek, sudbina ljudi - pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili
pokrenuti?
Cilj izjava u prilog povlacenja tuzbe nije da se zastiti bilo koji
interes nase zemlje ili naroda. Pojedinci, a pre svega oni cija su imena
ovde navedena, vide svoju ulogu u tome da udovolje interesima NATO i
optuzenih zemalja, makar posle njih nastupio i potop za Srbiju. Medjutim,
odustajanje od tuzbe imalo bi visestruke negativne posledice, a pre svega to
bi znacilo:
1. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od odgovornosti
za sve zlocine pocinjene tokom 78-dnevnog bombardovanja SRJ. To znaci
oslobadjanje od odgovornosti za: nicim izazvanu agresiju, ubijanje i
ranjavanje hiljada ljudi, zena i dece; treniranje, naoruzavanje,
finansiranje, opremanje i snabdevanje teroristicke tzv. «Oslobodilacke
vojske Kosova (OVK)», sa ciljem secesije Kosova i Metohije od Srbije; napade
na civilne ciljeve, razaranje i ostecivanje kulturnih, verskih i istorijskih
spomenika u SRJ; upotrebu zabranjenog oruzja, kao sto su kasetne bombe i
oruzje sa osiromasenim uranijumom; unistavanje rafinerija i hemijskih
postrojenja cime je ucinjena ogromna steta covekovoj okolini; razaranje
industrijskih postrojenja, komunikacija, mostova, zdravstvenih i kulturnih
institucija, i dr.
2. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od obaveze da
nadoknade ratnu stetu koja prema proceni vlade SRJ iznosi preko 100
milijardi USA dolara;
3. Formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv za
agresiju, vec da su krivi nasa zemlja i nas narod oliceni u svom demokratski
izabranom predsedniku Slobodanu Milosevicu i drzavnom i vojno-politickom
rukovodstvu;
4. Legalizaciju nelegalno osnovanog Haskog tribunala i
punu legitimizaciju optuzbi tog Tribunala protiv predsednika Milosevica i
drugih najvisih drzavnih i vojnih rukovodilaca srpskog naroda za navodne
ratne zlocine. To bi bio nacin da se legitimna borba protiv terorizma na
Kosovu i Metohiji i odbrana SRJ od agresije prikaze kao ratni zlocin, a
agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim razlozima.
5. Da postoji sporazum iz Rambujea, iako je poznato da u
Rambujeu nikakvi pregovori nisu vodjeni i da, prema tome, od strane
predstavnika SRJ i Srbije nije prihvacen niti potpisan nikakav sporazum;
6. Legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i reviziju
Rezolucije 1244 koja garantuje teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije;
7. Reviziju Dejtonsko - Pariskog sporazuma, kojim je
ustanovljena Republika Srpska kao izraz suvereniteta i pune ravnopravnosti
srpskog naroda u okviru Bosne i Hercegovine;
8. Ucvrscivanje, odnosno, jacanje pozicija BiH i Hrvatske
u njihovim neosnovanim tuzbama protiv SRJ, uz prespektivu nametanja ogromnih
obaveza danasnjim i buducim generacijama u Srbiji i Crnoj Gori za nadoknadu
ratne stete.
Konacno, povlacenje tuzbi protiv zemalja - agresora znacilo bi
prihvatanje gubljenja nacionalnog suvereniteta i prakticnog nametanja nasoj
zemlji i narodu stranog protektorata u duzem periodu. To bi, istovremeno,
znacilo davanje dozvole unapred svim buducim agresorima da pod izmisljenim
moralnim i humanitarnim izgovorima, silom pokoravaju manje i slabije drzave
i po sopstvenoj volji namecu vlast koja ce sluziti interesima jedne, ili
grupe najmocnijih zemalja sveta.
Zbog toga je energicno suprotstavljanje pokusajima da se povuku
tuzbe protiv osam zemalja NATO za agresiju i brojne zlocine ne samo nas
vitalni nacionalni interes - da se tim putem izdejstvuje osuda agresora i
obezbedi pravicna nadoknada ratne stete, vec je to i u interesu
rehabilitacije i jacanja osnovnih principa medjunarodnih odnosa, Povelje UN
i medjunarodnog prava, kao i izgradnje pravednog medjunarodnog poretka.
U Beogradu, 20. avgusta 2004. UDRUZENJE
«SLOBODA»
Dostavljeno: -Narodnim poslanicima Narodne skupstine Republike Srbije
-Poslanicima Skupstine Srbije i Crne Gore
-Clanovima Saveta ministara Srbije i Crne Gore
-Sredstvima javnog informisanja
***************************************************************
**************************************************************
BITKA ZA ISTINU PREDSEDNIKA MILOSEVICA JE BITKA ZA NASU BUDUCNOST.
ISTINA CE POBEDITI SAMO UZ VASU POMOC.
POMOZITE ODMAH!
http://www.icdsm.org/battle.htm
**************************************************************
***************************************************************
SLOBODA urgently needs your donation.
Please find the detailed instructions at:
http://www.sloboda.org.yu/pomoc.htm
To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.icdsm-us.org/ (US section of ICDSM)
http://www.icdsmireland.org/ (ICDSM Ireland)
http://www.pasti.org/milodif.htm (ICDSM Italy)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
