|
DORPINOS
AKADEMIKA MATIJE BEĆKOVIĆA ČLANA KRUNSKOG SAVETA VELIKOM DELU KRALJA
ALEKSANDRA I
Pre 70. godina
ubijen je Kralj Aleksandar I Karađorđević, sin Kralja, unuk Kneza,
praunuk Vožda, najznačajnij Spski vladar ne samo u XX veku.
Rođen u Cetinju,
ostao bez majke s nepune 2 godine, školovao se kod Ruskog cara, u
Paževskom korpusu u Petrovradu, vodio tri rata, pregazio Albaniju, i za
svoga života jedva da je nekad skinuo uniformu.
Postao je Vrhovni
komandant Srpske vojske tek što je prošao dvadesetu godinu i izvojevao
njene najslavnije pobede: na Kumanovu, na Bregalnici, na Ceru i Kolubari,
na Kajmakčalanu i Sounskom frontu. Istoriju je doživljavao kao poeziju i,
kao što je napisala Rebeka Vest: ''imao poetsku ideju koju su imali samo
najveći ljudi u istoriji''.
I sam je pisao i
prevodio pesme, voleo muziku, razumeo se u slikarstvo. Bio je neodsutpni
vernik, nesebični dobrotvor, neumorni zadužbinar, obnovitelj gotovo svih
ustanova naše kulture.
Njegov otac,
Kralj Petar I Oslobodilac preveo je raspravu Džona Stujarta Mila ''O
slobodi'' . Bubući Kralj Aleksandar je kao kadet preveo ''Pesmu o sokolu''
Maksima Gorkog. Tako su obojica iz izgnanstva najavljivali slobodu svom
narodu. U mladosti je pisao rodoljubive pesme u maniru Milana Rakića.
Ostalo je zabeleženo da mu je predlagano da uđe u Srpsku Kraljevsku
Akademiju. Na tu ponudu je odgovorio da bi veoma loše mislio o Akademiji
koja bi ga u svoje članstvo primila kao pesnika.
Godine stvaranje
Jugoslavije su i godine Oktobarske revolucije. Ubijen je Ruski car u koga
su polagane nade da će biti oslonac i zaštitnik države Južnih Slovena.
Rusija je nestala a nastao je Sovjetski Savez, država koju je priznao
čitav svet ali Kralj Aleksandar nije. U Beogradu je zadržao carskog
ambasadora a srce i sva vrata svoje zemlje otvorio za ruske izgnanike među
kojima su bili i neki najveći pravoslavni duhovnici i intelektualci. Prvi
zagranični kongres izgnanih pisaca Rusije (među kojima su bili i
najslavniji, kao recimo Ivan Bunjin) održan je u Beogradu pod
pokroviteljstvom Kralja Aleksandra.
Prema memoarima
prisutnog francuskog ambasadora Novlensa, na prvom prijemu koji je vođa
mlade sovjetske republike priredio za strane diplomate, kraljevski
ambasador Miroslav Spalajković kazao je Lenjinu: ''Vi ste ubica i izrod
slovenske rase. Ja Vam pljujem u lice!''. Ta dotad nečuvena reč svedoči o
mnogo čemu i sigurno nije produžila život ni Kralju ni njegovoj
Kraljevini.
Zbog najodlučnije
otpora fašizmu i komunizmu u vreme kad im se malo ko opirao, lako su ga
uočili i Lenjin i Staljin i Hitler i Musolini i brzo složili nišanske
sprave na njegovim prsima. I pre atentata su mu pretili ubistvom, ali
''odsustvo straha od smrti'' učinilo je da uprkos mnogim upozorenjima i
predskazanjima nije odustao ni od svog poslednjeg puta, niti je pristao da
obuče pancir, niti prihvatio predlog da se sa broda ne iskrca, iako je
znao da su ubice pre njega stigle u Marsejsku luku. Fašizam koji se
približavao presreo ga je ne putu mira i ubio zajedno sa francuskim
ministrom inostranih poslova Lujom Bartutom pred očima milion Francuza
koji su došli da pozdrave Kralja vojskovođu i ratnog saveznika. Hitac koji
mu je uzeo život pogodio je i državu koju je stvorio. Da je tu i ona
ubijena znali su mnogi, iako je posle toga na mukama izdisala do naših
dana.
