Posle pisanja Vašington tajmsa o navodnom zaokretu Vašingtona u odnosu na Haški tribunal
SAD žele da izbegnu univerzalnu pravdu
Posle pisanja Vašington tajmsa o navodnom zaokretu Vašingtona u odnosu na Haški tribunal SAD žele da izbegnu univerzalnu pravdu
BEOGRAD - Početkom sedmice buru u našoj javnosti izazvao je članak objavljen u Vašington tajmsu, a u kojem je američki analitičar Džefri T. Kuner naveo da je vlada američkog predsednika Džordža Buša učinila dramatičan zaokret u odnosu na Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i da traži da se slučajevi ratnih zločina počinjenih 90-ih godina u ratovina na Balkanu prenesu na domaće sudove ili da se počinioci amnestiraju.
Politizovan Tribunal
Kuner je napisao i da mu je nedavno zamenik državnog sekretara za kontrolu oružja, Džon Bolton, rekao da Vašington strahuje da je taj tribunal postao politizovan i da je, umesto da doprinese etničkom pomirenju, postao pretnja po regionalnu stabilnost. Ako je Bolton i rekao ono što mu je Kuner stavio u usta, sigurno nije to kazao iz ljubavi prema pravdi i želje da se kompromitovani Haški tribunal onemogući da "destabilizuje" Balkan.
Na Diplomatskoj konferenciji Ujedinjenih nacija, održanoj u Rimu 17. jula 1998. godine, osnovan je Međunarodni krivični sud (MKS) kao stalna međunarodna sudska institucija za gonjenje i kažnjavanje najtežih krivičnih dela: zločina genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresije, koja kao takva priznaje međunarodna zajednice. Usvojen je statut, tzv. Rimska povelja, koju je je potpisalo 139, a ratifikovalo preko 80 država. Sud je počeo da radi u julu 2002.
Iako je tadašnji predsednik SAD Bil Klinton potpisao Rimsku povelju, Amerika se od samog početka opirala ustanovljenju stalnog MKS i svom "potčinjavanju" tako osmišljenoj univerzalnoj pravdi. Baš uoči početka rada MKS, Vašington je krenuo u žestoku ofanzivu protiv jurisdikcije ovog suda nad SAD i njenim državljanima, ucenio je ceo svet i grubo pritiskao druge države da potpišu bilateralne sporazume o neizručivanju američkih državljana tom tribunalu u Hagu.
 | ||||
 |
|
Tamo gde treba... Amerikanci zastupaju doktrinu po kojoj ad hok sudovi, poput Haškog tribunala ili sud za ratne zločine u Ruandi (sa sedištem u tanzanijskom gradu Aruši), imaju razlog postojanja ako države na čijim teritorijima su počinjeni zločini nisu spremne ili ne žele same da sude počiniocima, a da su međunarodni sudovi, poput stalnog MKS u Hagu, nepotrebni za zemlje razvijene demokratije. Zato SAD finansijski i politički podržavaju sudove za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, ali odbijaju i samu pomisao da se bilo koji Amerikanac izvede pred bilo kakav međunarodni krivični sud. Naravno da je za konzistentnost prethodno skicirane politike bilo potrebno i nešto praktičnih dokaza, pa je "tamo gde treba" odlučeno da sudovi u Hagu i Aruši završe rad do 2008. godine, a da njihov posao preuzmu ili nastave nacionalna pravosuđa. |
|
|
 |
| |||
|
| |||
| ||||
Jula 2003, SAD su saopštile da gotovo 50 država nije podobno za vojnu pomoć pošto su podržale MKS, a nisu izuzele američke državljane iz njegove nadležnosti. Spisak je bio poduži: Bugarska, Slovenija, Hrvatska, Jugoslavija, Finska, Irska, Švedska, Švajcarska, Brazil, Južna Afrika i niz drugih evropskih, afričkih, latinoameričkih, i azijskih zemalja. Provuklo se 35 zemalja, među kojima Rumunija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Izrael, koje su sa SAD potpisale sporazume o neizručivanju.
Ispalo je da je Vašington, lobiranjem protiv MKS, pokušao da iz drugog plana nadigra evropske saveznike u njihovom dvorištu, vršeći neposedno pritisak na mnoge evropske zemlje da praktično biraju između EU i NATO (odnosno SAD). Evropa je bila šokirana, ali iz Brisela, nervnog centra Evropske unije, odmah su stigli jasni signali da se Vašingtonu neće izaći u susret.
