Ne razumem se suviše u prilike s onu stranu Drine i Save, u Republici Srpskoj. Ali sam, posle onog rata, nekoliko puta bio u Banjaluci. Tamo se lepo živi, opušteno. Put koji od granice vodi do ovog grada bio je tada, dok sam išao u Banjaluku, muzej ruševina. Valjda je nešto od toga obnovljeno.
Jednom prilikom (onda kada je uveden avionski saobraćaj) poveo sam ćerku da zajedno gledamo neku fudbalsku utakmicu. Sedeli smo u jednom kafiću, preko puta Banskih dvora, ulicom je išao jedan čovek, sam-samcijat, i javio nam se. Ćerka je želela da zna ko je taj ljubazni gospodin. To je predsednik ove republike, rekao sam. Pa kako onda sme da ide sam? Smeo je. Normalan život je pobedio.
Ali, izgleda da neki ne misle tako. Visoki predstavnik Pedi Ešdaun, koji je umislio da je novi Salaj, već je u dva maha smenio sa položaja mnoge činovnike, obećava da će nastaviti u tom smeru, ali odlučno demantuje glasine kako mu je namera da hoće da ukine Republiku Srpsku; on samo hoće da je integriše u bosanskohercegovačku zajednicu. Ešdaun, doduše, tvrdi da tako nešto, ukidanje, ne dozvoljava Dejtonski sporazum, no tome dodaje kako isti sporazum obavezuje Srpsku na saradnju sa Hagom, što je realna osnova njegove moguće revizije.
A - kaže Ešdaun - Srpska ne sarađuje. On pod "saradnjom" ne podrazumeva deklaraciju banjalučke vlade kojom se priznaje srpska krivica za srebrenički masakr, što Karli del Ponte sigurno olakšava dalji posao. No, po svoj prilici, Karla je Pediju dojavila da Srpska od svog osnivanja nije Hagu izručila nijednog optuženika. Kako da ih izruči kada su oni, baš prema tvrdnji Del Ponteove, izbegli u Srbiju. Što ih onda ona ne hvata ako već zna gde su. A mora da zna i kako su svi pokušaji okupacionih trupa da uhapse Karadžića završeni bolnim fijaskom. Jer, jedno telo, pa makar i ljudsko, ne može u isto vreme biti na više različitih mesta, kao što je van pameti da je Ratko Mladić primao platu u Srpskoj, a penziju u Srbiji. U tom smislu, politika Beograda, koji može da uhapsi Mladića baš zato što ne zna gde se dotični nalazi, stvara probleme Republici Srpskoj, koja takođe neće da uhapsi Mladića, pa bi bilo dobro da joj, Srpskoj, ponovo uvedemo sankcije, da je kaznimo zato što joj, kao, štetimo - Srpska treba da bude kriva Srbiji zato što se Ratko Mladić vešto krije na teritoriji neke treće zemlje. Može i obratno.
Ako ovaj koloplet nije - bez obzira na Ešdaunove suprotne tvrdnje - "pripremna radnja" za likvidaciju srpskog entiteta u Bosni, onda je tačno da i na Marsu postoje živa bića. Ali, oni u Srpskoj nisu sedeli skrštenih ruku. Trpeće dok mogu. Kada, pak, na svetlo dana ispliva ideja o reviziji Dejtonskog sporazuma, to jest, plan za ukidanje Republike Srpske, moraće da dođe do ustavnih promena u oba entiteta i na nivou "dvoglave države", ustrojene po modelu svih propalih država u XX veku, što podrazumeva referendum, čiji je ishod, bar kada je Srpska u pitanju, unapred jasan - građani će se opredeliti za samostalan put.
Posle toga, razume se, opet rat. Ešdaun kao da to ne shvata. On tvrdi da prilike u Srpskoj, kao i samo njeno postojanje, usporavaju put Bosne i Hercegovine ka Evropi. To bi trebalo proveriti. Ali, ovako ili onako, Ešdaun bi morao da se zamisli. Jer, šta je gore? Da li to da "međunarodno priznata" Bosna i Hercegovina ostane s ove strane granice Evrope ili da opet zapadne u vrtlog građanskog rata. Kao što su borbom stvorili Srpsku, što im Dejtonski sporazum posredno priznaje, tako će borbom braniti Republiku, što, za divno čudo, neće biti kršenje Dejtonskog sporazuma; naprotiv.
Sve su ovo, razume se, amaterske spekulacije. Bojim se, međutim, da su Ešdaunova delatnost i plan koji time sprovodi znatno komplikovanije stvari. Postoje tri mogućnosti. Prva je da se dozvoli (inspiriše) samostalnost Srpske kako bi se, tim presedanom o nepromenljivosti granica, stvorio alibi za nezavisnost Kosova. Ili da se "utapanjem" Srpske u "jedinstvenu" Bosnu isti princip primeni na Kosovo i Srbiju. Skupa cena, ali ništa od toga. Najgora je treća varijanta na bazi znanih "dvostrukih standarda": Srpska da ne postoji, Kosovo da postoji. To je rad u korist vlastite štete. A gde ćeš veće štete od "zelene transverzale".
Svašta se još može dogoditi. Najbolje je da Ešdaun, kolonijalni oficir u penziji, što pre ode. Mandat tog visokog predstavnika uskoro ističe, pa zato on žuri da posvršava poslove zarad kojih je i delegiran za gubernatora od strane "centara moći" međunarodne zajednice. Njegovo će proći. Samo da se ne doseti da, po tezi Del Ponteove o "komandnoj odgovornosti" u planu "Velike Srbije" ne zatraži da Hagu izručimo cara Lazara, patrijarha Čarnojevića i znamenitog američkog lovca na krupnu divljač Tedija Ruzvelta, koji je u slobodno vreme bio predsednik SAD i predsednik Republikanske partije.
