Milena Arežina: zašto sam napisala knjigu "Noc prevare, dan izdaje"
Miloševica su izdali prijatelji - "Ogledalo", br. 44, 16. mart 2005. • Koštunici sam poslala pismo vec 7. oktobra 2000. godine u kome sam mu objasila da nije zakonito izabran za predsednika • Borivoje Vukicevic i Milisav Milenkovic, požare-vacki dvojac koji je slovio za predsednikove ljude, bio je spreman i da skine glavu Miloše-vicu • Najbliži Slobini ljudi saradivali su sa DOS-om oko rušenja sistema i Miloševica • Prvi je Milutin Mrkonjic otišao kod Đindica i rekao mu "bravo care" • Ljudi koji su ga izdali 5. oktobra ne smeju da mu daju moju knjigu da procita • Zbog svoje doslednosti i nepristajanja da parafiram izbornu kradu, brutalno sam pretucena. I dan danas mi prete. Milena Arežina vec na prvi pogled odaje utisak energicne i nepokolebljive žene, koja je spremna da se za istinu i pravdu bori “muški” do kraja. Kako za sebe, tako i za druge. Ko zna tu njenu osobinu, ne cudi ga što se prva usudila da iznese istinu o 5. oktobru 2000. godine. Ne sacekavši ni da se prašina slegne oko DOS-ove revolucije, bivša predsednica Privrednog suda u Beogradu i clan Savezne izborne komisije, koja ne odustaje od tvrdnje da na izborima nije pobedio Vojislav Koštunica, napisala je knjigu “Noc prevare dan izdaje”. Knjiga je ubrzo postala najtraženije štivo u Srbiji. Autor knjige žali što knjiga nije, iako mu je poslala, urucena Slobodanu Miloševicu. Milena Arežina to objašnjava cinjenicom da Slobu ponovo okružuju oni ljudi koji su ga prevarili i izdali 5.oktobra. • U martu se navršava godinu dana od objavljivanja Vaše knjige, a ona je i dalje najtraženija. Da li ste to ocekivali? – Najiskrenije, ja sam to i ocekivala. Moja knjiga nije pisana za jedno vreme, ni za jednu publiku. Ona se nikom ne udvara, niti favorizuje politicke ucesnike, vec slika slom države. Namerno kažem države, jer u tom isforsiranom izbornom ropcu najprljaviju ulogu odigrale su upravo institucije. To je ujedno i dokaz da se sistem urušio iznutra, jer previše dugo je bio pod jarmom raznih interesa. Izbori 2000. godine bili su samo predstava za narod. Njihova suština je, ustvari, svrgavanje Miloševica po svaku cenu, bez obzira kakav da je izborni rezultat bio. Šta je tu najintrigantnije? To što se sva ta maskarada ne bi mogla odigrati da nije napravljena suptilna priprema kroz kapilarno umrežavanje medu najbliže Slobine saradnike i medu najvažnije institucije. Ja to sve ne bih mogla da znam da nisam bila clan Savezne izborne komisije i da na licu mesta nisam gledala propadanje države u vrtlogu metastaze koja je na površinu izbacila sav moguci trulež, koji prati sve istorijske prevrate. • Kako ste se Vi sacuvali da Vas ne povuce vrtlog? – Smatram da covek nikad ne sme pobeci s mesta, ako se našao u ulozi svedoka. To je istovremeno bilo i moje duhovno, emotivno i, na kraju, i fizicko iskušenje, ili bolje reci trpljenje surovog eksperimenta. I to samo zato što sam u jednom istorijskom kolapsu htela ostati covek i odstupiti od ostalih, da bih rekla istinu, koja se tretirala kao jeres. Drugacije nisam ni znala, ni mogla. Moji citaoci tu istinu prepoznaju i zato je knjiga postala sama sebi najveca reklama, jer, bukvalno, ide iz ruke u ruku. Verujem da ce postati naše “Prohujalo sa vihorom”, jer, kroz galeriju likova slika vreme koje se više ne može ponoviti, niti bilo šta ispraviti, a sve je moglo, ipak, biti drugacije! Zato sam želela da moja knjiga citaoce dotakne, da emotivno prode kroz Scile i Haribde svih naših zabluda, prevara, izdaja i nedoslednosti kao univerzalnih kategorija, kad u dramaticnim trenucima, od svega što covek poseduje kao ljudsko bice, ispoljava samo interes. • Tu