|
Амерички медији, којима већ деценијама доминирају
новинари и уредници лево либералних опредељења, без оклевања су прогласили
кандидата Демократске странке Џона Керија за убедљивог победника у првој
од три дебате са председником Џорџом Бушом, у четвртак 30.
септембра.
И бриселска Европа која је ненаклоњена Бушу, судећи по
медијским коментарима, испуњена је надом у некакав преокрет који ће у
америчкој предизборној трци наводно да уследи због Керијевог дебатног
успеха. Лево либерални политички и медијски естаблишмент на обе стране
Атлантског океана, за који је Клинтон био и остао оличење политичке
виртуозности а Олбрајтова симбол државничке мудрости, види шансу за свог
кандидата у наводно немуштом Бушовом наступу пред камерама.
За
познаваоце америчке политичке сцене, међутим, исход дебате не представља
никакво изненађење, нити наговештава преокрет. По мом мишљењу, које се не
мења већ осам месеци, победа Буша је и даље веома вероватна, премда
наравно не и извесна. Овај се закључак намеће не из моје априорне
благонаклоности према сваком ко је супротстављен странци Клинтона,
Бајдена, Холбрука, Либермана, Гелбарда, Лантоша, Вокера, Рубина, Хејза
итд, већ из три савршено рационална разлога.
Као прво, чак ни
најзагриженији поборници садашњег америчког председника не сматрају Буша
посебно елоквентним и не би истакли стилски лепо заокружену, граматички
дотерану синтаксу као његову јачу страну. И он сам је свестан да му
језичка хитрина и речитост нису прирођени, као што је уз дозу
самокритичног хумора признао у говору којим је прихватио поновну
номинацију Републиканске странке почетком септембра у Њујорку.
Ни
Бушови поборници ни његови противници нису очекивали да ће у првој дебати
бити сведоци његовог чудесног преобраћања у златоустог беседника. Када су
очекивања тако мала, разочарења готово да и нема. Стога је вероватно да ће
у другој и трећој дебати он створити утисак победника, чак и ако оствари
само вербални реми.
Као друго, Буш је у првој дебати имао немогућ
задатак. Тема дебате је била искључиво спољна политика и он је требало да
докаже недоказиво: да је рат против Ирака био нераздвојно везан за рат
против тероризма и да је Садам располагао (или био на путу да располаже)
оружјима за масовно уништавање.
Истина је другачија: кључни Бушови
саветници из редова тзв. неоконзервативаца, а пре свих подсекретар за
одбрану Пол Волфовиц и његови блиски пријатељи и сарадници Ричард Перл и
Даглас Фајт, планирали су други ирачки рат далеко пре него што је Буш
постао председник. Били су пре свега мотивисани интересима Израела, затим
контролом над енергентима и тежњом за глобалном хегемонијом. Њима је 11.
септембар добро дошао као покриће за војну акцију против Ирака којој су
ионако намеравали да приступе чим за то добију прилику.
Треће, не
треба преувеличавати значај дебата у мотивацији бирачког тела. Американци
ће 2. новембра гласати за човека у кога у целини имају више поверења и са
којим могу да се у већој мери поистовете; они неће гласати за капитена
дебатног тима. Кери јесте добио дебату против Буша на поене, баш као што
ју је добио и Ал Гор пре четири године. Кери међутим није задобио поене у
анкетама јавног мњења (Буш упорно води) и својом дебатном победом није ни
корак ближе решењу проблема који је мучио и Гора. Тај је проблем пре свега
недостатак личне харизме, затим утисак претеране самоуверености и
надменост једва прикривена извештаченим осмехом.
За разлику од
Керијеве одбојне супериорности, Бушова вербална неспретност и повремена
несигурност пред камерама делује малтене симпатично. Њега не можемо
замислити као универзитетског професора, али га можемо замислити као
комшију који шиша траву или колегу са посла са којим пијемо кафу у паузи.
Обичан Американац се лакше поистовећује са Бушом зато што у њему
препознаје сопствене слабости и сопствена ограничења. Он јесте рођен у
богатој породици али не носи жиг привилегованог порекла на челу.
У
Керију, пак, просечан Американац препознаје бостонског патриција који жели
да се представи као неко ко разуме проблеме обичног света. Види у њему
самодекларисаног борца за права понижених и увређених који је при том
„тежак” неколико стотина милиона долара.
Тешко је убедити милионе
бирача који зарађују пуких десетак долара на сат да њихове проблеме заиста
разуме припадник самог врха америчке олигархије, човек који је браком са
удовицом наследника Хајнцове кечап империје себе сврстао међу неколико
стотина најбогатијих житеља најбогатије земље света.
Кери је себи
додатно наудио инсистирајући на својој тромесечној војној служби у
Вијетнаму као једном од кључних момената који га дефинишу као личност. На
конвенцији демократа његов завршни говор којим се „јавио на дужност” био
је мешавина сентименталног кича и дрскости. Само неко крајње арогантан
може да у темеље своје кампање угради причу о свом наводном ратном
херојству, причу која се показала као танка ако не и директно лажна и која
је Керијевим политичким непријатељима дала прилику да се обруше на детаље
збивања од пре 36 година - чиме је бачена сенка дубоке сумње на његов
интегритет.
Убрзо се јавио низ ветерана брзих патрол=E |