Sahranjen je na
Oplencu, na uz Karađorđa i Kralja Petra čije snove je ostvario, nego u
kripti pored svoje majke koje se najviše uželeo. Imao je 45 godina i 49
kilograma telesne težine.
U času kad je
vlada njegovog sina Kralja Petra II prva u Evropi bacila rukavicu u lice
Hitleru, Fancuzi su, kako je zapamćeno, sa cvećem i svećama krenuli ka
mestu na kojem je ubijen.
O
dvestagodišnjici Prvog srpskog ustanka i sedamdesetogodišnjici njegove
smrti, destine srpskih intelektualaca obratilo se Svetom Arhijerejskom
Sinodu SPC s predlogom da se blaženopočivši Kralj Aleksandar I
Karađorđević upiše u Diptih svetih srpskih mučenika.
Zbog
viteškog i hrišćanskog držanja pred smrću Ruska pravoslavna crkva
proglasila je poslednjeg ruskog cara i carsku porodicu svetim carskim
mučenicima na 80 godišnjicu njihovog smaknuća. Kralj Aleksandar I je deo
te porodice. Ruski car ga je krstio i školovao, bio mu saveznik i
sapatnik, s njim je podelio isti mučenički podvig ni za odluku Svetog
Arhijerejskog Sabora da Kralja Aleksandra I Karađorđevića upiše u sveti
Srpski mučenikoslov nema bolje i tačnijeg obrazloženja od onog koje je
dala Ruska crkva za Ruskog cara i Carsku porodicu.
Kralj Aleksandar
I nazvan je mučenikom bezbroj puta, zvanično i nezvanično, pismeno i
usmeno, kod nas i u svetu, od časa kada se udostojio mučeničkog venca pa
do današnjeg dana. Učinila su to i dva svetitelja: Nikoja Lelićki
besedom o Kralju mučeniku na četrdesetodnevni pomen i Jovan Šangajski koji
je govoreći u ruskom hramu Svete Trojice već treći dan po ubistvu rekao da
se Kralj Aleksandar svojim mučeničkim podvigom pridružio Caru Lazaru i
Caru Nikolaju II.
Kao što glavi
Vožda Karađorđa ''bi suđeno za venac se svoj prodati'', Kralju Aleksandru
bilo je suđeno da glavu da za mučenički venac koji će, nadati se, uskoro
osveštati njegova crkva pribrajujući ga saboru svetih srpskih mučenika.
Kralj Aleksandar
I podelio je golgotske muke sa svojom vojskom, doneo slobodu i vaskrs
raspetoj otadžbini, zapalio zavetnu sveću Carice Milice i svojim ukazom
ishodio ujedinjenje Srpske Pravoslavne Crkve.
Kao Karađorđev
praunuk dovršio je mauzolej na Oplencu, kao bogoljubac i pomiritelj
obnovio drvenu crkvu u Takovu, kao Njegošev potomak obnovio kapelu na
Lovćenu, kao vitez poditao spomenike Neznanom junaku na Avali, Pobedniku i
Zahvalnosti Francuskoj na Kelemegdanu, kao vernik ukrasio Kalenić i
pomogaoizgradnju stotina hramova, kao ratni drug postavio belege i uredno
vojničkoga groblja i kosturnice širom sveta i svoje zemlje, kao vladar
otkupio rukopis ''Gorskog vijenca'' pronađen u dvorskoj bibilioteci u
Beču, a većinu o trošku svoje civilne liste.
Svestan da ga zlo
neće poštedeti i da su ga odavno uočili progonitelji Boga i vere Hristove,
kao pomazanik Božiji gledao je smrti u oči prihvatajući je onako kako smrt
prihvataju mučenici.
Gologlavi narod
klečao je pored puteva kojima je prolazio njegov kovčeg, seljaci su nosili
izvrnute gunjeve, čobani lišćem zatiskivali zvona a uplakana vojska
polagala vence od crnog trnja na njegov odar.