galeriju likova o kojoj govorite, prikazali ste vrlo specificnom literalnom deskripcijom. Zašto? – Odgovoricu vam indirektno. Pre par dana dobila sam pismo od jednog uvaženog profesora u kojem, izmedu ostalog, piše: “Citajuci Vašu knjigu dobijam želju da neke opise prisvojim zauvek, a pogotovo opise samih licnosti, jer mi apsolutno potvrduju moje mišljenje o njima.” Ovakvih i slicnih pisama dobila sam mnogo, gde se ljudi razlicitih profesija, obrazovanja, politicke pripadnosti i starosne dobi najviše slažu upravo kod prikaza vecine licnosti, ili, bolje reci, oni su oduševljeni stilom kojim sam portretisala njihove karaktere. Lako je pisati o licnostima od pre 300 godina, ali ne i savremenicima kojima povredujete sujetu. To nije razlog da odustanete, jer njihovi karakteri takvi kakvi su, a združeni zarad konkretnog interesa, proizveli su posledice koje su nepopravljive, em se ticu svih nas. Specificnost te deskripcije ucinila je samu knjigu filmicnom i to smatram svojim darom. Sasvim je drugo pitanje što sam zbog toga broj svojih neprijatelja uvecala gemetrijskom progresijom. • Mislite na clanove SIK-a sa kojima se definitivno razilazite 7.10.2000.g, kad oni, bez glasova gradana sa Kosova i Metohije, proglašavaju Koštunicu predsednikom SRJ? – Mislim i na mnoge druge, ali ove za koje ste me pitali smatram najodgovornijim i uvek cu o njima govoriti samo sa prezirom. Oni su opredelili naziv knjige, obešcastili profesiju jer prekrajanje izbornog rezultata od 7.10.2000. godine, tj. u momentu proglašenja Koštunice, je neoborivo. Bez glasova gradana Kosmeta niko nije smeo da proglasi konacne rezultate, a žalosno je što je to uradila upravo Savezna izborna komisija. To je poraz prava, velika pravnicka afera i surovi i podmukli udarac u leda jednom od kandidata, Slobodanu Miloševicu. Da sam cin poprimi obrise grcke tragedije, pobrinuli su se Borivoje Vukicevic, predsednik te komisije i Milisav Milenkovic, sekretar, jer su, kao požarevacki dvojac, godinama slovili kao Miloševicevi prijatelji, a tog dana su bili spremni da mu odrube glavu, samo da je to neko zahtevao. Zbog tog paradoksa sam morala napisati knjigu, jer sva nepravna rešenja, a koja su prvenstveno štetila Miloševicu, konstruisali su i sprovodili njegovi ljudi i to je mene prenerazilo. Od tada cesto mislim da je najbolje ne imati prijatelje, jer vas neprijatelj nikada ne može toliko povrediti ili, bolje reci, on vam se bez takvih prijatelja ne može približiti. Poslednji autenticni predsednik • Zbog naših citalaca, pojasnite u cemu se sastoji “ta velika pravnicka afera”? – U najkracem, dilentantska odluka od 7.10.2000. godine proizvela je posledice koje se mogu svrstati u tri grupe: Prva je direktno kršenje clana 34. Ustava SRJ, jer je gradanima Kosova i Metohije onemoguceno jedno od osnovnih i zagarantovanih prava “da biraju i da budu birani”. Što je najgore, o njihovoj ustavnoj žalbi, koju su podneli 30.10. i 28.11.2000. godine, nikada nije odluceno, a istom su tražili da se poništi odluka od 7.10.2000. godine. Druga posledica je neustavan i nezakonit izbor Koštunice za predsednika SRJ, jer je onemoguceno izvršenje odluke Saveznog ustavnog suda od 4.10.2000. godine, kojom i jeste poništen ceo izborni postupak na Kosovu i Metohiji, jer se nije glasalo do 20 casova, vec do 16 casova. Za svakog studenta prava posledice poništenog akta su poznate, jer to znaci da akta i nema, pa se mora ponovo doneti. U ovom slucaju, znaci, morao se ponoviti ceo izborni postupak na Kosovu i Metohiji, pa tek tada utvrditi konacne rezultate, pod uslovom da je jedan od kandidata ostvario vecinu, a ako nije, zakazuje se drugi krug. • To je imperativ. – Upravo tako. Komisija je