http://www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija/2005-04-13.html
ARTEL Geopolitika
Artel - Izbor
AGRESIJA IZVOR BEZAKONJA
"SOVJETSKAJA RUSIJA" br. 39 (12663)
cetvrtak, 24. marta 2005. godine
Pre sest godina pocela je intervencija NATO protiv Jugoslavije
Borislav MILOSEVIC, ambasador Jugoslavije u Rusiji
(1998 2001. g.)
(S ruskog prevela: Sava Rosic)
24. marta o.g. navrsava se sest godina od pocetka agresije NATO protiv
Savezne Republike Jugoslavije. Ta je agresija izazvala velike zrtve i
teske patnje naseg naroda, kolosalna razaranja, ogromnu materijalnu
stetu. Nanet je razoran udarac medjunarodnom pravnom poretku, duboko
su podrivene norme Povelje OUN, koje su prakticna posledica velike
Pobede ciju sezdesetogodisnjicu sada obelezavamo.
Zbivanja na prostorima Jugoslavije tokom poslednje decenije XX veka,
sve do agresije NATO na SRJ 1999. godine, su viseznacna. Jugoslovenska
kriza je bila nova etapa ne samo geopolitickog prekrajanja Evrope,
nego i preispitivanja sistema medjunarodnih odnosa i medjunarodnog
prava. To je etapa koriscenja terorizma kao instrumenta za postizanje
geopolitickih ciljeva. Navescemo prvo nekoliko cinjenica.
Severnoatlantska Alijansa, ciji je vojni potencijal po proceni
strucnjaka 2.000 puta premasivao jugoslovenski, prvi put je izvrsila
agresiju izvan granica zone svoje odgovornosti. Takvog rata u istoriji
jos nije bilo. NATO je prakticno nekaznjeno i varvarski bombardovala
zemlju (500-700 aviona dnevno i raketni udari sa 20 brodova), bacivsi
preko 22.000 tona bombi na Jugoslaviju tokom 78 dana. Odgovarajuci na
pitanje Sekretarijata OUN, generalni sekretar NATO je pismeno potvrdio
da je u ratu protiv nase zemlje NATO lansirala 31.000 projektila s
osiromasenim uranom. Koriscene su kasetne bombe cija je upotreba
zabranjena.
Posledice svega toga ne mogu se izmeriti ni u prostoru ni u vremenu.
Zagadjeni su tle i voda na sirokim prostorima Srbije i Crne Gore i,
narocito, Kosova i Metohije. Bombardovali su zgradu RTS-a u Beogradu,
ubivsi 16 ljudi, i mnoge mostove na severu zemlje, koji nisu ni mogli
biti korisceni u vojne svrhe, razorili putnu i zeleznicku mrezu,
gadjali kolone izbeglica, ljude u vozovima, na pijacama, prouzrokujuci
mnogobrojne zrtve. I to se u NATO-u naziva "kolateralna steta".
Poprilicno cinicno zvuci, zar ne?
Samo tokom prve godine "medjunarodnog" prisustva na Kosovu i Metohiji
iz pokrajine je proterano oko 300 hiljada zitelja nealbanaca, uglavnom
Srba. Hiljade njih su ubijene, ranjene, nestale. Sruseno je 150
pravoslavnih crkava, medju kojima remek-dela srednjovekovne
srpsko-vizantijske arhitekture 13, 14, 15 veka koja su pod zastitom
UNESKO kao bastina svetske kulture. S. Milosevic je u svom izlaganju,
na pocetku zastitnog dela sudskog procesa u Hagu, rekao: "Gospodo, da
je negde sruseno 150 dzamija, 150 katolickih crkava ili 150 sinagoga,
sav bi svet samo o tome govorio".
Pre godinu dana, 17. marta 2004. godine, albanski su ekstremisti, pod
laznim izgovorom, dociscavali Srbe iz Kosova i Metohije naocigled
administracije OUN u pokrajini. Proterano je oko 5.000 ljudi. Rusija
je to otvoreno nazvala etnickim ciscenjem. Danas je u juznoj srpskoj
pokrajini, pod administracijom OUN (to treba ponoviti), ostalo
nekoliko srpskih geta! To je neprihvatljivo i sramno!
Agresivna dejstva NATO na prostorima bivse Jugoslavije, razume se,
nisu bila prvi slucaj primene sile bez odobrenja OUN. Ali su natovska
bombardovanja Republike Srpske 1995. godine, agresija na SRJ marta
1999. g. prouzrokovala vrlo opasne i dalekosezne posledice po svu
svetsku zajednicu, siroko otvorivsi put za jednostranu primenu sile u
medjunarodnim odnosima. O tome svedoci makar samo agresija SAD i
njihovih bliskih saveznika na Irak s potonjom okupacijom zemlje od
strane koalicionih snaga. Nije uzalud Predsednik Putin, pre otprilike
godinu dana, izjavio: "da je medjunarodna zajednica svojevremeno imala
hrabrosti i snage da spreci bombardovanje Jugoslavije, danas ne bi
bilo ovako teske situacije u irackoj krizi. Ona bi imala sasvim drugi
karakter".
