|
O MOGUĆNOSTI ISTUPANJE IZ EVROPSKE
UNIJE 1.
Uvodne napomene
Krvavo secesionističko razbijanje SFRJ i pokušaji raznih lakeja
secesionističkih zlikovaca da "dokažu"
da su secesionističke republike SFRJ – Hrvatska, Slovenija, Bosna i
Hercegovina i Makedonija – "imale pravo" po Ustavu SFRJ da se otcepe podstakli
su me da posebvno obratim pažnju na one odredbe Ustava Evropske unije[1]
koje se odnose na mogućnost mirne secesije, mirnog istupanja iz Unije. Upravo po
tome, i pre svega po tome, ovaj se ustav razlikuje od ustava federacija jer oni
–ustavi federacija ni ranijih ni današnjih – ne sadržavaju odredbe o mogućnosti
istupanja iz federacije.
Unatoč činjenice, dakle, da države ne predviđaju svojim ustavima da se
pojedini njeni delovi mogu kada to žele da se otcepe od države, brojni su
pokušaji dokazivanja da su bivše jugoslovenske secesionističke republike imale
pravo, po Usatavu, SFRJ, na otcepljenje. Nije nikakvo čudo kada to čine amateri
kojima ustavno i međunarodno pravo nisu struka već to čine iz samo njima
poznatih razloga; čudno je kada to čine ljudi od struke, nauke, ljudi koji su
dužni da poštuju dostojanstvo nauke.
Nebrojeni su i jedni i drugi. Najnoviji iritirajući tekst jednog amatera
jeste tekst nekog Đorđa Jojkića, lekara, koji dugo živi u Nemačkoj, kuda je
otišao nakon što je besplatno
završio studije u Jugoslaviji, koji beogradski dnevnik "Politika" ovih dana
objavljuje. Polazna osnova ovog amatera nalazi se u njegovoj neznalačkoj
tvrdnji: "Odnosi između republika (SFRJ)
mogli bi se svrstati pod termin 'spoljna politika', budući da su, iako članice
federacije, republike po Ustavu imale mogućnost da istupe iz nje".
Oni koji su, među nama studentima prava, davali ovakve odgovore na
ispitima iz ustavnog prava, naš profesor bi obično znao da kaže: "Kolega, ova
zajednica neće ništa izgubiti ako se vi ispišete pa upišete studije na tehnici
ili medicini". Moglo bi da se navede mnogo dokaza da nikada nije postojalo
ustavno pravo za razbijanje Jugoslavije. Za ovu priliku najadekvatnije je
navesti jedan podatak iz ustavne prakse Jugoslavije. Naime, u Skupštini
Jugoslavije jedan slovenački poslanik je svojevremeno nešto natucao o pravu
naroda (ne republika) na samoopredljenje koje uključuje, reče, i pravo na
otcepljenje. Prdsednik Skupštine Moša Pijade – koji je bio i jedan od glavnih
autora tadašnjeg Ustava Jugoslavije – iznerviran došao je za govornicu i rekao:
"Šta, bre, ova budala priča! Da smo hteli mogućnost da se neko otcepi od
Jugoslavije onda bismo to i napisali u ustavu: ko donosi odluka, kako se ta
odluka donosi, ko sve ima da se pita, i tako dalje. Ništa od toga nema u ustavu.
I, bogami, ima da se živi u ovoj državi sviđalo se to ili ne
nekome". Tekst
g. Jončića – za koji se "Politika" opredelila iz samo njoj poznatih raloga – ima
samo jedan cilj: da sve zlo koje se od 1991. godine do danas dogodilo na
prostoru Jugoslavije optuži Slobodana Miloševića i njegov režim, i da abolira
glavnog krivca za tu našu
tragediju biblijskih razmera – ujedinjenu, arogantnu Nemačku, "monstuma divovske
snage a dečije pameti", kako ju je svojevremeno nazvao grčki ministar inostranih
polsova. Slobodan Milošević, sudeći po njegovim izjavama pred tzv. Haškim
tribunalom – čiji je, usput rečeno, jedan od glavnih kreatora Klaus Kinkel –
isto misli o Nemačkoj odnosno njenim tadašnjim vlastodršcima. S pravom,
naravno. Ovaj
gospodin kao da nije čuo, ili se pravi da nije nikada čuo, za sijaset
relevantnih dokumenata i činjenica za temu kojom se bavi: da postoji nešto što
se zove Povelja Ujedinjenih nacija; nešto što se zove međunarodno pravo; i,
naročito nešto što se zove Finalni akt KEBS/OEBS. Svi ti dokumenti bili su na
strani Jugoslavije, ali "monstrum divovske snage i dečijeg uma" nije ništa mario
za sve to, kao što ni gospodin Jončić za sve to ne mari. Ali, ako bi Bavarska
posegnula za protivustavnom nasilnom secesijom videli bismo kako bi se provela!
