10.03.2005
Pupin je slika ostvarenja “američkog sna”. U SAD je došao brodom, grejući se o brodski dimnjak. Radio je kao farmer, moler, utovarivač uglja. Ostalo je istorija...
Dvanaestog marta navršava se
sedamdeset godina od smrti velikana srpske nauke Mihajla Idvorskog Pupina. Pupin
je rođen 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, malom banatskom mestu. Preminuo je u
prekookeanskoj Americi 1935. godine.
Najbogatiji čovek na svetu, guru
Bil Gejts, guru informatike, svojevremeno o Pupinu kazao je sledeće:
“Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez
otkrića Mihajla Pupina.” Pupin je svojim pronalascima unapredio električno
prenošenje putem kablova postavljenih ispod mora. Gotovo nepoznato je da je
idvorski mališan zaljubljen u nauku, kasnije veliki naučnik, ujedno i osnivač
NAC-e, preteče američke svemirske agencije poznate pod imenom NASA. Najveća
imena svetske nauke njegovo ime izgovaraju sa posebnim pijetetom, kao mantru.
Uprkos svemu, u Srbiji, nažalost, ne postoji spomenik ovom gorostasu nauke,
kojim se, po svoj prilici, više ponose Amerikanci nego mi, Srbi.
Život Mihajla Pupina idealna je
slika ostvarenja “američkog sna”. Sve je počelo, pomalo, naizgled nadrealno.
Pupinova majka Olimpijada usnila je san u kojem joj se ukazao Sveti Sava. Tom
prilikom, svetac ju je posavetovao da ne brani malom Mihajlu da pođe u svet za
znanjem, kada za to dođe vreme. A da snovi nisu puke uobrazilje uma, uveravaju
nas Pupinova otkrića o kojima je kao dečak sanjao, a koja je kao zreo naučnik i
dokazao. “Sanjaj te velike snove i kada se oni ne ostvaruju”, jedna je od deviza
uspešnih ljudi. Pupin je sanjao. I dosanjao. Kada je iz Praga krenuo za SAD,
prodao je svu ionako skromnu imovinu da bi imao novac za put. Putovao je brodom.
Svoje telo koje je bilo izloženo hladnoći, grejao je tako što se pribijao uz
brodski dimnjak.
Mnogo toga nezamislivo je bez
Pupina. Spomenimo samo da bez Pupinovih induktorskih kalemova bezvazdušni
provodnici ne bi mogli da omoguće telefonski saobraćaj. Nije to sve. Poznato je
da je Rentgen otkrio iks zrake, dok je Pupinu pošlo za rukom da napravi prvu
rendgen sliku u SAD, skrativši vreme izlaganja pacijenta iks zracima do dvanaest
puta! Do tada su pacijenti bili izloženi ovim zracima čitav sat, a posle
Pupinovog rešenja, ceo postupak završavao se za svega nekoliko sekundi. Sve je
ovo dobro poznato Amerikancima. Wujorčani su sa oduševljenjem prolazili svojim
gradom iz koga su bili uklonjeni golemi telefonski kablovi koji su omogućavali
telefonski saobraćaj. I ne samo u Wujorku, oni više nisu bili potrebni na
čitavoj teritoriji SAD. Kada je ovaj Pupinov izum prenet u Evropu, nastupila je
takozvana pupinizacija telefonskog i telegrafskog saobraćaja.
Mihajlo Idvorski Pupin bio je
veliki patriota. Razume se da je njegov nacionalizam bio zdrav i da nije imao
nikakve veze sa šovinizmom bilo koje vrste. Pupinova figura u SAD predstavljala
je žarište oko koga se okupljala ondašnja srpska dijaspora. S obzirom na to da
je uživao izuzetan ugled i da je bio lični prijatelj sa tadašnjim predsednikom
SAD Vudrouom Vilsonom, Pupin je i te kako radio za srpsku stvar. Upozoravao je
američkog predsednika da Austrija ima nameru da izbije na Egejsko more, time i
na Sredozemlje. Pupinu je bilo jasno šta će se dogoditi sa Srbijom ako je
Austrija zauzme. Takođe, Pupin je svojim vezama pomagao da se odluke sa
Londonske i Pariske konferencije donose u skladu sa srpskim interesima. Mudro,
pametno i što je vrlo važno, Pupin je sa autoritetom lobirao za
Srbe.
