Srbi, poslednji logorasi u Evropi U tisini Visokih Decana vladika Teodosije dize pokrov i predsednik Srbije Boris Tadic ljubi mosti Svetog Kralja Stefana. Iz grla monaha dopire "Boze pomiluj...Boze pomiluj" i kroz zidove Crkve Isusa Hrista Pantokrata nestaju negde u snegu i ledu, koji je uz bodljikavu zicu i jake snage italijanskog bataljona KFOR-a opasao biser srpske srednjovekovne umetnosti i vekovni spomenik postojanja jednog naroda. Skripa vojnickih cizama i zveckanje oruzja policajaca. Poslednji logorasi Evrope... Izmuceni, besni, gladni, prebijeni, ubijeni, spaljeni, ali i oni koji lepe plakate i cekaju da im u sredu zapeva Jami,traze od Tadica slobodu kretanja i pravo na zivot i rad... Pravo da imaju struju. Neki pokazuju zicu koja preko njihovih glava odvodi svetlo u albansko selo, dok njih, Srbe u Batusu, sef UNMIK Soren Jesen Petersen dva meseca ubacuje u poslednji evropski mrak. Nedelja je. UNMIK tabla kod Konculja. Prljava,ali natpis citljiv: granicni prelaz. Pa drugi: granicna policija.Usli smo u pokrajinu i preko uzvrpoljenih jedinica UN policije, mesovite kosovske policije i Kforovaca, pogled mi pada na reklamni bilbord - dobrodoslicu nam zeli <Gorenje>. Poneko od Kforovca, zaklonjen fantomkom, i mahne, Albanci znatizeljno gledaju izlazeci iz prodavnica, zastajuci na trgovima, kroz otvorene prozore kuca i stanova. A ako pozdravljaju, to je u stilu jednog cice sa kecetom koji preti mocugom vec u prvom selu, Dobercavu, kroz koje prolazimo. A potom sledi hvatanje za slic, pokazivanje srednjeg prsta, pljuvanje... U silovu, srpska skola bez natpisa,ali znano je njeno ime - <"Vuk Karadzic". Direktor Dorde Savic odbio da okaci UNMIK tablu: - Nas prosvetitelj, a natpis prvo na albanskom, pa na engleskom, a na dnu srpski, objasnjava Savic. Dve zene u crnom gaze kroz kaljugu.Cveta Noic i njena svekrva.Obe bez muzeva, starija bez oba sina. Albanci ih ubili 2000.godine. - Ostali su mi sin i cerka. Za decu nema buducnosti, jer ovim zlikovcima ne mozemo da verujemo, ali necu da odem i ostavim grobove u Kmetovcu gde sam bukvalno u logoru, bez suza, bez gesta, skoro ravnodusno izgovara Cveta vukuci svekrvu za sobom i pokazuje rukama kosovsku dolinu pod snegom, u pravcu svog sela. - Sve ti se ovde naselilo iz Albanije, Makedonije, sta ja znam od kuda su dosli svi ti Albanci. Vidis li novu kucu, njihova je. A oni iz Bujanovca i Preseva su isto i tu i tamo. Ovde su zaposeli nasa imanja i kuce ljudi koje su proterali ili pobili. Vise i ne kupuju, sto bi kad mogu besplatno da zaposednu... Ono Albanaca sto sam poznavao, uglavnom je negde nestalo, a novi nas drze u obrucu, stizuci nas prica Milorad Nastic, probijajuci se kroz spalir UN policajaca, svih boja i vera. Glava osmoclane porodice koja, kaze, vise gladuje nego sto jede, a zemlja mu pod nosom: - Ne smem u njivu, ubice me. I nije samo Nastic ovo rekao, ovo je glas svih srpskih enklava. U Velikoj Hoci Jovica Spasic, otac sestomesecne Marije i dvogodisnje Milice, sa kojima docekuje prvog predsednika Srbije koji je krocio na njihovu seosku grudu. Na 10 hektara svoje zemlje sest godina nije krocio, jer iza zice koja okruzuje 800 preostalih mestana, moze, ali samo u smrt. Nekada je, po predanju iz Decanskih konaka u kojima je noc izmedu nedelje i ponedeljka ukonacio srpski sef drzave, vinovodom teklo cuveno vino do Prizrena. Danas su Albanci ili unistili ili uzurpirali srpske vinograde i malo je preostalo za bacve cuvenih hocanskih podruma, a do carskog grada Prizrena i kada bi poteklo, tamo ga ne bi sacekao ni jedan Srbin. Svi su istrebljeni. Ali jos u silovu zivot je pokazao da tece dalje, navikli se kazu na zicu, opsadu, opasnost. Iza natpisa <"Kod Kuma" turbo-folk diskoteka. Jedino mesto gde se okupljaju mladi Srbi Gnjilanskog okruga, i luduju kao svi njihovi vrsnjaci, jer tu stignu i Bora corba i Bajaga i Jelena sa dva L i Jana, a eto je za dva dana i Jami. Kao raskrsnica iz Andriceve "Proklete avlije", ovde je zivot, ovde smrt, a greh svuda. Nadomak njih, Cernica sa spomenikom palim