Baš onako, verujemo, kako se provelo jedanaest država SAD kada su pokušale da se
otcepe od SAD. Pa,
zar je moguće da se neko hvata pera da piše o tragediji Jugoslavije od 1990.
godine do danas, a da ne spomene "Karingtonov papir" i Gešerovo ponašanje na
sastanku ministara inostranih poslova EZ u noći između 16. i 17. deccembra 1991.
godine – dva događaja bez presedan u istoriji međunarodnih odnosa i diplomatije
po svom besčašću?! Zar je moguće o tome pisati, a samo usput spomenuti
Frankfurter Algemajne Cajtung, i to u pozitivnom kontekstu, a reč je o
listu-lažovu koji je kriv za potoke krvi na prostorima Jugoslavije,
najotrovnijem antisrpskom glasilu u istoriji
novinarstva.
Dakle, protivustavni nasilni secesionizam načelno, tragedija SFRJ i SRJ,
"stvaranje" čudovišne kreacije nazvane "Srbija i Crna Gora", dalje
secesionističko komadanje Srbije podstakli su me da se posebno pozabavim onim
oderedbama Ustava Evropske unije,
potpisanog ovih dana u Rimu, koje se odnose na pravo odnosno mogućnost
samovoljnog istupanja iz Unije. Upravo te odredbe nam govore da po tom aktu
Evropska unija nije federacija,
već je reč o međunarodnoj
organizaciji. S obzirom na to da se iz neznanja ili političkih
ciljeva ona često želi da prikaže kao federacija, nije isključeno da će njen
Ustav imati uticaja na buduće ustave država, naravno negativan, možda i razarajući
uticaj. 2.
Zašto države svojim ustavima ne predviđaju pravo na
secesiju?
Dakle, politička je praksa da države
ne predviđaju svojim ustavima pravo na secesiju, na otcepljenje dela
teritorija radi stvaranja nove nezavisne države ili radi prisajedinjenja nekoj
postojećoj državi. Verovatno osnovni razlog nije u nikakvoj doktrinarnoj
postavci, nego čisto praktične prirode: nemoguće je funkcionisanje države ako je ona zasnovana
na neizvesnosti trajanja jer bez te izvesnosti nemoguće je planirati privredni i
kulturni razvoj. Ustvari, nemoguć je bilo koji ozbiljniji
poduhvat. U
prošlosti, jedini izuzetak je za koji ovaj autor zna jeste Ustav SSSR-a iz 1936.
godine, tzv. "Staljinski ustav". Budući da je svima poznato kako se provela
država koja je imala takav ustav, taj izuzetak od pravila upravo potvrđuje
pravilo da u ustav ne treba unositi odredbu o "pravu na secesiju", jer takva
odredba nema osnova u pravu, a politički svakako slabi kohezionu snagu države i
njenu trajnost.
Imajući to u vidu, Ustavna povelja
Srbije i Crne Gore, koja predviđa da nakon 3 godine države članice
"državne zajednice" SCG mogu odlučiti da građani referendumom odluče da li će
održati "državnu zajednicu" ili će svaka od njih posatati nezavissna država je
takođe izuzetak od pravila, i to u još eksplicitnijem vidu nego što je to bio
"Staljinski ustav" SSSR-a. A nije i nikaakvo čudo. Ustavna povelja je nešto
nečuveno u političkoj i pravnoj teoriji i praksi, o čemu tek treba da se napišu
knjige. To je u celini tvorevina Evropske unije, odnosno preciznije rečeno,
njenog funkcionera Havijara Solane i njegove sekretarice koja se zove Kristina
Galjak, i "povelja" nema ama baš nikakve veze sa narodom kome je ona nametnuta
poseredstvom garniture koja je došla na vlast u SRJ pučem od 5. oktobra 2000.
godine. To je oktroisani ustav kakvog
istorija ne pamti; nikada nijedan narod u istoriji nije tako i toliko ponižen
kao što je nametanje tog ustava jednom narodu. Njegovi predstavnici u svatri
parlamenta – Srbije, Crne Gore i SRJ – nisu imali pravo da menjaju i jedno
slove, ijednu zapetu u tekstu koji su usvojili Solana i njegova
sekretarica. Kao
što se moglo i očekivati, u praksi "državna zajednica" zasnovana na tom i takvom
ustavu uopšte ne funkcioniše, niti
može funkcionisati. Sada je već svakome jasno da je sve to i učinjeno upravo
zato da ne funkcioniše kako bi se SRJ što pre likvidirala kao država. Ali, to je
već posebna tema kojom se nećemo baviti ovvom
prilikom. 3.
Kako Ustav EU reguliše pitanje istupanja iz
Unije?
