Kad Holivud marsira
Ako nema lako uocljivog neprijatelja, onda on mora da se stvori. Tako su se
i Srbi nasli u drustvu zlikovaca i negativaca. I tako postali mali zubac na
tocku koji pokrece ogromnu masineriju "vojno-zabavnog kompleksa"
Da pocnemo sa jednim opstim mestom: svaki politicki poredak ima svoje slike
neprijatelja. Za vreme hladnog rata je sve bilo jednostavno i pregledno.
Imali smo s jedne strane gvozdene zavese kapitaliste, ili, pak, fasiste, a s
druge komuniste. Zlikovci su se dali lako identifikovati i etiketirati.
Posle su se stvari malo iskomplikovale, jer su odjednom svi postali
kapitalisti i dobri momci, iako je tu i tamo malo zapinjalo sa
prilagodavanjem proklamovanom kraju istorije. Ali idila nije mogla da
potraje, jer politicki poredak bez neprijatelja ne moze da funkcionise.
Moralo bi se, na primer, sve oruzje unistiti, vojska ukinuti, obavestajci
otpustiti i tako ugroziti ono sto se zove "vojnoindustrijski kompleks". To
je pojava koja podrazumeva simbiozu vojnih, privrednih i politickih
struktura i na koju je americki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer jos 1961.
godine upozoravao, jer se vec tada mogla prepoznati spirala koja dovodi do
sve vece militarizacije drustva. A to opet, mislio je i Ajzenhauer, ne moze
da bude svrha i cilj demokratskih teznji.
Ako nema lako uocljivog neprijatelja, onda on mora da se stvori. Tako su se
i Srbi nasli u drustvu onih koji ugrozavaju novonastalu harmoniju i postali
svetski neprijatelji ili, bar, neprijatelji jednog dela sveta. Postali su
negativni junaci ne samo u medijima, nego i u filmovima, stripovima,
pozorisnim komadima, romanima i drugim umetnickim delima.
Da izdvojimo samo nekoliko primera: strip "Sarajevo tango" popularnog
belgijskog autora Hermana Hupena iz 1995. godine pocinje u sumornom,
crno-belom zimskom pejzazu. Prvi element boje albuma je krv na srpskoj
zastavi koju vukovi izvlace iz groba, ispod oborenog spomenika sa natpisom
"Jugoslavija". Na zastavi su, skoro nevidljivo, ispisane dve reci - Slobodan
Milosevic. U takvom ambijentu pocinje i nastavlja se radnja koja bi mogla da
bude situirana bilo gde, recimo u Briselu, ali nije.
Kada se 2002. godine, posle decenije i po pauze, u francuskim knjizarama
pojavio novi nastavak avantura dvojice francuskih "vitezova vazduha", pilota
Tangija i Laverdira, svojevremeno popularnih kao Asteriks, on je bio
naslovljen - "Zarobljenici Srba". Ne treba mnogo maste da se zamisli radnja
tog stripa.
U Nemackoj je 1999. godine, posle NATO-bombardovanja Jugoslavije, na raznim
scenama postavljen mjuzikal "Sarajevo love", prica Admire i Boska, ljubavnog
para koji je predstavljao "simbol sarajevske multietnicnosti", a koji je, od
strane "cetnika", kako su svi svetski mediji javljali, ubijen u maju 1993.
pored mosta Vrbanja, kad su pokusali da napuste grad. Prica Admire i Boska
je i za vreme NATO-bombardovanja prikazana na nemackoj televiziji u
nemacko-kanadskoj koprodukciji "Ljubav i smrt u Sarajevu". (Ne mari sto je
tada vec bila utvrdena cinjenica da su ovo dvoje nesrecnih mladih ljudi
ubile takozvane seve, zloglasni komandosi tajne sluzbe vlade Alije
Izetbegovica, da bi se Srbi mogli optuziti za agresiju na "multikulturni
zivot".)
U najgledanijoj i cesto repriziranoj kriminalnoj seriji prvog programa
nemacke televizije "Tatort", Srbi su u nekoliko navrata bili zlikovci.
Poslednji put u tek nedavno emitovanom nastavku u kojem se komesar, Hrvat u
stvarnom zivotu i na ekranu, razocara u svog rodaka, Srbina sa Kosova, koji
se posle dugo godina pojavio. Ispostavilo se da je Srbin - ubica.
