DRUGI PIŠU: Nation, Vašington (1)
Balkan klizi ka katastrofi Ljaga koja je bacana na narode Balkana zbog njihove očigledne naklonosti ka ubijanju suseda sada je u drugom planu zbog njihove očigledne tolerancije prema aktivnostima organizovanog kriminala – prodaji droge, trgovini ženama i krijumčarenju cigareta... Ramuš Haradinaj, koji je 8. marta dao ostavku na mesto premijera Kosova, čekao je skoro tri meseca na optužnicu za navodne ratne zločine. Veći deo tog vremena američke i evropske diplomate provele su nagovarajući ga da se dobrovoljno preda kada stigne takvo saopštenje. „Počeo je malo da se koleba nekoliko nedelja pre nego što je objavljeno, ali smo očigledno u tome uspeli,” rekao mi je jedan od njih u Beogradu. Predstavnici međunarodne zajednice toliko su se trudili da ubede Haradinaja da mirno ode, jer su bili prestravljeni da bi kosovski Albanci mogli da podivljaju, kao što su to učinili u martu 2004, kada su Unmik, administraciju UN koja upravlja ovom provincijom, gotovo bacili na kolena. I zaista, diplomate su se baš pokazale. „Zahvaljujući dinamičnom liderstvu, snažnom opredeljenju i viziji Haradinaja”, kuljalo je iz Sorena Jesen-Petersena, šefa Unmika, „Kosovo je danas bliže nego ikada ostvarenju svojih aspiracija da uspostavi svoj budući status. Ja sam lično tužan što više neću sarađivati sa bliskim partnerom i prijateljem.” U nekim evropskim prestonicama vladala je zabrinutost da je Jesen-Petersen preterao. „Na kraju krajeva,” izjavio je jedan diplomata u Beogradu, „ne treba da zaboravimo da je Haradinaj optužen da je počinio najgnusnije zločine”. Ipak, razumljive su Petersenove vatrene izjave. Međunarodna kontrola na Kosovu je krhka. Kfor, snage NATO koje čini 18.000 mirovnjaka, formirane su da bi sprečile neovlašćeni povratak srpske vojske u ovu pokrajinu; kao što se pokazalo u martu prošle godine, nije bio sposoban da smiri desetine hiljada mladih Albanaca kojima je testosteron udario u glavu i kojima je dosta što su nezaposleni i što nemaju političku kontrolu nad svojim životima. Proteklih šest godina proveo sam sumorno posmatrajući kako Balkan, kao u usporenom filmu, klizi unazad prema katastrofi. Samo manjina učesnika želi ovakav ishod; mnogi čine sve moguće i nemoguće da to spreče. Ali uprkos njihovim naporima, tri faktora vode ovaj region, u najboljem slučaju, prema štetnim građanskim nemirima i, u najgorem slučaju, obnovljenom oružanom sukobu: sigurna, ozbiljna ekonomska kriza; istrajnost slabih država uhvaćenih u strašnu svađu oko ustava; i krajnja neupućenost međunarodne zajednice. Dok se zbrka ne pretvori u nasilje, postoje realne mogućnosti da se zaustavi klizanje. Međutim, odbrojavanje do katastrofe već je počelo i ovom regionu hitno su potrebna jedna vrsta spretnosti i elan koji su primetno odsutni proteklih pet godina. Balkan je najjasniji dokaz da je intervencija zapadne vojske, bila liberalna ili ne, kompletno gubljenje vremena, novca i života, ukoliko nije praćena koherentnim, dugotrajnim pokušajem bavljenja osnovnim uzrocima nestabilnosti posle neprijateljstava koja su prestala. Ali, kako zapadna Evropa i SAD shvataju, lako je pobediti male zemlje sa ograničenom vojnom sposobnošću i zapanjujuće teško stvoriti sistem rada uprave iz pepela pobede. NATO se navodno pozabavio južnom srpskom pokrajinom Kosovo 1999. kada je