U Jugoslaviji je stvoren izuzetno opasan presedan. Regionalna
organizacija NATO prvi put je izasla izvan granica svoje odgovornosti
i nadleznosti, uzurpiravsi pravo da napadne suverenu drzavu i prikaze
sirenje svoje vojne vlasti i geopoliticke kontrole kao mirotvoracku
meru, toboze zasnovanu na medjunarodnom pravu. Ne govore sada uzalud o
mogucnosti angazovanja NATO i na Bliskom Istoku, a SAD uvode pojam
"Velikog Bliskog Istoka", kao regiona koji se prostire od atlantskih
obala Severne Afrike sve do Pakistana i Indije.
OUN, kao svetska organizacija, danas je potisnuta u stranu i, u
politickoj praksi, osim humanitarne delatnosti, od Povelje OUN i
principa medjunarodnog pravnog poretka malo je ostalo, iako formalno
niko nije nista ukidao. Ona je, u slucaju Jugoslavije, iskoriscena kao
instrument i, posle donosenja rezolucije Saveta Bezbednosti OUN 1244
(1999 g.) o Kosovu, de-fakto pretvorena u "pokrice" natovske vojne
ekspanzije i geopoliticke kontrole. Zato delovanje velesila na
prostorima bivse Jugoslavije treba smatrati novom etapom revizije
medjunarodnog pravnog poretka.
Alijansa je 1999. godine, u cilju dislociranja trupa NATO na
teritoriji SRJ, paktirala s teroristickom "Oslobodilackom vojskom
Kosova". OVK je, prema pisanju pojedinih publicista, prakticno bila
"pesadija NATO". Po recima Ramusa Haradinaja, jednog od prvih
albanskih terorista, sve donedavno predsednika vlade Kosova, u
njegovoj ispovesti "Mir generala", NATO i OVK su bili "kao jedna
vojska". General Leonid Ivasov je, svedoceci u Hagu kao svedok odbrane
Slobodana Milosevica, saopstio da je "... srpska sluzba bezbednosti
presretala telefonske razgovore teroriste Tacija (Hasim Taci -
rukovodilac OVK, B.M.), i ispostavilo se da su u toj mrezi i gospodja
Olbrajt i drugi zvanicnici". Posledice tog saveza NATO i OVK osecaju
se i danas kroz nastavljanje terora protiv srpskog zivlja Kosova i
Metohije, rusenje pravoslavnih crkava i drugih spomenika srpske
kulture.
Mora se konstatovati da je na raznim tackama zemljine kugle terorizam
koriscen kao instrument za postizanje geopolitickih ciljeva. Takvu
ocenu deli niz analiticara i ona se, ocigledno, u punoj meri odnosi i
na Balkan. Posle tragicnog 11. septembra 2001. godine zapocela je nova
spirala politike svetske dominacije. Formulisana je doktrina borbe
protiv "globalnog terorizma". Afirmise se "suvereno pravo" SAD da
silom uklanja svaki politicki rezim koji "podrzava teroriste".
Proglaseno je pravo "preventivnog udara". U stvari, odigrava se
"prekrajanje sveta" i sfera interesa i uticaja. Svugde gde su
prirodni, sirovinski resursi i magistralni svetski putevi, tamo su
interesne sfere SAD i EU.
Treba istaci da je SR Jugoslavija, 29. aprila 1999. godine, podnela
Medjunarodnom sudu (pravde) OUN u Hagu tuzbu protiv deset
zemalja-clanica NATO zbog njihovog krsenja medjunarodnih obaveza
nekoriscenja sile protiv drugih drzava, nemesanja u unutrasnje stvari,
povrede suvereniteta druge drzave, zastite civilnog stanovnistva,
prirodne sredine, navigacije na medjunarodnim rekama, osnovnih
ljudskih prava i sloboda, koriscenja zabranjenog oruzja itd.
Jugoslovenska vlada je zatrazila uvodjenje privremenih mera protiv tih
drzava (Belgija, Velika Britanija, Kanada, Francuska, Nemacka,
Italija, Holandija, Portugal, Spanija i SAD), pozivajuci se na
jurisdikciju Suda na osnovu Clana 36 Statuta Suda (1946. g.) i
Konvencije OUN o genocidu (1948. g.). Jugoslavija je podnela tuzbu
zahtevajuci naknadu stete.