Odredba kojom se omogućuje dobrovoljni izlazak iz Unije ušla je u nacrt
ustava tek pri kraju dugotrajnog rada na tekstu; nje nije bilo u prethodnim
brojnim nacrtima. Očigledno, autori teksta dugo su se držali principa – kao što
smo napred videli – na kojem su zasnovani ustavi ranijih i savremenih
federacija: da su takve odredbe pravno neutemeljene, a politički apsolutno
nesvrsishodne. Međutim, na kraju je ipak pobedio koncept mogućnosti jednostranog
istupanja iz Unije. A to je upravo ono što Uniju, kao što smo rekli, čini
tvorevinom koja ne može da se nazove federacija; u najboljem slučaju može da se
kaže da je to tvorevina koja je na putu da postane fedracija, Sjedinjene Države
Evrope, ako praksa pokaže da se radi o tvorevini sposobnoj za život kao
federacija.
Pravo i mogućnost istupanja države
članice iz Unije regulisano je članom I-59 Ustava EU. "Svaka država
članica može odlučiti da napusti članstvo u Uniji u skladu sa svojim ustavnim
propisima", veli stav 1 toga člana. Dakle, princip je da država ćlanica ima pravo da se povuče iz
Unije.
Ali, da bi to i ostvarila mora da
sledi jako komplikovanu proceduru propisanu u ostalim stavovima toga
člana. Država koja odluči da se povuče mora tu svoju nameru da saopšti Evropskom
savetu. Evropski savet će usvojiti pravila po kojima se postupa u takvim
slučajevima. Unija će zatim pregovarati sa državom koja je izrazila nameru da se
povuče i zaključiti sporazum o tome sa tom državom, uzimajući u obzir i položaj
te države u budućim odnosima sa Unijom. Taj sporazum mora da bude baziran na
članu III-227(3) Ustava[2];
potpisaće ga Savet ministara na osnovu odluke koja se donosi kvalifikovanom
većinom, - nakon što je dobivena saglasnost Evropskog parlamenta.
Dakle, kada neka članica Unije želi da je napusti, na tom pitanju
angažuju se praktično sve institucije Unije, i one o tome manje ili više sve
učestvuju, tako da ispada da je to stvar više šitave Unije nego države u
pitanju.
Ustav ništa ne govori o slučaju kada država članica jednostavno ne želi
da sledi tu komplikovanu proceduru, već jednostavno ne želi više da bude članica
Unije. Autori Ustava kao da jednostavno nemaju dovoljno mašte da tako nešto
zamisle ili pak ne veruju da je tako nešto u praksi nemoguće. Medjutim, ništa
nije nemoguće kada je u pitanju opsesija sa idejom nacinalne države, "suverene i
međunarodno priznate", kako pokuzuje aktuelni primer aktuelnih crnogorskih
vlastodržaca. Oni svakodenevno pričaju na sav glas o članstvu u EU, ali
"zaboravljaju" da će daleko manje biti samostalni i nezavisni u EU nego u
SCG.
Možda odredba člana I-58 ima za zadatak da disciplinuje te i takve
slučajeve. Naime, ovaj član predviđa kako da se disciplinuje nedisciplinovan
član Unije, kako da ga se posalje u magareću klupu. Mnoge institucije Unije, kao
i države članice, mogu da se požale na nedisciplinu neke države članice. Savet
ministara, kvalifikovanom većinom od 4 petine (!), usvaja mere protiv
nedisciplinovanog člana, ali uz prethodnu saglasnost Evropskog parlamenta. Osim
toga, dužan je da sasluša državu u pitanju. Kazna se satoji u suspenziji
određenih prava državi članici koja stvara probleme.
Mi ne znamo da li su i, ako jesu, koliko su autori Ustava EU koristili
Ustav SFRJ iz 1974. godine kada su ga pisali. Birokratija EU i njenih država
članica izgleda misli da od njih svet počinje i da im nije potrebno ničije
iskustvo, ponajmanje iskustvo Srba. Mi pak mislimo da ako je Ustav SFRJ
ispoljavao svoje poznate nedostatke u smislu funkcionalnosti zajednice na koju
se odnosio, onda ne postoji apsolutno ni jedan valjan dokaz da Ustav EU može da
saživi u praksi. Voleli bi da se varamo. Ali, tema ovog teksta nije Ustav EU u
celini već samo njegove odredbe koje se odnose na istupanje iz
Unije. Dr
Milan Tepavac
[1]
Treaty Establishing a Constitution
for Europe, potpisan ovih dana u Rimu od strane predstavnika 25 članica Evropske
unije. Da bi stupio na snagu moraju ga ratifikovati svih 25 članica. www.EU.int [2]
Ova odredba govori o spoljnopolitičkom i bezbednosnom aspektu ovog pitanja. |
Title: ISTUPANJE IZ UNIJE