ušao u rat protiv Jugoslavije. Proteklih pet godina Kosovo je postalo neprepoznatljivo, ali na veoma prepoznatljiv način. Na njegovim oronulim putevima, koji stenju pod teretom putničkih i međunarodnih vojnih vozila, na svakih pola kilometra nailazi se na benzinske pumpe sa različitim, možda jedinstvenim, nazivima: Kospetrol, Kosova Petrol, Djukagjini Inc., International Gas and Petrol, ShqipGas. Shell, BP, ExxonMobil i Lukoil (ruska kompanija sveprisutna na Balkanu). Razbacani između benzinskih pumpi nalaze se hoteli, moteli i restorani koji fantomskim turistima nude bezbroj kreveta, kao i kebab, izvanredan burek sa sirom i ohridsku pastrmku avetinjskim ljubiteljima hrane. Osim nekoliko šik restorana u glavnim urbanim sredinama, ovi objekti ne stvaraju zabrinutost – oni su dugoročna investicija, izlaz za slučaj opasnosti korumpiranim političarima i sindikatima organizovanog kriminala koji imaju brda para sa kojima ne znaju šta će. Ljaga koja je bacana na narode Balkana zbog njihove očigledne naklonosti ka ubijanju suseda sada je u drugom planu zbog njihove očigledne tolerancije prema aktivnostima organizovanog kriminala i opšte rasprostranjenom uživanju u njemu – prodaji droge, trgovini ženama i krijumčarenju cigareta, da pomenemo samo nekoliko od najpopularnijih. Kosovari se smatraju ključnim pokretačima u svim ovim industrijama. Pre nego što osudimo, razmotrimo ekonomsku sredinu koju su za narod Kosova stvorile kombinovane snage UN, EU i Kfora. (Narod Kosova, bilo da je reč o Srbima ili Albancima, nema kontrolu nad ekonomskom politikom). Dva statistička podatka se ističu. Prvo, Kosovo je jedina teritorija u Evropi koja je svake godine od 2002. beležila negativan rast. Drugo, ukupna nezaposlenost iznosi 50 procenata, dok je nezaposlenost mladih dostigla 70 odsto. Svake godine 30.000–40.000 mladih Kosovara uđe na nepostojeće tržište rada. A Kosovo je gotovo potpuno okruženo, i ekonomski i kulturno, bogatstvom EU. Ako mladom Kosovaru, koji s teškom mukom uspeva da izdržava decu i stare roditelje, ponude 700 dolara (što je mnogo više od dvostruke ministarske plate u pokrajinskoj vladi Kosova) da preko granice sa Crnom Gorom prevede magarca sa tovarom cigareta, da li će se dvoumiti zbog moralnih implikacija ovog čina? Ovaj pad i disfunkcionalna ekonomija mafije, koju je u velikoj meri ubrzao, posledica su krajnje pokvarene strategije privatizacije koju EU sprovodi preko neefikasne i korumpirane kosovske Poverilačke agencije, u kojoj rade zapadni državni činovnici. Na osnovu Rezolucije SB 1244, koja detaljno opisuje predvorje pakla u kome Kosovo mora da živi, većina političkih odluka na svim nivoima uprave rezervisana je za specijalnog predstavnika UN u Prištini i njegovu birokratiju, dok su vlast prelazne vlade i opština brižljivo ograničene. Umešane u ovu paralizujuću kašu našle su se dijametralno suprotne aspiracije Srba i Albanaca vezane za pokrajinu, kao i sumorni uslovi u kojima na Kosovu živi srpska manjina. Rezolucija 1244 utvrđuje da je pokrajina deo Srbije pod privremenom zaštitom UN, sve dok sve strane ne nađu srećno rešenje za dugotrajnu ustavnu budućnost Kosova. Piše Miša Gleni Britanski publicista i stručnjak za Balkan http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=18981&r=20.htm Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