Sud je, juna 1999. godine, iz tog spiska iskljucio Spaniju i SAD zato
sto te drzave nisu potpisale Konvenciju OUN o genodicu. Posle
svrgavanja S. Milosevica krajem 2000. g. zapadne sile su zahtevale od
jugoslovenskih vlasti da povuku tu tuzbu. Vlasti, premda i prozapadne,
nisu se odvazile na to zato sto su protiv povlacenja tuzbe bili siroki
krugovi javnosti, intiligencija, opozicione politicke stranke, to bi
bio vrlo nepopularan korak koji se kosi s raspolozenjem ljudi. Ali je,
decembra 2004. godine, sam Medjunarodni Sud OUN "odbranio" NATO
proglasivsi da tuzba SR Jugoslavije (sada Srbije i Crne Gore) nije u
njegovoj nadleznosti zato sto, je l` te, Jugoslavija u trenutku
podnosenja tuzbe nije bila formalno clan OUN (iako je zemlja tamo i
imala svog ambasadora itd.). Uzgred, tuzba Bosne i Hercegovine protiv
SRJ (SCG) za genocid, podneta Medjunarodnom sudu OUN, nije ni odbijena
nit povucena. Sve ostaje na snazi kao poluga za pritisak i ucenjivanje
srpskog naroda.
Haski tribunal za bivsu Jugoslaviju (MTBJ) koji sudi Slobodanu
Milosevicu i drugima, uglavnom srpskim drzavnim i vojnim
rukovodiocima, nema mandat da razmatra "zlocine protiv mira", oni ne
ulaze u njegovu nadleznost. Znaci, taj "tribunal" ne moze da isledjuje
agresiju NATO. Premda, kao sto je poznato, osnivac tribunala Savet
Bezbednosti OUN snosi "osnovnu odgovornost za ocuvanje medjunarodnog
mira i bezbednosti" (Povelja OUN, clan 24). A Povelja OUN je agresijom
NATO bila ocito pogazena, prekrsene Zenevske i druge medjunarodne
konvencije, medju kojima i Osnivacki akt same NATO.
Tribunal ne sudi vodjama secesionistickih republika bivse Jugoslavije
i njihovim inostranim pokroviteljima, koji su zajedno isprovocirali
ratove za otcepljenje od SFRJ. Tribunal ne sudi drzavama vec samo
pojedincima. No, rukovodioci zemalja NATO su, jednako kao i natovski
organizatori i konkretni izvrsioci agresija na Balkanu, ne podlezu
sudu. Tema odgovornosti NATO zabranjena je u MTBJ. Ako S. Milosevic
zausti o tome, smesta mu iskljucuju mikrofon.
Treba istaci da su ruski drzavni i politicki funkcioneri i organi
cesto i ostro kritikovali delatnost tribunala. Kritikovana je
politizovanost tribunala, njegova ocito antisrpska orijentacija,
pokusaji da se kolektivna odgovornost svali na srpski narod. Komisija
za Jugoslaviju Drzavne Dume obratila se 1999. g. tribunalu sa zahtevom
da se istraze zlocini NATO u Jugoslaviji. Zvanicni predstavnici Ruske
Federacije, na sednicama Saveta Bezbednosti i Generalne Skupstine OUN,
cesto su, pored ostalog, iznosili ocekivanja Rusije da ce se tuzilac
MTBJ, najzad, pozabaviti mnogobrojnim slucajevima ubijanja civilnog
stanovnistva i rusenja civilnih objekata u udarima NATO na Saveznu
Republiku Jugoslaviju. Ali, avaj.
NATO je vojni instrument politike koji ima za cilj globalnu kontrolu
svetskih procesa i neoimperijalnu dominaciju Amerike i njenih
saveznika. NATO moze postati sredstvo globalnog vojnog mesanja. Ta se
organizacija i dalje siri na Istok i citav niz vlada, ukljucujuci i
one na Balkanu, mastaju o clanstvu svojih zemalja u NATO-u i Evropskoj
Uniji, videci u tome maltene panaceju od svih nevolja. Istorija ce
pokazati...
Za autora ovih redova dileme nema: medjunarodna stabilnost nece biti
na dobitku od globalnog mesanja. Pre ce biti suprotno. Politika
svetske dominacije dovodi do teznji niza zemalja da sebi obezbede
pristup razlicitim sredstvima, pa i nuklearnim, za odvracanje samih
SAD. Bombardovanje, pravo na "preventivan rat", agresija protiv
"zemalja-parija" ne mogu svet spasti od terorizma. Svetsku i
regionalnu stabilnost, znaci, i na Balkanu, moze obezbediti samo
medjunarodna saradnja, ekonomski rast, resavanje socijalnih problema,
nacionalna ravnopravnost, slobodan unutrasnji razvoj, bez nametanja
tudjih pravila i "demokratskih vrednosti". Takve su pouke seste
godisnjice agresije NATO na Jugoslaviju.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