sve to preskocila i proglasila Koštunicu za predsednika SRJ, kao da Kosmet i nije bio u Jugoslaviji i na taj nacin demonstrirala amputaciju Kosova i Metohije, a najtragicnije od svega je, što upravo glasovi sa Kosmeta odreduju drugi krug. Setimo se kako je u Americi, iste te godine, svaki glas rucno prebrojavan, jer se radi o opštoj odluci, znacajnoj za sve gradane. Ja sam se tog dana pobunila protiv te lažne zvanicne verzije o navodnoj pobedi Koštunice, dala ostavku i napisala mu otvoreno pismo o svim razlozima njegove nezakonite inauguracije, na bazi uveravanja koje je Vukicevic potpisao, a Milenkovic pripremio, a koje sa stanovišta prava predstavlja školski primer falsifikovane isprave. To je to, što je tad bilo jeres i što ce proizvesti moj progon, kao jedinog svedoka dogadaja koji, po definiciji velikih interesa, zauvek mora ostati tajna kao, na primer, ubistvo Kenedija. Treca posledica, za koju optužujem clanove SIK-a, a koja je za finansijere i narucioce bila najvažnija, je direktno upucivanje Miloševica u Hag, jer je osloboden imunitetske zaštite, koju nosi predsednicki status, a oni su mu taj status nasilno oduzeli, onemogucavajuci da se izborni postupak dovede do kraja. Naknadno izrucenje bilo je samo stvar tehnike, a nužni uslov ostvaren je 7.10.2000. godine, baš tad, i to je nepromenjivo. Zato je to sve izvedeno u tajnosti da bi se zataškalo prekrajanje, jer javnosti je tad saopšteno da je Koštunica pobedio odlukom Saveznog ustavnog suda, što je gnusna laž. U knjizi je to detaljno razjašnjeno. • Objasnite Vaš stav da je Hag “lokomotiva u pozadini” i da je to stvarni razlog prevremenih predsednickih izbora? – Sve su to u Skupštini, pred same izbore, izneli strani posmatraci, ali to nikad nije predoceno javnosti. Milan Milutinovic, kao šef izbornog štaba, zabranio je emitovanje tog snimka. To sam saznala licno od Milisava Milenkovica, inace sekretara SIK-a, jer sam kao clan Radne grupe za strane posmatrace prisustvovala tom sastanku. Prakticno, od tog saznanja meni se sledila krv u žilama, jer sam definitivno shvatila ko stvarno vuce konce, a da mi u Komisiji treba da odigramo slute koje, navodno, “kradu za Miloševica”, a u suštini lišavamo ga elementarnog prava da sazna sve ono što njemu ide u prilog. Komisijom su direktno rukovodili Milutinovic i Šuvakovic i sve što su uradili bilo je direktno i protiv Miloševica. Tad i donosim odluku “stici do Miloševica po svaku cenu”, jer on je za mene tad bio samo covek koga izdaju prijatelji i to osecanje mi je bilo užasno. Da se razumemo, ja njega nikad ranije nisam videla i nije me motivisao ni jedan drugi razlog, osim tog sazna-nja. Stici do Miloševica u tim uslovima bilo je preteško, a nadmudriti “svitu i dvorjane” i sofisticirane presretace informacija, takoreci nemoguce. Kad sam stigla, koliko sam se snalazila i da li sam se uopšte snašla, ostaje citaocu da zakljuci sam, jer od tog momenta knjiga dobija na velikom ubrzanju. Moja misija je bila sveta, moja namera najljudskija i to mi je posle svega obezbedilo mirnu savest, ali cu celi život žaliti što nisam stigla 10 dana ranije i što u svoj plan nisam ukljucila još jednu licnost. Iz knjige se vidi koju. • Zar mislite da bi to nešto promenilo? – Dajem sebi pravo da tako mislim zbog licnog uverenja da je bio izolovan od izvornih informacija. Sve što je tad do njega stizalo, vec je bilo preparirano. A zar to ne govori da su se njegovi protivnici plašili borbe koja je podrazumevala jednakost uslova. On je poznat kao veliki takticar i time je svoje neprijatelje pobedivao. Zato mu je oduzeta šansa, a to je neviteški, previše nizak udarac. On nije izgubio zato što je DOS bio jak u bilo cemu, vec što je