Ruka koja ga je
ubila uskoro je počela bez spiska da baca u jame i kolje nejgov narod, da
mu srknavi dom, rastura porodicu i državu, pali gasne komore Aušvica i
Jasenovca i zavija u crno čitav svet.
Deveti oktobar je
najtragičniji datum novije srpske istorije i uz Karađorđevu pogibiju
najcrnji dan u dvovekovnoj povesnici Dinastije Karađorđević.
Veliki datumi
koje obeležavamo ove godine vezani su za ovaj dan i za ovo mesto i za ovaj
hram. Oplenac je Petropavlovsk Srbije u kojiem počivaju prometeji srpske
slobode i jedine revolucije koja se zvala srpska.
Ako je išta mogao
pomisliti u smrtnome trenu, bilo je da Srbi nikad neće zaboraviti kako je
završio svoj život.
Zašto je, gde je
i od koga je ubijen. Ali s golgotskog puta kojim je išao za svog
zemaljskog života nije sišao ni posle smrti.
Pamti se da je
raspustio Parlament i zabranio političke stranke, a to mu nikada nisu
mogli oprostiti ljuti zatočnici diktature proleterijata i neostupne
pristalice jednopartijskog sistema. Zamera mu se što je stvarao
Jugoslaviju iaoko je u njoj prvi okupio i oslobodio svoj
narod.
Mada je pao kao
prva žrtva fašizma šest godina pre početka Drugog svetskog rata, njegovo
stradanje nastavljeno je i posle pobede nad fašizmom. Pola veka njegovo
ime i ime kraljevske porodice bilo je prokaženo. Jedini spomenik Kralju
Aleksandru i Kralju Petru koga se nije mogla domoći rušilačka ruka bio je
onaj u Parizu na Jelisejskim poljima, na skveru Kralja Aleksandra. Kapela
na Lovćenu koju je obnovio svom pretku srušene je najviše što je on
obnovio. Njegovov ime na spomeniku Neznanom junaku na Avali bilo je
prekriveno granitnom lajsnom. Ta lajsna je uklonjena nedavno, ali granitna
gromada iz koje je ta lajsna isklesana još pritiska njegovo ime i delo.
Uklanjanje te gromade njegov narod i njegova crkva ne duguju samo njemu
nego pravdi, istini i sebi.
Još je u tuđini
grob njegovog sina, Kralja Petra II i njegove slavne udovice kraljice
Marije. Ide srpski narod nema drugih grehova ni dugova osim onih prem svom
kralju mučeniku i njegovoj porodici, bio bi pregrešan i prezadužen.
Sveća koju je
zapalio u Dečanima tinja gotovo pretuljena. Iz ruševina države koju je
stvorio Srbija se još nije iskobeljala a kamoli vratila
sebi.
I posle kosmičke
sramote koju su diživele njegove ubice i skrnavitelji njegovog doma,
koji su pucali i u čelo Hrista Spasitelja u dvorskoj crkvi na Dedinju,
ovih dana čujemo da će u sred slobodnog Beograda 2004. godine biti pozvan
onaj ko je odobrio da gardijska jedinica oda počast kralju Petru I povodom
stogodišnjice njegovog krunisanja. Da je to istina vidimo danas kada
greška nije ponovljena i kad toj jedinici nije dozvoljeno da na Oplencu
oda počast najslavnijem vojniku i vojskovođi, vrhovnom komadantu srpske
vojske Kralju Aleksandru Karađorđeviću. Ako je ta odluka doneta po
pravilima vojske Srbije i Crne Gore, to bi značilo da su u našoj vojsci na
snazi pravila i ukazi onog kaplara koga su regent Aleksandar i njegova
vojska krvave glave oterali sa Suvobora ili Njegovih sledbenika
neprijatelja Srbije i Crne Gore.
Slava viteškom
kralju mučeniku Aleksandru Karađorđeviću!
Matija
Bećković
(9. oktobra
2004.godine, na sedamdesetu godišnjicu ubistva kralja Aleksandra
Karađorđevića)
- KRAJ -
| 