Nikolaj Velimirović u svojim
delima opisao je Pupinovo prijateljstvo sa Vudrouom Vilsonom. To je bio period
kada se na vrhu Bele kuće vijorila srpska zastava. I ne samo na Beloj kući,
srpska trobojka krasila je sve važnije ustanove u Americi. Bilo je to u vreme
nakon Prvog svetskog rata. A sve značajne novine koje su izlazile u SAD objavile
su govor predsednika Vilsona, koji je tada, između ostalog, kazao: “U nedelju,
dvadeset i osmog ovog meseca, pada četvrta godišnjica od dana kada je divni
narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog
neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i
svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi.” Srbija je imala ovakvu
reputaciju zahvaljujući vezama koje je Idvorski imao sa američkim predsednicima
kao što su Teodor Ruzvelt, Herbert Huver, Voren Harding, Kelvin Kuliy, ali i sa
poslovnim ljudima poput Edisona, Karnegija, Simensa... Pupin je bio ugledni član
Republikanske stranke. Međutim, republikansko ubeđenje u Americi nije mu smetalo
da ima visoko poštovanje za kraljevsko veličanstvo Karađorđevića. Daleke 1917.
godine američki predsednik Teodor Ruzvelt ovim rečima čestitao je američkim
Srbima proslavu Vidovdana: “Primite moje najsrdačnije i najlepše želje za Srbiju
na godišnjicu velike Kosovske bitke. Želja mi je da vidim ‘veliku Srbiju’ koja
će obuhvatiti sve južnoslovenske narode, i katolike i pravoslavne koji žele
oživeti staru slavu srpskog naroda.” “Mihajlo Srbin” bio je Pupinov nadimak koji
su mu dali bliski prijatelji zbog njegovog patriotizma. Upravo takav, Pupin je
postao idol mnogih generacija mladih Amerikanaca.
Objavljivanjem svoje
autobiografske knjige “Od pašnjaka do naučenjaka”, koja mu je donela i prestižnu
Pulicerovu nagradu, životni put Idvorskog bio je san mnogih mladih talenata,
koje je Pupin nesebično pomagao na sve moguće načine. Brojni svetski poznati
naučnici sa ponosom govorili su o Pupinu i njegovom uspehu u SAD. To su činili i
njegovi studenti kojima je predavao kao profesor elektrotehnike na Univerzitetu
Kolumbija od 1901, a to čine i današnji naučnici koji uče iz njegovog dela. Tako
je Vu Čijen Šijung, profesor Univerziteta Kolumbija, svojevremeno pisala o ulozi
Mihajla Idvorskog Pupina kada je reč o popularisanju nauke u Americi. U
severozapadnom delu kampusa Kolumbujskog univerziteta postoji zgrada u kojoj se
od 1927. godine nalazi Odsek za fiziku. Reč je o čuvenoj laboratoriji za fizičke
nauke koja nosi ime “Pupin”. Prema pisanju profesorke Šijung, Pupin je bogatstvo
koje je stekao od svog rada i patenata iskoristio kako bi doprineo porastu
idealizma i američkoj nauci. Wegova želja je u potpunosti ispunjena, jer je
laboratorija “Pupin” iškolovala i stvorila generacije izuzetno uspešnih
naučnika. Fizičari sa Univerziteta Kolumbija dobili su sedam Nobelovih nagrada
za svoje eksperimente i teorijske postavke. Važno je istaći da su petorica
dobitnika “Pupinove medalje za zasluge naciji”, nagrada se dodeljuje u SAD,
kasnije proglašeni i nobelovcima. Američka vlada je laboratoriju “Pupin” 1966.
godine proglasila za nacionalni istorijski spomenik. Razlog je taj što je
loboratorija od posebnog značaja za istoriju SAD i njen razvoj.
Na našu sramotu, Pupin je tek
pred kraj svog života proglašen počasnim doktorom Beogradskog univerziteta. On,
koji je toliko voleo Srbiju, koju je čak i finansijski pomagao, bez ikakvih
zahteva da mu država išta vraća. Za čije interese je uložio sav svoj autoritet?
On, koji se svog srpstva u tuđini nikada nije odricao, iako je, nekada, zbog
njega i crveneo. Čak, nije bio ni ljut na Srbiju. Pupin je bio velika, okeanska
riba u svetu nauke i intelekta, a ne žaba iz bunara. Znao je on ono čemu nas uči
Sveto pismo, a to je “da niko ne može da bude prorok u svom
mestu”.
Neki smatraju da je Pupin bio
član masonske lože i da je bio iniciran u najviši, trideset i drugi stepen
masonske inicijacije. Za to ne postoje neoborivi dokazi. Poznato je da je Pupin
držao do pravoslavnog hrišćanstva. Međutim, to ništa ne znači kada se zna da je
bilo i da verovatno još uvek ima masona u Pravoslavnoj crkvi koji su nosioci
visokih crkvenih činova. Ono što se zna, to je da je Mihajlo Idvorski Pupin bio
član “Tvajlajt kluba”. Ovaj klub osnovao je 1870. godine britanski filozof
Herbert Spenser. U njega su kasnije ušli između ostalih i pisac Artur Konan
Dojl, predsednici SAD Kelvin Kuliy i Teodor Ruzvelt, zatim poslovni ljudi poput
Karnegija, bio je tu i Mark Tven kao i Ralf Emerson.
Mnogo toga može se još napisati o
Pupinu, i naravno, naučiti. Takođe, mora se i primetiti da danas Srbiji
nedostaju ljudi sa aurom poput Pupinove!
Peđa
Radosavljević