znatan broj iz njegovog tabora radio za drugu stranu, ali su strogo vodili racuna da on to ne sazna. Tu je srž igre. Miloševic je poslednji autenticni predsednik u srednjoj i jugoistocnoj Evropi, ukoliko se izuzme Lukašenko. Samim tim, velika brana interesima koji su, pod geslom “demokratske promene” vec postavili svuda marionetske režime, preko kojih iznose nacionalno blago u meri u kojoj im to treba. Prevremeni izbori bili su poslednja šansa tih interesa, a oni koji su ga u to gurnuli, vec su uradili posao za DOS. Upravo ti agitatori “za izbore kad im vreme nije” bili su u samom vrhu agentura, koje su osmislile plan "svrgava-nja bez alternative”. Jer, ko bi žrtvovao godinu predsednickog mandata ako ne mora, a da prethodno ne proveri rejting partije preko parlamentarnih izbora, koji su, inace, bili redovni. Setite se kako je iznebuha saopštena odluka o izlasku Miloševica na vanredne predsednicke izbore. Ti “prijatelji” koji su ušli u plan režije morali su odigrati do kraja, jer, takve istorijske licnosti sklanjaju se kupovinom bliskih saradnika, jer samo oni znaju Ahilovu petu, znaju na šta se ne obraca pažnja, gde smo slabi, gde iskazujemo poverenje bez provere i sl. Eto to je znala najbliža svita i oni su najodgovorniji. Košulja je bliža od kaputa i zato su i najdragoceniji najbliži, ali i najskuplji. Nije cudo što se toliki novac slio u ruke mnogih mocnika da bi se finansirao taj, za našu zemlju istorijski pad, kroz ustolicenje paradigme “5. oktobar” koja je proizvela najvecu nacionalnu bruku u vidu kontinuiranog haškog egzodusa, a s druge strane, Srbija je gurnuta u stecaj preko mafijaškog preuzimanja privrednih sudova i ta brutalnost u otimanju zdrave imovine i otpuštanja na stotine hiljada radnika do sad je po svireposti nezabeležena. Eto, to je proizvod odluke SIK-a od 7.10.2000. godine koja je, kao što sam rekla, sa stanovišta prava, cist falsifikat, a potpisao je Borivoje Vukicevic koji se licno predstavljao kao Slobin prijatelj. Bila sam apsolutno svesna njene pogubnosti i uložila sve da do iste ne dode, ali kad vec jeste, zabeležila sam sve faze njenog donošenja, kao i aktere i njihove metamorfoze. Zbog poraza prava i podmetanja Miloševicu tzv. “izborne krade”, a cija imitacija jeste izvedena i to od njegovih ljudi, da bi se njemu otežalo dalje pracenje izbornog postupka. Setila sam se Drajfusove afere. Po uzoru na slavnog pisca Emila Zolu i njegovo delo “Žakiz” (Optužujem), kojim je razoblicio Drajfusove gladijatore, ja sam upravo od 7.10.2000. godine ukazivala na zamenu teza i prozivala sve one koji su u tom ucestvovali, što je posle i pretoce-no u knjigu. Toliko sam mogla i toliko uradila. Ljudi koji to citaju, apsolutno i razumeju. Navešcu vam primer jednog izrazitog monarhiste, koji svakog meseca kupuje više knjiga i poklanja svojim prijateljima i koji mi je rekao da se godinama borio protiv Miloševica, ali da mu je posle citanja moje knjige beskrajno žao što 24.septembra nije glasao za Slobu. Takvih primera je nebrojeno. Slobu opet okružuju loši ljudi • Da li ste knjigu poslali Slobodanu Miloševicu? Da li je on procitao knjigu? – Po nagovoru jedne izuzetne žene, knjigu sam u junu prošle godine poslala u Hag po advokatu Miši Ognjenovicu i napisala pismo, gde sam doslovce navela: “Možda ce Vas zaboleti opisi Vama dragih licnosti, ali ova knjiga ne bi bila celovita ako ne bih istakla ono što su uradili, ili što nisu, a morali su, a bilo je kobno za Vaš državnicki status. Ali, kad sve razgrnemo, ova knjiga je neoboriv dokaz da Vi izbore niste izgubili, niti ih je Koštunica dobio, vec su dirigovano prekinuti, a cistom zloupotrebom ovlašcenja, Savezna izborna komisija je falsifikatom proglasila