"Ispravna odluka Vašingtona da izvrši pritisak na Beograd da izruči Haškom tribunalu sve svoje građane optužene za ratne zločine, sadašnjim pokušajem da taj isti Beograd natera da ubuduće ne isporuči MKS eventualno osumnjičene američke građane je - tužno ironična" stoji u pismu koje je organizacija za zaštitu ljudskih prava Hjuman Rajts Voč tada uputila vladama svih država, preporučujući im da se odupru "poslednjoj uceni Bušove administracije".
Izgubili osećaj mere
Iako su najviši predstavnici američke administracije, poput državnog sekretara Kolina Pauela, pokušavali da objasne to nije ucena (mada nije rekao šta je), niko nije progutao udicu. Osim samog Vašingtona, koji je pravdao svoje postupke lamentiranjem nad mogućnošću da će jednog dana, ako se američki državljanin nađe u rukama MKS, malo ko imati razumevanja za "posebnost" Amerikanaca i da će oni biti žrtve politički motivisanih slučajeva.
Sredinom 2003. godine, SAD su čak zapretile UN da će, ukoliko Savet bezbednosti ne bude garantovao trajni imunitet od MKS američkim pripadnicima mirovnih misija u svetu, povući sve svoje mirovnjake. Iako su im UN već izašle u susret, kompromisno odobrivši jednogodišnji imunitet američkim mirovnjacima po svetu (sa mogućnošću obnavljanja), SAD kao da su izgubile svaki osećaj mere.
Američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld "zablistao" je u junu 2003. na dvodnevnom sastanku ministara odbrane članica NATO u Briselu, kada je zapretio Belgiji preseljenjem sedišta Alijanse u neku drugu zemlju. Spor je nastao zbog belgijskog univerzalnog zakona iz 1993. godine, po kojem belgijski sudovi mogu da sude za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid svim optuženim bilo gde u svetu.
Na osnovu tog zakona, pred belgijskim sudovima su u to doba već bile tužbe protiv bivšeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg, potpredsednika SAD Dika Čejnija, državnog sekretara Kolina Pauela - sve zbog prethodnog rata u Zalivu - a i protiv tadašnjeg komandanta američkih snaga u poslednjem ratu protiv Iraka generala Tomija Frenksa.
Mnogi američki saveznici bili su iziritirani sve osionijim ponašanjem SAD na međunardonoj sceni, naročito od ulaska Buša u Belu kuću. Koordinisana ispitivanja javnog mnjenja, sprovedena pre dve nedelje u Kanadi, Francuskoj, Britaniji, Španiji, Japanu, Južnoj Koreji, Australiji, Meksiku, Izraelu i Rusiji, pokazala su da reputacija Amerike u svetu propada. U sedam zemalja veliki broj ljudi rekao je da se njihovo mišljenje o SAD pogoršalo u protekle dve do tri godine.
U avgustu lane svet je šokirala istina o tretmanu iračkih zarobljenika u zatvoru Abu Graib u Bagdadu. Ispostavilo se da su američki vojnici i lekari mučili i ponižavali iračke zatvorenike - ne da bi iz njih izvukli obaveštajne podatke, nego iz čistog sadizma, obesti i dosade. Ti zlikovci su optuživali nadređene i došlo se do vrha države, koji je uzvratio pionima da su oni sami stvarali haos u zatvoru. Ali nezavisna američka ekspertska komisija ustanovila je da vrh Stejt departmenta ipak snosi deo krivice, jer je stvorio uslove koji su doprineli svemu što se u Abu Graibu dešavalo.
Hoće da vladaju svetom
Mnogi analitičari smatraju da razlog američkog protivljenja MKS mnogo više ima veze sa željom SAD da radi šta hoće po svetu i da diktira da li će, kada i šta prihvatiti u međunarodnom pravu, nego sa brigom oko prava njenih građana. Da je samo reč o pravima američkih građana ne bi bilo razloga za ovakav odnos SAD prema MKS, jer nema nikakvih indicija da MKS, u odnosu na američke sudove, raspolaže manjim obimom zaštite.
Primera radi, američki državljanin u domovini može da bude osuđen na smrtnu kaznu, dok pred MKS ta mogućnost ne postoji. Mnoge države su već odbile da izruče određene pojedince Americi, upravo zbog toga što se u njoj još primenjuje smrtna kazna, kao i načina na koji SAD tretiraju avganistanske zarobljenike u Gvantamano Beju i zatvorenike u Iraku. Sva tri primera sama po sebi dokazuju zašto države pojedinačno ne bi trebalo da dele pravdu u nekim slučajevima.
Bojazan od formiranja sudova za deljenje jednostrane pravde u moćnim zemljama poput SAD, upravo je ono što je MKS trebalo da predupredi.
