09. 05. 2005.
Svedočenje Du�ana Nikolića iz SAD
Stra�na tragedija Srba iz Visokog
Povukao je obarač i pi�tolj nije opalio. Pre�ivio sam taj Jusićev "ruski rulet" i on razočaran ka�e: "Vidi, neće četnika ovaj metak, �to je sretan!"
Potom ponovo izgovara lozinku za nove batine: "Ne dirajte ga!" Odmah su pritrčali specijalci i udarali me čim su stigli sa svih strana. Izgubio sam ponovo svijest i vi�e nisam znao �ta je bilo. Tek negdje oko 22 časa osjetio sam hladnu vodu i hladnoću, uz trzaje nogama i rukama. "Jebo mater četničku, �iv je!" � rekao je iznenađeno jedan od specijalaca
pi�e: Marko Ručnov
Kazivanje Du�ana Nikolića , Srbina iz Visokog, o svojim zatočeničkim danima u muslimanskom logoru za Srbe u Visokom vi�e je nego potresno. Danas on �ivi u SAD, ali posledice svakodnevne torture u ovom logoru i dalje traju, a zlikovci se �epure po Visokom i Zenici, kao novopečeni poslovni ljudi sa ogromnim kapitalom. Nikolić se potpisniku ovih nevoljnih i crnih redova javio pre nekoliko meseci i bio je veoma iscrpan u svome dramatičnom svedočenju o ličnom stradanju, kao i stradanju ostalih Srba na području Visokog, kojih je po poslednjem predratnom popisu bilo tačno 7.377 ili oko 16 procenata. Nikolić spominje broj od 402 logorisana Srbina u Visokom, a mi prenosimo njegovo svedočenje o tome kako je "izgledalo" njegovo hap�enje.
Svedo čenje
� Moram naglasiti da su u mom kraju sjenke pro�losti, posebno stradanja srpskog naroda u Drugom svjetskom ratu, bile jo� uvijek �ive. Masovni zločini su počeli prvo nad viđenijim Srbima, a potom su slijedila ubistva na kućnom pragu, sveobuhvatne pljačke i logori. Isto to se desilo i u ovom ratu. Prvo sam istjeran sa posla 1990. godine, a potom slijede razna maltretiranja. Bio sam prisiljen da po�aljem svoju porodicu za Beograd , a potom u Kostolac, da bih ja na kraju 2. juna 1992. bio uhap�en bukvalno na kućnom pragu, iako su moje muslimanske kom�ije mene stalno hrabrile: "Ne boj se, brate Srbine, mi te čuvamo!" Bila je to njihova dogovorena lozinka da nas �to vi�e uni�te. Tog jutra u moj stan su stigli specijalci, kako se to govorilo, Buza i Samir i uz pomoć kom�ija muslimana me hapse. Tuku me tupim predmetima i rečeni Samir mi stavlja no� pod vrat i ka�e: "Ne boj se, četniče, samo ćemo ti presjeći dvije �ile." Okolo je puno djece i ljudi, a Samir im naređuje: "Sklonite se jer će vas uprskati četnička krv", no drugi specijalac ga odvraća od te namjere i oni me odvoze u logor. Vezali su me bodljikavom �icom i debelim u�etom i pri tom mi vezali oči. Tučen sam do besvijesti. Optu�en sam da sam zlikovac i da imam sprave za davljenje i nekakve kuke za vađenje očiju i to prvenstveno muslimanskoj djeci, te da sam zbog toga na listi za likvidaciju. Tako sam od osam ujutro do 14 časova tog, 2. juna 1992. proveo u nekoj vrsti bunila, tučen najrazličitijim predmetima. Tada su me izvukli do nekog d�ipa, jer nisam mogao da hodam. U d�ipu sam malo do�ao sebi i vidim jo� četvoricu zatočenika. Svi su premlaćeni, krvavi i u modricama. Bili su to Sveto Vujisić (podlegao od batina), Branislav Čebić , Jovan Bilal (umro u Visokom) i neki meni nepoznati čovjek po imenu Marijan . Vode nas ponovo na neka ispitivanja i to u biv�oj kasarni JNA "Ahmet Fetahagić". Tuča se nastavlja uz povike: "Četnici, zaklaćemo vas, spalićemo vas �ive na ra�nju." I slično. Vučeni smo kroz neke duge hodnike i to je za mene trajalo celu večnost.
� Na kraju sam dovučen na prvi sprat do kancelarije Kadira Jusića , upravnika logora. Odvezali su mi oči i onako krvavog po cijelom tijelu pitaju me (bilo ih je desetak): "Da li te je neko dirao." Morao sam da ka�em da me niko nije dirao. Neko od njih ka�e: "Vidi�, to je u redu!" I odmah poslije te rečenice nastavljaju sa najte�im batinama. Ubačen sam u kancelariju kod upravnika Jusića. Zapravo dovučen do njegovog stola. Za mnom je u�lo desetak specijalaca u kompletnoj opremi. Ja sam im bio okrenut leđima i nisam ih mogao vidjeti. Odvezali su mi krvave ruke od bodljikave �ice i debelog u�eta.
