SPOR OKO PAPE: PROBLEMI REALNI I IMAGINARNI 7.4.2005.
20:30
SPOR OKO PAPE: PROBLEMI REALNI I IMAGINARNI Petar ROMANOV, politicki
komentator RIA “Novosti” (Moskva, RIA “Novosti”)
Sahrana Jovana Pavla Drugog jos nije prosla, milioni njegovih poklonika jos
uvek hrle u Vatikan da bi se oprostili od svog kumira, a vec su poletele
kriticke strele u pravcu bivseg pontifika. Engleski “Gardijan”, na primer,
bez senke sumnje objavljuje clanak pod naslovom “Krv na rukama Pape
Rimskog”, autora Terija Igltona. Zavrsna fraza materijala glasi ovako: “On
je (ima se u vidu Karolj Vojtila), bio jedno od najvecih nesreca za
hriscansku crkvu posle Ccarlsa Darvina”. Dugo sam pokusavao pronaci u
clanku, odakle krv na rukama pokojnog pontifika i najzad sam pronasao:
ispostavlja se da je rec o tome sto se katolicka crkva zalaze protiv
prezervativa. Po misljenju Terija Igltona, pontifik je doprinosio sirenju
SIDE po planeti. U najostrijem tonu Iglton pise i o netrpeljivosti Pape koji
je, toboze, sledio leve struje u katolicizmu. Iako nisam katolik, moram ipak
primetiti da pokojnik nije bio prenosilac SIDE vec je samo striktno sledio
reci Oca Nebeskog: “Plodite se i razmnozavajte”. Svako na Zemlji vrsi svoju
misiju: Papa Rimski je ljudima prenosio zapovedi Bozzije, to mu je bio
posao, a gospodin Iglton ima svoje pravo da deli prezervative onima koji za
njima zude. Ili da zapocne propovedati, na primer, supruzzesku vernost.
Lekari kazu da protiv SIDE i to pomaze. Ne odgovara stavrnosti ni teza o
netrpeljivosti Karolja Vojtile. O levoj “Teologiji oslobodjenja” u svetu
katolicizma mnogo se i zuccno sporilo, ali se ni jedan od predstavnika te
struje nije odrekao crkve. Cak stavise, mogu posvedociti: za vreme jedne od
svojih poseta Peruu Papa je licno posetio takozvanu komunu “Vilja El
Salvador” – jedan od najpoznatijih materijalnih plodova “Teologije
oslobodjenja” i toplo blagoslovio osnivace i zitelje te komune – ljude koji
nisu sa Marksom, vec sa Jevandjeljem u ruci pobedili siromastvo. U sustini,
treba razgovarati o necem drugom: koliko je katolicka crkva, kao, uostalom,
i sve druge hriscanske crkve, adekvatna savremenom svetu. Za ljude koji
pozdravljaju jednopolne brakove, Karolj Vojtila ce, naravno, ostati u
uspomeni kao konzervativac, iako je njegov “konzervativizam” tek postovanje
temeljnih hriscanskih kanona, I nista vise. Kudikamo je preciznije, po mom
misljenju, drugacije misljenje. Izbor Poljaka na papski presto nakon
nebrojenih papa-Italijana, bilo je vec prvi znak crkvene reforme. A poziv
novog Pape na ekumenizam, na doslednu borbu kako protiv komunizma, tako i
protiv siromastva, njegova tolerancija prema polarnim strujama u samom
katolicizmu, cak i poznata strast Jovana Pavla Drugog prema putovanjima –
sve su to svedocanstva da je pontifik neuporedivo bolje od drugih svojih
prethodnika osecao vreme. Papi je poslo za rukom da mnogo stosta uradi. Pre
svega, on je nesumnjivo ucvrstio katolicku crkvu. Delimicno zahvaljujuci
njegovom licnom autoritetu, a delimicno zahvaljujuci “Opus Dei” – takozvanoj
“eparhiji bez granica”, koja je na inicijativu Pape ne samo cementirala
katolicizam organizaciono, nego je u crkvu unelo mnosto novih ideja. Sve sto
je zeleo, Papa je uspeo da uradi u svojoj otadzbini, u Poljskoj, gde je ne
bez njegove pomoci najpre nastala “Solidarnost”, a zatim i zbacen
komnisticki rezim. Nije uspeo Jovan Pavle Drugi da kao reformator obavi samo
jedan od glavnih svojih zadataka – da se zblizi sa “sestrom-crkvom”, tojest,
sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Medjutim, ni ovde nije krivica samo na
pokojniku. Tokom mnogih vekova Ruska pravoslavna crkva kritikovala je
katolicku crkvu za prozelitizam na ruskom tlu. I to ne bez osnova. Navescu
samo jedan karakteristican citat iz izlaganja sefa francuskog Ordena
Uspenja, gospodina Aljzona, septembra 1973. godine: “Braco moja, ne zelite
li vi pokoriti Rusiju i na taj nacin uneti obilatu zetvu u zzitnicu Oca?...
S Bozzjom pomoci, zzetva ce biti uspesna”. Tada, kao i u mnogim drugim
slucajevima Bog katolicke crkve nije pomogao, ali su pokusaji i dalje
nastavljeni. Svet se, medjutim, promenio. Teznje RPC da sa Vatikanom
uspostvi takozvane “kanonske granice” u jos starodavnim predelima sto je sa
zaljenjem, ali formalno prihvaceno i od strane Rima, danas posle pada
“gvozdene zavese”, u epohi brisanja svakih granica, u epohi Interneta i
intezivne idejne razmene, izgleda kao anahronizam. U demokratskoj Rusiji,
kao i u svakoj drugoj demokratskoj drzavi, svaki gradjanin ima puno pravo da
sam odlucuje u kojoj ce se crkvi moliti ili se uopste nece moliti. Prema
tome, svaka granica ovde je neumesna, a teznja RPC da ih sacuva, bez obzira
na sve, samo je otvoreno priznanje sopstvene slabosti. Pravoslavna crkva jos
se nije oporavila od udara koji su joj naneseni u proslim vremenima od
strane sovjetskog rezima. Ruska pravoslavna crkva jos nije spramna da se
ravnopravno takmici za ljudske duse sa Vatikanom, a Vatikan, nasuprot toga,
izgleda nije s raskida da iskoristi slabost konkurenta. U rezultatu, najvece
ekumensko dostignuce dve “sestrinske crkve” u toku svih poslednjih godina
jeste nedavni dogovor o zajednickom izdavanju sto tomova bogoslovskih dela
iz kraja XIX i pocetka XX veka. Posao je koristan, ali je vreme da se ide
dalje. U dvoristu je vec XXI vek. Na zalost, bez Karolja Vojtile
napredovanje za obe “sestre” bice jos teze. Vatikan nece imati strpljenje
Jovana Pavla Drugog, a ni njegovog poznavanja slovenske dusse, a Ruska
pravoslavna crkva jednostavno nece imati zelje. Njeno ozdravljenje, kako
izkreno priznaju sami pravoslavni svestenci, jos nije blisko. – 0 – Moskva,
07.04.2005. RIA “Novosti”
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