Tako se i jedan od najpopularnijih americkih TV programa, serija "J.A.G." o
advokatima ratne mornarice SAD, cesto bavi Srbima kao neprijateljima i
stalno se reprizira (vidi antrfile). "J.A.G.", medutim, ima nekoliko
osobenosti koje otkrivaju mehanizme mnogo slozenije - i opasnije - od
crno-belih slika belgijskih stripova ili nemackih (TV) drama.
Kao prvo, "J.A.G.", prema navodima produkcije Paramaunt "najduze emitovana
vojna drama u istoriji televizije", razvila se u devet godina postojanja u
kultnu seriju sirom sveta, sa nepreglednim brojem fan-sajtova na Internetu,
koji su umrezeni. Sto se tice Evrope, serija moze da sluzi kao paradigma
procesa u kome se udeo americkih filmova na evropskom trzistu poslednjih
decenija gotovo utrostrucio: sa 35 procenata sredinom sezdesetih godina na
80-90 procenata danas.
Pored toga, "J.A.G." je uzor jedinstvene sprege izmedu holivudske filmske
industrije i Pentagona, koja se nikako ne zavrsava uslugama vojske filmskim
produkcijama. Naprotiv, tu tek pocinje ono sto se zove "vojno-zabavni
kompleks", a koji je usao u sve pore americkog drustva i distribucijom
filmskih proizvoda stize u sve krajeve sveta.
U novembru 2000. godine u Beverli Hilsu, prilikom proslave
sezdesetogodisnjice organizacije USO (United Service Organization) koja,
izmedu ostalog snabdeva americke trupe svuda na globusu - tako i na Balkanu
- americkim zabavnim programima, tadasnji americki ministar odbrane Viljam
Koen dodelio je nagradu predsedniku Americke filmske asocijacije Dzeku
Valentiju, ovim recima: "Holivud je kroz svoju istoriju igrao ulogu u
bezbednosti ove zemlje... Filmska industrija je vazna u stvaranju misljenja
ljudi o vojsci i u podrzavanju nje, i mi smo hteli da budemo ovde i da
kazemo nesto sto Holivud ne cuje cesto - hvala. Hvala na svemu sto cinite u
predstavljanju zena i muskaraca koji nam sluze, njihovog patriotizma,
njihove hrabrosti, njihovog osecaja za cast. U ime svih nas, mi u Pentagonu
zelimo da kazemo hvala Holivudu."
Na svecanosti su, pored mnogih zvezda americke zabavne industrije, bili
prisutni i glavni protagonisti serije "J.A.G.". Svi su oni znali, ali niko
to nije izgovorio, da saradnja Pentagona i Holivuda nije proizvod necijeg
patriotizma ili slucajnih ideja, nego je i te kako sistematicna i
kontrolisana.
Od kraja Drugog svetskog rata Pentagon ima svoje odeljenje za film, sada pod
dugogodisnjim rukovodstvom Fila Straba, koje vrsi zadatak nadgledanja
filmske industrije. Tako je ovo odeljenje u ranijim godinama, na primer,
podsticalo kreatore veoma gledanih decjih programa "Lesi" i "Miki Maus klub"
da izmisle price kojima bi se izazvala ljubav prema vojsci i medu
najmladima. Isto odeljenje je obezbedilo, izmedu ostalog, da se TV programi
za decu i sa decom prave na brodovima nuklearne ratne mornarice, ne bi li se
tako dokazalo kako ne postoji opasnost od radijacije i slicnih negativnih
pojava.
Uticaj filmskog biroa Pentagona na filmsku industriju, medutim, idi mnogo
dalje od samog podsticanja i promovisanja lepe slike vojske. Posto ratni
filmovi po pravilu ne mogu da se snimaju bez vojnog ambijenta i vojne opreme
- od uniforme, preko tenkova do borbenih aviona - holivudski producenti su
zavisni od usluga Pentagona da bi izbegli ogromne troskove. Tako svaki
scenario za film u kojem se americka vojska pojavljuje zavrsi na stolu Fila
Straba i prolazi kroz proceduru cenzure.
Dejvid Rob, autor knjige "Operacija Holivud" koja se bavi upravo tom
cenzurom, otkriva o kakvom je skandalu rec: "Udruzenje scenarista, ciji je
izricit zadatak da stiti kreativna i ekonomska prava svojih clanova, nikada,
ni jednom nije protestovalo zbog toga sto se njihovi scenariji manipulisu i
menjaju od strane vojske. Ni Kongres nije nista ucinio. Holivudu se dopada
to stanje, a i vojsci se ono dopada. Oni ne zele da ga promene."