Upravnik logora mi tog momenta ka�e: "Neće te niko dirati!" Ja sam se tada malo opustio i nisam bio u grču. Na meni je bila samo majica kratkih rukava. Čim je to Jusić izgovorio, bio je to znak ili lozinka za nove batine. Jedan od prisutnih specijalaca se zaletio i svom snagom me čizmom udario u leđa i oborio sa stolice. Slijedili su potom udarci tupim predmetima. Koliko je to batinanje trajalo, ne znam, ali stali su konačno.
Uspio sam ponovo da sjednem na stolicu. Upravnik Jusić me uhvatio za kosu i podigao moju krvavu i natečenu glavu i pokazao mi mali metak, dug 2-3 cm: "Vidi� ovaj metak, on mo�e da ubije slona." Potom je stavio metak u pi�tolj koluta�. Drugom rukom je okrenuo kolut i prislonio mi cijev pi�tolja na sljepoočnicu.
Povukao je obarač i pi�tolj nije opalio. Pre�ivio sam taj Jusićev "ruski rulet" i on razočaran ka�e: "Vidi, neće četnika ovaj metak, �to je sretan!"
Potom ponovo izgovara lozinku za nove batine: "Ne dirajte ga!" Odmah su pritrčali specijalci i udarali me čim su stigli sa svih strana. Izgubio sam ponovo svijest i vi�e nisam znao �ta je bilo. Tek negdje oko 22 časa osjetio sam hladnu vodu i hladnoću, uz trzaje nogama i rukama. "Jebo mater četničku, �iv je!" � rekao je iznenađeno jedan od specijalaca. Bacili su me na neku drvenu paletu u hodniku i tako sam ostao le�eći nepomično nekoliko sati. Nakon toga, po�to nisam mogao ići, vukli su me opet kroz neke hodnike i ubacili u jednu prostoriju. Le�eći na keramičkim pločicama podigao sam glavu, bojeći se da će me zaklati, ali specijalaca nije bilo. Čujem kao u daljini promukle glasove: "Nema ih, oti�li su!"
Bila su to ona četvorica s kojima sam bio dovoden u ovaj logor. Nisam ih mogao prepoznati, a ni oni mene. Spavali smo u tom podrumu na pločicama i svaki dan smo odvođeni na saslu�anje uz obavezne batine. Od mučitelja u tim mojim logorskim danima 1992�1993. samo da spomenem one najgore kojih se ovog trenutka mogu sjetiti: Hajrudin Halilović Mrčo (Seferov brat), Asim Hamzić , milicioner iz Visokog, Amir Murtić , Miralem Čengić , Samir Selimović , zvani Domac , Esnaf Pulić , zvani Esno , Kadir Jusić, upravnik logora, Fejzić , zvani Dajd�a , Kengur i Cikota .
(Nastaviće se)
Svedočenje �ivomira Trajkovića iz Sokolović Kolonije, sada izbeglice u Vranju
Vlastita kuća kao logor
Kada je rat sa programiranom dinamikom si�ao iz Kučanove de�ele i Tuđman-Račan-Mesićeve "lijepe im njihove" i "stigao" ju�no od Save, �ivomir Trajković je �iveo u svom domu u sarajevskoj Sokolović Koloniji. Nije bio politički ni opterećen ni anga�ovan u zapenu�enoj demokratiji, koja je uzimala sve vi�e maha, i ostao je sa svojom porodicom u svojoj kući. No ubrzo je uvideo da je đavo odneo �alu i da glavi treba tra�iti mesta, ali nova vlast je imala svoje planove, odavno napisane. Do�li su naoru�ani u Trajkovićev dom.
� Do�la je muslimanska vojska i saop�tili su mi da će me ubiti ako poku�am da odem, da će mi kuću zapaliti i da će uni�titi svaki trag mog postojanja, da su oni već organizovali ljude koji su me pratili svakog trenutka. Čak su i kom�ijska deca i �ene bili zadu�eni da me prate i da me ne ispu�taju iz vida. Mnogo Srba je poku�alo da se izvuče iz ovog obruča ali su bili ubijeni. Poku�aj bekstva bio je ravan samoubistvu.
Izmislili su svoju varijantu tzv. civilne za�tite, a to je bio okvir za mučenja bez granica i bilo im je dopu�teno da nam rade sve i sva�ta.
Niko nikome nije odgovara, a ako neko ubije Srbina, onda je po pravilu ubica bio unapređen u vojsci.
� Prvih dana rata uzeli su mi putnički automobil tako �to su me zaustavili sa uperenim automatima, izbacili me iz mojih kola, seli u njih i oti�li. Da sam se slučajno pobunio, bio bih odmah izre�etan. Sledeći korak bio je oduzimanje najnu�nijih i najskupljih stvari iz kuće. Jedne večeri do�lo je njih dvoje i odneli su dva televizora u boji, ve�-ma�inu, ma�inu za �ivenje, "cepter" garniture u vrednosti oko 4.000 evra i druge vrednije stvari.
Naterali su me da odem u klozet dok oni pljačkaju moju imovinu i rekli su mi da nikome o ovome ne pričam, u protivnom sam mrtav. Bili su obučeni u uniforme Alijine vojske.