Vojislava Koštunicu predsednikom SRJ. Vi ste nasilno ostali bez imuniteta i na taj nacin su otvorena vrata za izrucenje u Hag, a što kao dokaz možete koristiti u svojoj odbrani. Jer, kako bi Vas inace odveli...” Tek dva meseca kasnije, advokat Ognjenovic mi je vratio knjigu, ali bez pisma, uz obrazloženje da je "on procenio da Miloševic ne treba da procita moju knjigu". Ko je on da to procenjuje? Bio je dužan da je da, a Sloba je mogao da je baci kroz prozor ukoliko mu se ne dopada. Više nisam pokušavala. Eto, to govori samo o pojavi koja je bila i ranije, a to je kon-trola informacija. Sad je ta cenzura iskljucivo u rukama emisara koji odlaze u Hag, a primet-no je da su to, u poslednjoj godini, upravo oni “povampireni prijatelji” koji su mu okrenuli leda u njegovom najtežem periodu od 24.9. do 7.10.2000.g. Pa, zar Milutin Mrkonjic 6.10. 2000.g. nije rekao Đindicu: “Bravo care”, i verno mu služio sve do smrti, ignorišuci sve one silne mitinge podrške nakon hapšenja Miloševica. Ali, to je fatalnost izbora. Kad me vec pitate za taj podatak, mogu Vam reci da ja od izlaska knjige i trpim najvece udare od pojedinaca iz “Slobode” a kojima se pridružila i moja krvna srotkinja. Ali, to je tako otkad je sveta i veka. Dar se ne prašta. Ja sam bila covek i dosledan sudija u periodu “5.oktobra”, kad su ti, nazovi prijatelji, sevdisali u piru krvolocnih strvoždera. Zato svesno potenciram na razlici izmedu mog i njihovog dela. U voz sa njima se ne trpam. Meni dokazivanje prijateljstva ne treba. Ja i nisam htela biti prijatelj, vec covek. Moja knjiga je najubojitiji dokaz. Ko zna, možda su mu oni odneli i falsifikat knjige koji ilegalno kruži i koji je iskrivljen i osakacen baš u delu koji se odnosi na razgovor s Miloševicem. Sve je moguce. Ja na to ne mogu uticati. Ulog u ovu modernu verziju Drajfusove afere bio je ogroman. Do svakog se, na žalost, može doci, pa i do nesavesnih štampara. • Vi ste zbog te doslednosti pretrpeli bukvalan progon iz pravosuda. Knjiga se zavr-šava sa jezivom scenom fizickog nasilja, nakon što su vas suspendovali i sa mesta sudije i predsednika Privrednog suda u Beogradu? – Upravo sam tom scenom htela opomenuti da se nikad i nikome to više ne dogodi. I sam prikaz nasilja sam znatno ublažila, da se moja muka ne razgoliti do kraja, da koliko-to-liko sacuvam svoju licnost, jer u biti, to se do kraja ne može ni opisati. Prvo mi je Goran Kljajevic 6.10.2000.g. sa surcinskom grupom, tacnije Miletom Lukovicem Kumom (popodne je bio i Dušan Spasojevic) obio kabinet oko 14 casova, sa još 15 momaka i odneli su svu moju službenu i privatnu dokumentaciju, pa, i pored izlaska MUP-a i svih materijalnih dokaza, vrh pravosuda im ne sme ništa, vec mene suspenduju prvog radnog dana 9.10.2000. godine, da bi me zaustavili od traženja otete dokumentacije, a provalnika Kljajevica imenovali za v.d. predsednika suda. To je, uistinu, najskaradnije što se ikad desilo u istoriji srpskog pravosuda i tim cinom je mafijaško privredno leglo useljeno u najslužbeniji deo suda, kao eklatantan primer direktnog umiranja institucija. To svirepo delo sproveli su Zoran Balinovac, tadašnji JUL-ov zamenik ministra pravde, Balša Govedarica, predsednik Vrhovnog suda i najsramnija licnost u istoriji privrednih sudova Cedomir Prostran. To pravno nasilje je takvog stepena da im savest nikada nece dozvoliti da mirno spavaju. Oni su meni oteli egzistenciju, a da cinu udaljenja nije prethodila nikakva kontrola mog rada, pa je njihov zlocin veci i od Kljajevica i njegovih Surcinaca, jer oni sami nisu mogli sebe amnestirati. Zbog straha od odgovornosti oni su inspiratori najmonstruoz-nijih podmetacina i dalje, kad je moj život u pitanju, jer