Filmski gledaoci koji misle da americki filmovi ne podlezu neposrednom
uticaju americke vlade, kaze jedan kriticar o "Operaciji Holivud", posle
citanja Robove knjige znaju definitivno da su tesko obmanuti - i da je
intelektualna sloboda jos jedan pojam medu mnogima koji samo dobro zvuci.
Medutim, saradnja izmedu Pentagona i Holivuda se ni tu ne zavrsava. U leto
1999. godine ozvanicen je i od americke vojske sa petogodisnjim budzetom od
45 miliona dolara podrzan projekat sa bezazlenim imenom "Institut za
kreativnu tehnologiju" na univerzitetu u Juznoj Kaliforniji. Tu upadaju opet
i Srbi kao junaci, jer zadatak projekta je da Pentagon i Holivud zajedno
razvijaju realisticke simulacije ratnih situacija i mirovnih misija, na
primer u Bosni i na Kosovu. Vojska doprinosi vojnim znanjem, a filmski
radnici tehnologijom i poznavanjem ljudske psihologije (filmskih karaktera i
gledalaca). Ukljuceni u program su oficiri, obicni vojnici, scenaristi,
dizajneri, autori video-igrica... koji ta iskustva, opet, koriste za
proizvodnju privlacnih trzisnih artikala kao sto ih vojska koristi za nove
vojne strategije.
Samo logicna posledica decenijama negovanih dobrih odnosa izmedu americke
vojske i filmske industrije SAD bilo je ukljucivanje Holivuda u "rat protiv
terorizma". Vec u oktobru i novembru 2001. godine, samo nekoliko nedelja
nakon 11. septembra, sastalo se vise od cetrdeset filmskih producenata sa
predstavnicima Busove vlade da zakljuce zajednicku strategiju. Razgovaralo
se i dogovorilo o tome kako Holivud moze da utice pozitivno na javno mnjenje
u prilog ratnog pohoda protiv Avganistana i drugih vojnih akcija, ali i kako
scenaristi mogu da projektuju moguce teroristicke napade.
Tako stvoreni patriotski front opstao je do danas, a javnost tesko saznaje
sta se iza njega stvarno zbiva. Kao, na primer, u februaru ove godine, kada
je konzorcijum korporacija zabavne industrije, na celu sa kompanijom Foks,
pretio da sudskim postupkom trazi odstetu od Pentagona zbog nepostavanja
dogovora o planiranim ratovima protiv Sirije i Irana. Jer, ulozeni su
milioni u video-igrice i filmske produkcije, koji prete da se pretvore u
milionske gubitke. Direktor Foksa se zalio, na primer, da je sve
organizovano za produkciju "Zidovi Damaska", angazovan je i Brus Vilis, ali:
"Pogledajte, devedeset devet procenata prosecnih posetilaca bioskopa nikada
nije culo za Damask. Potrebno nam je masovno pokrice medijskim izvestajima
sa fronta za odgovarajuci marketing koji bi prodao tu stvar."
Propale su i tri serije velikih TV kuca, takozvane Realitdz Shonjs, koje je
trebalo da prate svakodnevicu americkih vojnika u bazama sirom sveta.
Propali su izmedu ostalog zbog toga sto je rat protiv Iraka sa novinarima
ukljucenim u americke trupe dvadeset i cetiri sata dnevno bio najbolji
"Realitdz Shonj" koji moze da se smisli i zamisli.
U jednom intervjuu autor Dejvid Rob kaze: "Americki narod je kroz popularne
vojne filmove i TV serije toliko pokriven vojnom propagandom i uopste ne zna
za to. Ali ja mislim da iz toga mozete da izvucete vrlo dobar argument kako
je ovo hronicno ulepsavanje vojske i rata u poslednjih pedeset godina
uticalo na americki karakter. Mi smo danas mnogo ratoborniji narod nego pre
pedeset godina. Jasno, ima tu i drugih razloga, ali ako se najmocniji medij
na svetu udruzi sa najmocnijom voskom na svetu da siri propagandu kroz
popularne filmove i serije, to mora da ima efekat na americku psihu."
Vojno-zabavni kompleks sluzi za odrzavanje masinerije vojnoindustrijskog
kompleksa i prozima se s njim. Ajzenhauer nije ni slutio do kojih razmera je
to moguce. A Srbi kao negativci su samo mali zubac na tocku koji pokrece
mehanizam.
Mira Beham
NIN
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