borcima UcK, i jednom ulicom sirotinje i jada u koju su Albanci saterali preostale Srbe zbijene iza zakatancenih dvorisnih vrata. Gde krecu zgarista, tu pocinje srpsko.Tu se nakon sest godina prvi put zacula pesma i zaigralo kolo: deca u narodnoj nosnji, na snegu i pod pahuljama. Suze ne krije ni sedamdesetogodisnji Bosko Dimic: - Ovde vise ne pevamo. Nema ni svadbi, dode devojka, popijemo nesto i razlaz. Iz ove ulice niko peske nije otisao do druge odakle vec pocinje albansko. Vidite li na brdu onu veliku kucu,to je bila nasa skola sa 800 nase dece. Do tamo se ziv ne stize, jer zivimo kao u logoru. Ali su tamo oni bar imali cuvare, a ovde nas ne cuva niko, prica starac i prati nas do spomenika dignutog dvadesetak metara uzbrdo. Tu su pre dve godine ispred prodavnice Albanci bacili bombu i ubili ucitelja Miomira Savica, a Dinica i jos cetvoricu teze ranili. Tu su albanske <"komsije" dve godine pre toga ubili u igru zanetog cetvorogodisnjeg Mikija Petrovica. Iz ove ulice pakla Srbi izlaze samo u automobilima praceni kisom kamenica. Za nama su pljustale psovke i pljuvacka dok smo bacali pogled na posecene srpske vocnjake. Albanci dizu kuce svuda, na njivi, u polju, bez reda, tek cini se da zaposednu, tako da se cini da su gradovi i sela spojeni u jedno. - Ovde u Hocu oni dodu, a mi napolje iza ovog kvadrata opasanog zicom nigde. Mogu da mi lupaju cvrge, samare i nikom nista. Mi smo nista za njih, prica Stanimir Mavric, nas domacin u Velikoj Hoci gde je citav predsednicki konvoj zanocio po kucama mestana. Stanimir 23 godine, njegova zena Dusica 16 godina. - Samo nas je trojica ozenjenih. Za ostale nema devojaka jer su ih roditelji poslali u skole u Srbiji ili u Mitrovicu i zato sam morao da se potrudim, kaze Stanimir koji je sada glava porodice.U njoj jos i majka tesko obolela od leukemije, a bez ikakve mogucnosti da se leci u ovom logoru za Srbe. -Ne treba mi pomoc. Dode mi da se ubijem kada idem po one dve-tri konzerve i litar ulja, nama ovde treba posao. Ono je fabrika na brdu, proizvodila je plasticnu ambalazu, flase i bila vezana za sistem "Trepca". siptari su je opljackali. Neka je drzava osposobi i neka se ne brine onda da cemo otici, porucuje Stanimir. Uz opustelu fabriku bunkerski punkt argentinskog bataljona. Novinari zbijaju sale i pokusavaju da se prisete reci iz latino tele-novela da bi dobacili po koju tamnoputim Argentincima, koji su zapucali preko pola zemljine kugle da bi negde gde je kraj puta i sveta sacuvali Srbe. Hocanci kazu da ne mrdaju sa ognjista jer su cuvari ni manje ni vise nego 13 crkava koliko ih je u ovom selu.Tik uz bunker KFOR dizu se zidine porusenog manastira Sv. Kozma i Damjan. Najavljuje se obnova i dolazak dva monaha. Slicno je vec ucinjeno u obliznjem Zocistu. - Za ovih sest godina sa Kosova i Metohije proterane su sve srpske institucije, ostala je jedino Crkva, za kojom narod ide, kojoj veruje i zbog koje u ovim teskim vremenima opstaje. Zato smo toliko na udaru, odjekuju reci protojereja Save Janjica. Belo Poljem se prostrlo iznad Peci. Starac Miljeta Bacevic pali svece u spaljenoj crkvi. - Nas tridesetoro je prezivelo i 17. mart prosle godine. Dojurili su kao copor do crkvene kuce u kojoj smo stanovali kao u kasarni. Spavali na spratu. Tu su mi deda, otac, zena, na ovom groblju. Gde da mrdnem. Iza je planina i 4000 hektara belopoljske zemlje. To ih je bolelo. Kao divlje zveri pokusavali su da nas lincuju. Bilo je jezivo: prekipelo je i Amerikanki, policajki UN, izvadila je pistolj i pucala u vodu koji je trazio da puste da nas pobiju, priseca se Miljeta. Vredelo je sto smo cuvali zgarista i grobove, dodaje on dok nas ispraca put Lipljana gde je pre 50 godina bilo tri albanske kuce,a danas ih je 80 posto, zatim Priluzja i cuvene Kosovske Mitrovice sa mostom na Ibru. Na samo par dana pre naseg dolaska u novoj crkvi lipljanskoj otac Arandel Denic video je ikonu Bogorodice kako place.
Dragan Milivojevic Snimio: Branislav Lucic http://www.dnevnik.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