sam onaj ranjeni svedok koji im hoda po snovima, a koga su zahvaljujuci svom nemoralu bacili u kandže najokorelijih mafijaša. Ja sam 9.10.2000. godine slucajno ostala živa i podigla se iz lokve krvi na samom ulazu u moj stan. Ponovo su došli u oktobru prošle godine, na cetvorogodišnjicu, da dokraj-ce svoje delo. Smešteni su u iznajmljenom stanu na prvom spratu zgrade u kojoj živim i u misterioznom poslovnom prostoru u prizemlju, koji obezbeduje logistiku od ulaska u moj stan iznošenju dokumenata, a i neceg još najsvirepijeg. MUP je obavešten, ništa nije preduzeto. • Da li to povezujete sa krivicnim postupkom koji se godinama vodi pred Prvim opš-tinskim sudom u Beogradu protiv Savezne izborne komisije, a gde ste Vi otkrili da je baš taj sud falsifikovao Vaš potpis na istražnoj izjavi. O tome imate nalaz veštaka grafologa? – To je, nažalost, tacno. To je dokaz da se nad mojom licnošcu sprovodi genocid, baš onako kako mi je Zoran Balinovac pretio 9.10.2000.g, iznudujuci ostavku, koju ja, uprkos svemu, nisam dala. Pretio mi je montiranjem krivicnih postupaka, preko nameštaljki, falsifikova-njem mog rukopisa. I, eto, receno je ispunjeno, što je nezabeleženo u sudskoj praksi. On je od JUL-a pobegao kod Koštunice i ucvrstio moje neprijateljstvo sa istim, zbog mog konstantnog prozivanja da je nezakonito izabran za predsednika SRJ. Do sad sam mislila da sam prognana samo od pravosudne hobotnice, ali sad provereno znam da je u pitanju i politicka logistika koju Balinovac, kao visoko pozicioniran u DSS, obezbeduje preko Koštunice. Stvari stoje ovako. Kad sam veštacenjem otkrila da me sud koji mi sudi (Prvi opštin-ski) falsifikovao samo da bih bila optužena, postupak je naglo prekinut, iako je bio pri kraju, da ta pravosudna bruka ne bi ugledala svetlost dana. Od septembra 2004.g. predmet se ne zakazuje, a to koincidira sa naletom novog proganjanja. Ocigledno sam još 26.oktobra 2004.g. trebala biti ubijena jer sam se jedva išcupala iz otmice, organizovane uz pomoc taksiste. I to je prijavljeno. Ali ništa. Predmet se i dalje ne zakazuje zato što je, nažalost, sa falsifi-kovanjem nastavljeno i dalje. Oni znaju da ja tacno znam koji su sve dokumenti promenjeni, kao što znaju da dokumentaciju koju mi iznose, pa promenjenu vracaju, ne držim samo u mom rad-nom stolu u komodi, koju su procešljali kad god su hteli. Oni cekaju da završe sa mnom, pa da svoje falsifikate prikažu kao moje originale. To je najopasnija igra, u koju su umešane mno-ge licnosti iz moje knjige. Ja sam o svemu što mi se dogada napisala mnoga pisma i prosledila na mnoge strane. Moj rukopis je apsolutno falsifikovan,pa se cesto ta pismena obracanja friziraju, a pogotovo ona upucena ministru pravde. Ali, siže koje pišem svima reci cu i Vama. Bilo šta da mi se desi, znajte da nisam doborovoljno nestala, nisam suicidna i u odlicnoj sam psihofizickoj kondiciji. Ako nestanem, znajte da bi tek tad bila ubijena moja knjiga, moje delo pretoceno u moje krvavo svedocenje o zlu koje se ozakonilo 7.10.2000.g, a koje mora ostati tajna. Sve dok sam živa knjigu mi niko ne sme taknuti, niti podmukli sudionici iste smeju sa mnom polemisati, jer iz svake reci vrca neoboriva istina, pa su se sjatili da danak toj borbi za istinu prvo platim ja. A onda i knjiga, na koju sam beskrajno ponosna. Suština mog progona je što posedujem materijalni dokaz, da mi je sud namestio falsifikat. Zar za jedan pravni sistem postoji nešto gore. Zato hoce da me ubiju i da na taj zlocin pocinjen u samom sudu stave tacku. http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?t=3189 __________________________________________________ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
